БАШИЧЕВИЋ МАНГЕЛОС, Димитрије

БАШИЧЕВИЋ МАНГЕЛОС, Димитрије, историчар уметности, уметник (Шид, 14. IV 1921 -- Загреб 18. XII 1987). Историју уметности студирао на Универзитету у Бечу (1942--1944) и Свеучилишту у Загребу (1945--1949), где је докторирао 1957. са тезом о Сави Шумановићу. Оснивач Галерије примитивне умјетности и водитељ Центра за фотографију, филм и телевизију при Галерији сувремене умјетности у Загребу. Био члан редакција часописа Спот и Bit International. Објавио је монографије о Мирку Вириусу (Зг 1959), Ивану Генералићу (Зг 1962) и свом оцу Илији Башичевићу Босиљу (Н. Сад 1995). Посебан допринос изучавању историје српске уметности XX в. пружа монографија Сава Шумановић: живот и уметност (прир. В. Башичевић, Н. Сад 1997). Као ликовни критичар, Б. се у периоду постсоцреалистичке обнове послератног модернизма почетком 50-их залагао за ново вредновање и тумачење класика уметности прве половине XX в. (Видовић, Херман, Штајнер, Тартаља, Шумановић), за тадашње иновације (Лубарда, EXAT-51, Бакић, Станчић, Ваништа). Посебно се заузимао за наивну уметност, инсистирао је на њеној изванисторијској изворности, улазећи у сукоб гледишта са заступницима историјске генезе југословенске наиве са тежиштем на Хлебинској школи. У позној критичарској активности залагао се за увођење нових медија у праксе савремене уметности и подржао концептуалистичку групу Шесторица.

Историчар уметности, доктор наука, музеалац и критичар Б., је, поред значајних улога у професијама којима се деценијама јавно бавио, дуго носио и гајио у себи тајну и скривену вокацију уметника. Своју продукцију чинио је доступном тек ретким познаницима, на чији наговор ју је крајње дискретно приказао у јавности. Знатно је проредио, а потом напустио послове историчара уметности, дефинитивно се посветивши изазовима уметника, с ретким наступима на домаћој уметничкој сцени. Псеудоним Мангелос (према називу места у близини Сремске Митровице), под којим ће подразумевати своју уметничку активност, почео је да користи 1959. Исте године постао је члан групе Горгона. Први јавни уметнички наступ имао 1968. у Београду у Галерији 212, на изложби Перманентна уметност. Излагао је на већем броју самосталних изложби у Новом Саду, Загребу и Београду. Постхумно су његова дела излагана у Загребу (1988), Љубљани (1991), Берлину (1997, 2004), Њујорку (1998, 2005), Лондону (1998), Каселу (2004), потом на ретроспективама групе Горгона у Загребу (1997), Менхенгладбаху, Дижону и Венецији, на изложби Aspekte/Positionen: 50 Jahre Kunst aus Mitteleurope 1949--1999 (Беч, 1999; Будимпешта 2000) и Eye on Europe у Музеју модерне уметности у Њујорку 2006. Однос Б. -- Мангелос, „једне особе са два живота", јесте „случај" без преседана, који је тешко сагледати и објаснити стандардним мерилима историје уметности. Као уметник, створио је изразито оригинално дело, мимо упоредбе и сродности с осталим савременицима. Његови најчешћи медији били су свеске, школске таблице и глобуси, које је користио као преуређене ready-made и на којима је латиницом, ћирилицом и глагољицом исписивао слова, речи, реченице и целе текстове херметичких и енигматичких садржаја и значења. Не желећи да ту своју делатност изричито назове уметношћу, увео је за њено именовање појам noart. Његове творевине заснивају се на следећем парадоксу: „писање сликарства, сликање литературе", односно по сопственој тврдњи: „слику негирати чинећи је од речи, реч негирати сликајући је". Изненађујућу међународну валоризацију и репутацију стекао је постхумно, захваљујући превасходно историчару уметности Бранки Стипанчић.

ДЕЛА: Студије, есеји, критике, записи, I--II, Зг 1995; Огледи, Н. Сад 1996.

ЛИТЕРАТУРА: „Башичевић-Мангелос", Quorum, 1989, 1; В. Башичевић (прир.), Други о њему -- Мангелос, Н. Сад 1997; K. Levine, „Mangelos", Village Voice, 28. IV 1998; Б. Стипанчић, Мангелос no. 1 -- 9 ½, Зг 2007.

Ј. Денегри