БАТА БОРОВО

БАТА БОРОВО, југословенска фабрика гуме и обуће. Власништво познате чехословачке фабрике обуће „Бата" Злин, коју је 1894. основао Томаш Бата (1876--1876–1932), чија се породица генерацијама бавила обућарством. Чешка „Бата" је, осим Б. Б., у Југославији имала више фабрика: „Мајстор" у Борову, „Столин" (Борово, Вуковар), „Целотовор", „Небојша" (основане 1939) и „Бата" (основана 1940, под именом „Томакс") у Београду, те „Котва"у Загребу. Градња фабрике Б. Б. почела је 1931, 2 км јужно од села Борово, а предузеће добија дозволу за рад код Среског суда у Вуковару 23. IX 1933. Већ 1936. предузеће запошљава 3.800 намештеника и поседује око 400 продавница у целој земљи. Према стању у трговачком регистру 1938. основни капитал предузећа износио је 5 милиона динара. Предузеће је, започевши 1934. изградњу фабричког насеља, изградило две зграде и 80 стамбених кућа за готово 1.200 житеља, а 1936. фабрика је имала укупно четири насеља са 380 породица. Уз остале садржаје, изграђена је и изванредна зграда осморазредне основне школе. Директор фабрике у том периоду био је Тома Максимовић, председник Српског привредног друштва „Привредник", а током рата комесар за избеглице у влади Милана Недића. Године 1937. следећем власнику, Јану Бати, додељен је Орден св. Саве I реда. Оснивањем НДХ фабрика је променила име у „Бата, хрватска творница гуме и обуће д. д. Борово", продајући током рата своје производе окупатору. Пресудом Окружног суда у Осијеку 27. XI 1945. и потврдом Врховног суда Хрватске 5. II 1946, сва имовина „Батиних" фабрика у Југославији постала је државна својина. Власти су сматрале да су многа предузећа из састава концерна, продајући своје производе окупатору, помагала „економски и ратни потенцијал" окупатора. Повереништво за трговину и индустрију НКОЈ-а поставило је Николу Королију за управитеља у београдским предузећима „Бата" и „Небојша". Фабрика 1947. поново мења име у „Југословенски комбинат гуме и обуће".

Комбинат је у наредним деценијама спадао у десетак најкрупнијих европских предузећа у овој грани индустрије. Од око 4.000 радника и службеника средином 50-их, број запослених се 1975. попео на око 16.000. Фабрика је учествовала са 35% у укупној југословенској производњи гумене обуће, а са 33% у производњи пнеуматике и гумено-техничке робе. Средином 70-их година производила је годишње близу 10 милиона пари кожне и ПВЦ обуће, преко 8,8 милиона пари гумене обуће, 25.000 т аутомобилских гума и др. Извозила је око 4 милиона пари обуће годишње. Године 1975. укупан приход износио је преко 9,2 милијарде динара. У времену распада СФРЈ у Сомбору је од погона фабрике Б. Б. настало предузеће „Борели" („Борово-Борели"). Састоји се од производног погона капацитета 3.000 пари обуће дневно у Сомбору и малопродајне мреже широм Србије. Од 1991. до 2008. предузеће је произвело преко 6.000 модела мушке, женске, дечије и обуће за специјалне намене. Око 30% годишње производње намењено је извозу (Италија, Немачка, Холандија, Пољска, Русија). Током НАТО агресије на СР Југославију 1999. предузеће је претрпело штету процењену на 21,5 милиона долара. У бомбардовању 22. V уништено је 1.500 квадратних метара производног простора и 260 машина.

ИЗВОРИ: Архив Југославије; „Закон о изменама и допунама Закона о национализацији приватних привредних предузећа", СЛ ФНРЈ, 1948, 35.

ЛИТЕРАТУРА: К. Хреља, М. Камински, Борово: Југословенски комбинат гуме и обуће, Славонски Брод 1971; А. Дуић, Борово 1931--1931–1981: педесет година рада, Борово 1981.

С.лободан Селинић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)