БЕЧ

БЕЧ (Wien), престоница Аустријског, затим Аустроугарског царства, данас главни град Аустрије. Град се налази на источној периферији државне територије, на контакту источних обронака планине Бечке шуме (североисточни огранак Алпа) и северозападне периферије Панонске низије. Границе Мађарске и Словачке удаљене су око 60 км према истоку. Шира околина града зове се Бечки басен. Б. има типичан положај града на контакту великих низија с пространим планинским регијама, а такав положај имају сви највећи панонски градови. Кроз Б. протиче пловна река Дунав, која овде напушта свој планински део тока, а око 60 км низводније у њу се с леве стране улива Морава. Њихове долине су природни саобраћајни правци, који овај део Панонске низије повезују с јужним деловима Немачке, са Чешком и Пољском. По површини Панонске низије саобраћај се одвија без већих баријера, а најзначајнији путни правци усмерени су према југу (Јадранско море) и према истоку (Будимпешта, Румунија, Украјина и Балканско полуострво), тако да се код Б. формирала једна од најзначајнијих раскрсница путева овог дела Европе. То је током читаве историје функцијама града давало велики саобраћајни и трговачки значај, због чега се он развио у најзначајнији привредни центар Аустрије.

Б. је настао на ушћу речице Винерфлус у Дунав. Река протиче уз јужну и југоисточну ивицу централног градског језгра и улива се у Дунавски канал. Просечна надморска висина Б. је око 190 м. Током ХХ в. индустријске четврти су изграђене и на левој страни Дунава. То је најзначајнији индустријски, трговачки, културно-просветни и туристички центар Аустрије и седиште многих европских организација. Године 2008. у граду је живело око 1,69 милиона становника.

Слободан Ћурчић

По површини (414,65 км²) Б. представља најмању од девет федералних држава, а административно је подељен у 23 округа (Bezirk). Сврстава се међу водеће европске, а по многим параметрима и светске метрополе. Осим богатог историјског наслеђа и развијеног културног и научног живота, седиште је Организације за европску безбедност и сарадњу (OEBS), Међународне агенције за атомску енергију (IAEA), Организације УН за индустријски развој (UNIDO) и Организације земаља извозница нафте (OPEC).

На територији града пронађени су остаци из времена палеолита, неолита, бакарног, бронзаног и гвозденог доба. У последњем периоду у овом делу Аустрије могу се идентификовати Илири (око 1.000 п.н.е.), а потом Келти (око 500–400 п.н.е.), за које се везују остаци утврђеног насеља (oppida). Римљани ове крајеве освајају 15. п.н.е., а крајем I в.н.е. подижу војни логор из којег се развило насеље Виндобона. Налазило се на лимесу, граничној одбрамбеној линији Царства, а било је у саставу провинције Горње Паноније. У време сеобе народа, почетком V в. претрпело је разарања. Археолошки налази сведоче о присуству Лангобарда, Авара и Словена, те Мађара. Назив Wenia помиње се први пут у изворима 881, а није сигурно да ли се односи на насеље или Бечку реку коју су Келти звали Vedunia. У сваком случају, из те речи је доцније изведено име града на многим језицима: нпр. нем. Wien, енгл. Vienna, фр. Vienne, чешки Vídeň, словачки Viedeň. Српско и мађарско (Bécs) највероватније је аварског (куманског) порекла и изворно је означавало земљано утврђење. Мађаре који су привремено овладали овим подручјем потиснули су немачки владари и основали 976. у саставу баварског војводства Источну марку (996. поменута је први пут под називом Ostarrichi), којом су управљали чланови династије Бабенберг. За своје седиште изабрали су Б. тек пошто је 1156. Аустрија постала самостално војводство, што је утицало на то да се убрза развој невеликог насеља. У време док је војвода Отокар Пшемисл био чешки краљ (1251–1278), град је био у сенци Прага. Његов успон настављен је под влашћу Хабзбурга који су Аустрију издигли у ранг надвојводства: трговина, пре свега са Венецијом и Подунављем, била је у замаху, од владара је добијао привилегије, регулисан је рад магистрата, 1365. основан је универзитет, 1469. постао је седиште бискупије (од 1722. надбискупије). Хабзбурзи су од 1438. у континуитету бирани за цареве који су од 1558. стално резидирали у Б.: престоница Светог римског царства немачке народности био је до његовог укидања 1806, потом престоница аустријског царства, а 1867–1918. престоница Аустроугарске.

