барово

барово, село у Македонији, десетак километара јужно од Скопља. Први пут се помиње међу имањима скопског манастира св. Георгија Горга у повељама које су издали бугарски цар Константин Тих (око 1258) и српски краљ Милутин (1299/1300). У Милутиновој повељи поменуто је као пронијарско село. По једном турском опширном дефтеру у њему је 1467/68. живело 50 хришћанских породица. У селу је сачувана средњовековна црква св. Николе. То је скромна једнобродна грађевина правоугаоне основе, са споља тространом апсидом, засвођена полуобличастим сводом. Од фреско-декорације у унутрашњости цркве сачуване су само фреске у источном делу олтарског простора (Богородица Oранта, Арханђели и Служба архијереја у апсиди, фигуре два св. ђакона у нишама проскомидије и ђаконикона). Сачуване су и две фреске на фасадама цркве, у нишама изнад западног улаза (св. Никола) и јужног прозора (Богородица с Христом). Највероватније је цела западна фасада била осликана. Фреске у унутрашњости цркве по својим стилским карактеристикама припадају средини или трећој четвртини XIV в., док су фреске у нишама западне и јужне фасаде насликане нешто касније. У трпезарији која је недавно саграђена поред цркве чува се фрагмент мермерне надгробне плоче с латинским натписом. Она је некада била уграђена у камену ограду црквеног дворишта. У селу је до 1878. постојала и стара црква посвећена св. Атанасију Александријском.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Видоеска, „Црквата Св. Никола с. Барово", Зборник Средновековна уметност, Скопље 2001, 3.

М. Марковић