БАРТОШ, Милан

БАРТОШ, Милан, правник, дипломата, универзитетски професор (Београд, 10. XI 1901 -- Београд, 12. III 1974). У Београду завршио основну школу, Трећу мушку гимназију и Правни факултет (1924). Докторирао у Паризу (1927) с темом „Exposé du droit internationale privé notament du droit international commercial selon la législation et la jurisprudence Yougoslave en Serbie". Постао је један од најмлађих доктора права у Србији, иако је због рата изгубио две године школовања. За асистента на ПФ-у изабран 1928, а за доцента 1929. Ванредни професор постаје 1933, а редовни 1940. Једно време, одмах после дипломирања, провео као адвокатски приправник и службеник у Кабинету Министарског савета Љубомира Давидовића. Још као асистент био одређен да у Хагу представља Краљевину Југославију у спору с Француском око дугова.

Учествујући у II светском рату као резервни официр, пао је у италијанско, а потом немачко заробљеништво. Иако је пре рата припадао грађанској десници, у време заробљеништва залагао се за партизански покрет, што је штампа Недићеве владе осуђивала. После ослобођења постао члан Комисије за обнову Београдског универзитета. За декана ПФ-а изабран је 1945. Потом је прешао у Министарство иностраних послова и био члан Правног савета СИВ-а. Био је на челу Комисије за ратну штету, члан Савезне репарационе комисије у Бриселу, државне делегације на Дунавској конференцији у Београду. У својству саветника МИП-а учествовао је у многим заседањима Генералне скупштине ОУН. Од 1945. био арбитар сталног Међународног суда у Хагу. Као члан, а потом и председник Комисије ОУН за међународно право, дао знатан допринос кодификацији дипломатског и конзуларног права. Био је најпре председник (1956), а потом (од 1958) доживотни потпредседник Светског удружења за међународно право. Допринео обнови Југословенског удружења за међународно право, а био и његов дугогодишњи председник (1953--1965). Био и шеф југословенске делегације на I и II Женевској конференцији за кодификацију поморског права (1958, 1960) и члан председништва Југословенског удружења за поморско право. Jeдaн je oд оснивача и председник (1955--1963) Комисије за кодификацију југословенског међународног ратног права. На ПФ се вратио 1961. и ту радио до пензионисања 1970. Хонорарно предавао на Академији за међународно право у Хагу (1963). Био директор Института за међународну политику и привреду и члан Америчког удружења за међународно право.

За редовног члана САНУ изабран је 1961. Исте године је постао њен генерални секретар, а 1965. и потпредседник**.** Био је и дописни члан Лоренске академије „Станислас" из Нансија, Академије за космонаутичке науке, члан Међународне дипломатске академије.

Ангажован не само на универзитету и науци, него и у законодавству и политици, оставио је за собом велик број радова (преко 600). Објављивао уџбенике, монографије, чланке, коментаре закона, приказе књига и преводе (превео је на француски неколико наших закона). Његови радови се односе у првом реду на међународно јавно и приватно право, али обухватају и проблеме имовинског, породичног, упоредног права, меничног и чековног права, организације жандармерије. Неколико расправа посветио је тада актуелном проблему статуса Трста. Учествовао у више комисија које су припремале прописе о универзитету и о проблемима међународног права. Најзначајнија дела: Међународно јавно право у три тома (Бг 1954, 1956, 1958) и рад Le statut des missions spéciales de la diplomatie ad hoc (Хаг 1963). У науци био под утицајем париског професора Е. Бартена. Залагао се за територијалистичку концепцију (насупрот идеалистичкој) у Међународном приватном праву. Добитник Седмојулске награде (1961) и Награде АВНОЈ-а (1967).

ДЕЛА: Менични закон и Чековни закон са објашњењима из Закона о таксама, Бг 1929; Чланци и расправе из Међународног приватног права, Бг 1931; Стварно право, Бг 1932; Међународно приватно право, Бг 1932--1933; Основи приватног права, Бг 1935; Увод у право, Бг 1950; Међународно јавно право, Бг 1951.

ИЗВОР: Љ. Кандић, Историја Правног факултета у Београду, II, Бг 2002.

ЛИТЕРАТУРА: АПФБ, 1972, 1--3.

Љ. Кандић; О. Станојевић