Пошто су Турци 1526. нанели одсудан ударац Угарској, Б. је следећи век и по био на граници хришћанске Европе, представљајући њену брану и уједно привредну и културну спону према Османском царству. Турци су га опседали 1529. када су одбијени и 1683. када су га деблокирале царске трупе и Пољаци које је предводио краљ Јан Собијески одневши велику победу која је значила прекретницу у историји југоисточне Европе. У рату који је трајао до 1699. и следећа два (1716–1718, 1736–1739) Хабзбуршка држава је отклонила османску опасност и знатно се проширила што се одразило и на развој Б. Почетком XVII в. имао је око 29.000 становника, уочи опсаде 1683. 80.000, 1724. 150.000, а 1790. 200.000 житеља. Током XVIII в. изграђене су бројне репрезентативне барокне грађевине и побољшане хигијенске прилике. Постао је и један од водећих културних центара Европе.

Наполеон га је два пута освајао (1805, 1809), а 1814–1815. у њему је одржан мировни конгрес представника европских сила. У наредних 30 година започела је индустријализација – 1837. град је добио прву железничку линију и 1840. имао је већ 469.000 становника. Био је једно од главних жаришта револуције у Европи 1848. У другој половини века наставио је да се шири: преусмерен је ток Дунава, срушене су зидине које су опасивале градско језгро и одвајале га од предграђа, а уместо њих изграђен је главни булевар Рингштрасе, дуж којег је подигнут низ монументалних приватних и јавних грађевина, споменика и паркова (дворац Хофбург, Опера, Парламент, Градска кућа и др.). Унутрашњи саобраћај унапређен је увођењем трамвајске (1865) и аутобуске (1907) линије. Осим развијене индустрије и банкарства карактер метрополе давао му је и књижевни, научни и уметнички живот. Званично је 1910 (четврти у свету) прешао број од два милиона становника, међу којима је било припадника свих народа мултинационалне Аустроугарске. После Немаца највише је било Словена, међу којима су далеко најбројнији (око 250.000) били Чеси, потом Јевреја (175.000), који су такође боравили у граду још од средњег века. Њихова заједница је расла и постала врло утицајна дајући низ водећих привредника и интелектуалаца.

По свршетку I светског рата, распаду Аустроугарске и успостављању републике Аустрије број становника Б. смањио се на 1,8 милиона али је и тако био „велика глава на малом телу" (цела земља имала је око 6,5 милиона) па је 1922. постао савезна држава. Због нагомиланих социјалних и политичких проблема у међуратном раздобљу био је поприште жестоких обрачуна између левице (комуниста и социјалдемократа) и деснице (националиста, фашиста, националсоцијалиста). Пошто је Аустрија 1938. изгубила независност, његова територија увећана је пет пута прикључењем околних места, те је чинио засебну административну јединицу „Велики Беч" („Großwien") у склопу Трећег Рајха. Две трећине Јевреја је емигрирало, а од преосталих 60.000 само их је нешто више од 5.000 преживело нацистичку епоху. За време II светског рата претрпео је више од 50 савезничких ваздушних напада, у којима је погинуло 8.000–9.000 становника, а уништена или оштећена четвртина зграда. Црвена армија га је заузела априла 1945, а од јесени исте године до 1955. био је (у границама „Великог Беча") под савезничком управом подељен у четири сектора: совјетски, амерички, британски и француски. После тога, са умањеном територијом, почиње привредни успон града праћен унапређењем инфраструктуре (током 70-их изграђена су два ауто-пута кроз град, почела је с радом подземна железница) и досељавањем становника, великим бројем из иностранства. По подацима из 2009. од 1,69 милиона његових житеља 23,6% нису рођени у Аустрији, а 19,6% нису држављани те земље. Међу досељеницима у Б. од средине 60-их година XX в. број Срба брзо је растао. Долазили су у Аустрију пре свега као гастарбајтери, а многи међу њима су постали стални грађани Аустрије. Процењује се да је 2010. у Б. и околини живело око 150.000 Срба у различитом политичком статусу.

