БАРАНИН, Душан

БАРАНИН, Душан, наставник, књижевник (Жабљак, 3. VIII 1903 -- Београд, 1. IX 1978). Учитељску школу завршио у Скопљу (1924), а Вишу педагошку академију у Београду (1949). Био учитељ у унутрашњости Србије и Босне, те учесник НОБ-а; после II светског рата у Београду наставник и директор средњих школа. Најплоднији је српски писац историјских романа с темама о познатим личностима и пресудним догађајима из националне прошлости. Ослањао се на документарну историјску грађу и подређивао је потребама стандардне, нормативно компоноване реалистичке прозе, динамичне садржине, пластично датих ликова, језичке изворности и стилске једноставности. У његовим романима представљена је готово читава историја српског народа, од Стефана Немање до Карађорђа, Милоша и Михаила Обреновића. У раним стваралачким годинама писао социјалне и завичајно интониране песме и приповетке (песме: Шум крви, Бијељина 1930; У сенци Балкана, Бг 1931; приповетке: Шуме падају, Бг 1946). Његови историјски романи и романсиране биографије (Зеко Буљубаша, Бг 1954; Карађорђе, Бг 1957) спадају у најчитаније књиге српских писаца друге половине XX в. Његови романи објављени су 1966. у десет књига. При Српској књижевној задрузи основан је Фонд Б., из којег се додељује награда српским писцима за историјски роман.

ДЕЛА: Хајдучица у харему, Цт 1954; Ђаво у манастиру, Бг 1957: Голаћи, Бг 1958; Смаил-ага, Бг 1960; Замке, Тг 1962; Велики Господар, Бг 1964; Хајдук Вељко, Бг 1965.

ЛИТЕРАТУРА: П. Зорић, „Историјско осећање Душана Баранина", Стварање, јануар 1958; П. Протић, „Душан Баранин -- Зеко Буљубаша", КН, 16. I 1959; М. Милорадовић, „Хајдук Вељко", НИН, 27. II 1966; М. Недић, „Смаил ага Душана Баранина", у: На извору Вукова језика, 3, Жабљак--Шавник 2008.

М. Недић