БЕЋАРАЦ

БЕЋАРАЦ, српски народни мелопоетски облик, присутан под тим или другим називима и у различитим варијантама на читавом подручју Војводине, у Хрватској, Босни, Мађарској и Румунији. У данашњем облику среће се од друге половине XIX в. под називом поскочице, а термин се устаљује 30-их година XX в. Пева се у групи, на начин натпевавања и представља средство комуникације чланова друштвене заједнице путем јасних, кратких, духовитих порука, метафора и алузија (еротских, политичких), које би било непристојно изговорити без бећарског напева. Текст је у десетерачком римованом двостиху, а мелодијски модел има развијену мелодијску линију. Изводи се увече и ноћу, на свадбеним весељима, на „рогљу", „диванима", по завршетку пољских радова, на прелима, приликом испраћаја момака у војску и током лакших сеоских послова (комишање кукуруза, брање пасуља, „чијања" перја, на „свињокољу"), уз инструменталну пратњу (гајде, тамбурица, тамбурашки ансамбл).

ЛИТЕРАТУРА: М. Лесковац, Бећарац, Н. Сад 1958; М. Коларов (ур.) Бећарци из Шајкашке, Ковиљ 1981; Бећарац, Букурешт 1982; А. Матовић, Бећарац у Војводини, Н. Сад 1998.

Ана Матовић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)2011)