Бранко Бешлин

Током векова овај град био је део српске историјске судбине. У њему се одлучивало о многим кључним питањима која су се тицала Срба будући да се ту налазио извор највише државне власти Хабзбуршког царства. Поред политичког значаја за Србе, он је посебном снагом зрачио на културу српског народа, који је у њему, све до слома монархије 1918, усвајао тековине западноевропских вредности. О положају српског народа у Аустрији увек је одлучивано у Б. Стога није нимало случајно што је у њему 1745. основана Commissio in Ilyricis et Banaticis, која је 1747. подигнута на степен Илирске дворске депутације. Све до 1777. она је постојала као придворна установа за Србе из Монархије. Њеним укидањем Срби су више година остали без установе која је због њих била основана. На кратко поново су је стекли 5. III 1791, када је била основана Илирска дворска канцеларија. Међутим, на захтев Мађара она је била укинута 30. VI 1792.

Срби су опрезно пристизали у Б., где нису испољили ону виталност какву су имали у Трсту. Током XVIII в. било је мало стално настањених Срба у главном граду Аустрије. Тек 70-их година XVIII в. ту се насељавају поједини српски трговци са својим породицама и то изван зидина града, у насеобини која је названа Ratzenviertel. Први Србин који је силом прилика постао становник Б. био је гроф Ђорђе Бранковић, који је 1689. био затворен у царском дворском шпиталу. Патријарси Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Јовановић Шакабента дуже су остајали у Б. настојећи да од највиших власти Аустрије очувају привилегијални положај српског народа. Тек у првој половини XIX в. у Б. су настањени бројнији и угледнији Срби различитог социјалног састава.

Још крајем XVIII в. било је покушаја да се у том граду оснује српска црквена општина, али су ти покушаји пропали због унутрашњих размирица у оквиру заједнице православних верника (Срба, Грка и Румуна). Тек је патријарх Јосиф Рајачић замолио цара Франца Јозефа I да дозволи Србима у Б. да се конституишу као засебна црквена општина, а цар је удовољио том захтеву 17. IX 1860. Дозволио је Србима да изаберу управни одбор, да почну са сакупљањем прилога за грађење цркве са парохијско-школским домом. Исте године установљена је бечка Српска православна општина, чији председник је био дворски саветник Георгије Стојаковић. Питање изградње засебне српске цркве одложено је због међусобних неспоразума. Међутим, како је време пролазило, број Срба стално или привремено настањених у Б. је растао. У другој половини XIX в. у њему су се нашли многи чиновници, официри, студенти и деца у разним заводима, многе калфе и ученици у трговачким кућама и цеховима, читави батаљони војника и многи путници. У таквој ситуацији потреба за посебном српском црквом била је више него очевидна. С њеном изградњом започело се тек 1890, а завршена је и освећена 19. XI 1893. у присуству цара Франца Јозефа, који је за њено подизање дао и новчани прилог.

Б. је за Србе значајан и због тога што су у њему крајем XVIII и током XIX в. штампане бројне и важне књиге у штампаријама Јозефа Курцбека, Стефана Новаковића и бечких мехитариста. Књиге су штампане црквеним и грађанским писмом, највише црквеног карактера, али и уџбеници и приручници из методике наставе за православне опште школе, различита акта и панегирици, мањи број из области лепе књижевности и преводи. Међу познатијим књигама свакако су Историја Јована Рајића, Српски рјечник Вука Караџића, Горски вијенац Петра II Петровића Његоша, Песме Бранка Радичевића, Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића и др. У том граду излазиле су и прве српске новине браће Маркидес Пуљо Сербскија новини (1791‒1792), Стефана Новаковића Славено-сербскија вједомости (1792‒1794) и Димитрија Давидовића и Димитрија Фрушића Новине сербске из царствујушчего града Виене. Више деценија касније су излазиле и новине Световид (1852‒1859) Александра Андрића и илустровани забавно-поучни листови: Србадија (1874‒1877) Јована Стефановића Виловског, Млада Србадија (1876) Николе Капамаџије и Српска зора (1876‒1881) Косте Мандровића. У Б. је 1850. одржан и познати књижевни договор Јужних Словена будући да је тај град постао духовна престоница не само Срба него и осталих јужнословенских народа. Снажан научни и културни центар, Б. је у XIX в. постао средиште у којем је посебна пажња поклањана славистичким студијама.

