БДЕНИЈЕ/БДЕЊЕ

БДЕНИЈЕ/БДЕЊЕ, православно богослужење које спаја велико вечерње и јутрење, а потиче из јерусалимске богослужбене праксе. Служи се преко ноћи, у манастирима од 22 часа и траје до зоре, отуда назив „свеноћна служба". Служи се уочи недеље и великих празника и када старешина храма одреди. О ревности Срба да присуствују б. има много сведочанстава, посебно приликом освећења владарских и властелинских задужбина. Од б. уочи Божића настали су термини „Бадњи дан", „Бадње вече" и „бадњак". Једно б. крај огња опевао је Његош у Горском вијенцу. Истог корена је реч бадац, (онај који бди, тј. стражар) и имена села Бадчина у Левчу (1411) и Бадчићи код Беласице (1428).

Радомир Милошевић

У традиционалној обредној пракси код Срба б. је уобичајено у обредима уочи већих годишњих календарских празника попут ноћи између Бадњег дана и Божића, уочи јулијанске нове године (13/14. јануар) или уочи Богојављења. Народ је веровао да се током ноћи уочи поменутих празника (посебно на Бадњу вечер) дешавају чудеса, да походе демони, који могу нанети зло породици или се чак током б. (на Богојављење) замишљене жеље остварују у тој години. На б. се одлазило и у цркве или покрај светих места -- водица, уочи празника, нпр. о Митровдану, Пејчиндану (св. Петке), Савиндану. У неким крајевима (у Срему) на б. су одлазили и сваког младог петка у месецу код водица намењених св. Петки. Веровало се да се тим чином преносе моћи светитеља и постиже излечење болесних. Б. се обавља и крај покојника док је у кући током ноћи. Чувају га сродници и комшије јер се веровало да није добро оставити покојника самог.

В.есна Марјановић

ЛИТЕРАТУРА: А. Соловјев, „Бьци у Душановој повељи г. 1355", ПКЈИФ, 1926, 5, 2.

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)