БЕЋИРОВИЋ, Радован

БЕЋИРОВИЋ, Радован, песник (Љевишта, Горња Морача, 14. IV 1897 – Никшић, 8. VIII 1986). Потиче из познате ускочке породице. Као дете преселио се с родитељима у Бијелу код Шавника. Завршио почетне разреде основне школе у Крњој Јели. Био је добровољац у I светском рату, на дринском ратишту и Мојковцу, а потом у комитима и логорима Аустроугарске. Други светски рат провео у неспоразумима с комунистима. После ослобођења обављао је млинарски посао, у воденици имао собу за рад и у свом селу подигао мост као задужбину. Последње године провео у Никшићу. Песништвом и певањем уз гусле бавио се од ране младости до смрти. Писао по узору на народну поезију и Његоша, у римованом десетерцу и осмерцу. Опевао историјске догађаје од Косовске битке до свог времена. Највише стихова, у три спева, срочио је о Мојковачкој операцији 1916. када је војска Црне Горе под командом сердара Јанка Вукотића штитила одступницу српских јединица преко Албаније. Као сведок и учесник дао је целовиту слику ондашњег српског страдања. С песмама о светитељима, о важним победама над Турцима, о историјским личностима од Немањића до Петровића и Карађорђевића, о младићима који су погинули, стекао је име најбољег народског песника у Црној Гори у ХХ в. и најдоследнијег писца у приказивању српске традиције у Црној Гори. У малим збиркама које су више певане уз гусле него читане, објављивао је и пригодне стихове, писане по наруџби. Најпознатија његова књига је обиман тематски избор песама Стабљике српства (Цт 1998). Боравио је у Паризу, Америци и другим земљама. Посетио је Христов гроб и потписивао се као Хаџи-Радован. Анегдоте о њему и његове изреке се умножавају. Последњи је старински народни песник с великим угледом, самоук, али као власник велике библиотеке – и начитан и поуздан у опеваним чињеницама. Писао је епитафе многима, па и себи на никшићком споменику.

ЛИТЕРАТУРА: М. Марић, Старац Радован, Н. Сад 2003; Б. Симоновић, Од млинара до барда, Пг 2011.

Миро Вуксановић

 

*Текст је објављен у 1.2. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)