У Б. су повремено или стално живели бројни веома угледни Срби као што су Доситеј Обрадовић и Вук Караџић. Ту су често боравили кнежеви Милош и Михаило Обреновић, кнез Александар Карађорђевић, Његош, кнез Данило и краљ Милан, али и многи значајни српски писци као што су Бранко Радичевић, Лаза Костић, Стјепан Митров Љубиша, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Петар Кочић, Огњеслав Утјешановић Острожински. Познатији становници Б. били су и Ђорђе Стојаковић, генерал Ђорђе Стратимировић, мајор Јован Стефановић Виловски, Данило Медаковић и више богатих трговаца попут Јосифа Јосифовића, Ђоке Милићевића и Николе Капамаџије, чије су куће била стецишта српског друштвеног живота у главном граду Монархије. Посебно место за Србе у целини има Универзитет у Б. из којег су излазили истакнути медицинари (Владан Ђорђевић, Војислав Ј. Суботић, Милан Јовановић Батут, Илија Огњановић Абуказем, Јован Јовановић Змај, Миливој Костић и др.), историчари (Иларион Руварац, Јован Радонић, Драгољуб Павловић, Душан Пантелић, Алекса Ивић, Владимир Ћоровић, Станоје Станојевић), филолози (Ђура Даничић, Милан Решетар, Петар Колендић), правници (Божидар Петрановић, Сава Бјелановић, Михаило Полит-Десанчић, Богдан Медаковић), историчари права (Валтазар Богишић), историчари уметности (Божидар Николајевић), географи (Јован Цвијић), математичари (Ђорђе М. Петковић, Димитрије Нешић), инжењери (Милутин Миланковић), архитекте (Владимир Николић, Светозар Ивачковић, Јован Ђ. Илкић, Константин А. Јовановић). Поред Универзитета значајно место има Војна академија у Винер Нојштату, коју су завршили бројни Срби достигавши у војсци Аустрије и Аустроугарске високе чинове.

Бројно и угледно српско грађанство Б., које је посебно виђано када су приређивани балови и беседе, на којима су се окупљали најугледнији представници словенских народа главног града Монархије, у другој половини XIX в. знатно су осиромашили и изгубили значај који су имали у претходним деценијама. Једно време улогу Б., као главног друштвеног и културног средишта Срба, преузела је Пешта, да би га и она изгубила и препустила га истинском српском средишту у Аустроугарској, Новом Саду.

Василије Ђ. Крестић

Између Велике сеобе и I светског рата Б. је за Србе у границама Аустријске, тј. Аустроугарске царевине био престоница, оставши дуго исходиште важних уметничких утицаја и после обнове српске државе почетком XIX в. Већ је патријарх Арсеније III Чарнојевић наручио у Б. прве штампане антиминсе, као и свој бакрорезни портрет код Јохана Фалигума. Поред израде посебних листова, улога нове графичке технике проширила се и на поруџбине штампаних књига. За потребе патријарха Арсенија IV, уз сарадњу бечког гравера Томаса Месмера, Христофор Жефаровић је објавио Стематографију, грбовник илирских земаља са ликовима српских светитеља и цара Душана. Царско одобрење за отварање посебне српске штампарије добио је 1770‒1792. Јозеф Курцбек, са преко 150 одштампаних књига за српске наручиоце. У то време је Захарија Орфелин сарађивао с Јакобом Шмуцером, поставши и члан његове бакрорезачке академије која је 1771. спојена с Академијом за ликовне уметности, где су се већ школовали српски студенти. Нови власник Курцбекове штампарије постао је 1793. Стефан Новаковић. И током XIX в. коришћене су услуге бечких бакрорезаца, челикорезаца и литографа: Јозефа Георга Мансфелда, Јозефа Клибера, Винценца Кацлера, Габријела Декера, Карла Гебела. Јакоб Алт и Адолф Фридрих Кунике издали су литографску мапу с ведутама места на обалама Дунава, а Феликс Каниц је у Бечу штампао своје путописне и истраживачке белешке (са цртежима) о праисторијским и римским налазима, старој и новој црквеној архитектури, историјско-етнографским особинама и о српском народу од римског периода до краја XIX в.

Средином XVIII в. значајну улогу добио је реформисани бечки Универзитет. Први српски студент сликарства био је 1744. Георгије Жефаровић, а везаност за Академију ликовних уметности трајала је до почетка XX в. Око стотину српских питомаца прошло је кроз њене класе. Мада не увек с прецизним потврдама у уписним књигама и архиви Академије, сва је прилика да су представници српског високог барока, Теодор Крачун, Јаков Орфелин и Теодор Илић Чешљар, били њени студенти. Следећу генерацију са Михаилом Живковићем, Арсом Теодоровићем и вероватно Павелом Ђурковићем на челу, водили су истакнути представници аустријског класицизма Хајнрих Фигер и Јохан Батист Лампи. Средином XIX в., када су цело аустријско грађанско друштво и уметност били у успону, стварају се нови естетички програми чији су предводници били Јозеф Фирих, Леополд Купелвизер и Фердинанд Георг Валдмилер. Кроз жанрове профаних бидермајерских тема (портрети, мртве природе, историјске композиције, пејзажи) истакли су се бројни српски сликари попут Павла Симића, Димитрија Аврамовића, Јована Клајића, Јована Поповића, Уроша Кнежевића, Константина Данила, Катарине Ивановић и Николе Алексића. Елементи назаренског религиозног сликарства Фридриха Овербека дубоко су освојили и њихов иконопис. Католичка барокна скулптура XVIII в. снажно је утицала на морфолошки репертоар вајарства и дрворезбарства српских иконостаса. Средином XIX в. на бечкој Академији школовао се Димитрије Петровић, први српски вајар. Почеци српске фотографије такође су везани за бечког студента, сликара и литографа Анастаса Јовановића. Одјека је имала и бечка архитектура пошто је Франц Јанке израдио први урбанистички план Београда. Још делотворнији био је романтичарски историзам Теофила Ханзена чији су „стил полукружног лука" (ханзенатика) примењивали у српском профаном и црквеном градитељству његови ученици Светозар Ивачковић, Јован Илкић, Владимир Николић и Душан Живановић. У токове романтизма укључио се и архитекта Лудвиг Ферстер као истраживач и писац о византијским и српским црквама. Крајем XIX в. српску уметност преплавио је још један талас утицаја бечке уметности кроз интернационални стил какав је била бечка сецесија. Будући великани српског сликарства, Урош Предић и Паја Јовановић, још увек долазе по поуке на бечку Високу школу. Пред Предићем је била и професорска каријера, нарочито после извођења зидних слика у сали Горњег дома зграде Парламента. Праћење утицаја бечке уметничке климе на српску модерну уметност јењава пошто примат уметничког центра преузимају Минхен и Париз, а потом и друга уметничка средишта.

Улога Српске цркве често је зависила од многих царских одлука и сагласности. Срби су у Б. око 1730. основали црквену заједницу и саградили Храм Св. Георгија. Срби староседеоци издвојили су своју цркву 1786. и подигли Храм Св. Тројице. О трошку Симона Сине, а према пројекту Теофила Ханзена, на њој су 1859. изведене преправке. После формирања засебне црквене општине 1860, изградња цркве Св. Саве није започета одмах него тек 1890, а освећена је 1893. У вишеспратници Црквене општине храм је заузимао приземље и први спрат.

Миодраг Јовановић

У епици Б. се јавља са богатом атрибуцијом: град, бијели/богати/тврди/широки/столични град, бијели/честити немачки, каурски, широки, ледени, тврди итд. Слично Стамболу, у истој позицији, али на супротној страни, епика помиње Б. највише као престоницу великог хришћанског царства, „столични" град који није важан сам по себи, него по томе што у њему борави „од Беча ћесаре". У складу с тим, епско цар увек се односи на султана у Стамболу, а епско ћесар увек на владара у Б.: „Војску води под Беч на ћесара" (Вук III, 8), „Додиј'о је цару и ћесару" (Вук III, 24), „Цар и ћесар кад се завадише" (Вук IV, 24) итд. У облику Вијена јавља се нпр. у КХ I, 26 („Ја побјегох у Вијену равну, Па отален из Вијене кренух") и сл.

Мирјана Детелић

ЛИТЕРАТУРА: Т. Стефановић Виловски, Моје успомене 1867–1881, Ср. Карловци 1907; В. Мишић, Постанак и развитак Српске Светосавске цркве у Бечу, Бг 1929; Н. Банашевић, „Објашњења и коментари", у: В. С. Караџић, Српске народне пјесме, књига трећа у којој су пјесме јуначке средњијех времена, Бг 1954; К. Амброзић, В. Ристић, „Прилог биографијама српских уметника XVIII и XIX века", ЗРНМ, Бг, 1958/59, 2; Б. Диклић, В. Колар, Ж. Тојановић, Европске метрополе, Бг 1972; Д. Медаковић, Срби у Бечу, Н. Сад 1998; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)