БАНОВИЋ СТРАХИЊА

БАНОВИЋ СТРАХИЊА, неисторијски лик, јунак епских песама. Обично га везују за Бањску на Косову, осим песме Маргита девојка и Рајко војвода, која га изричито помиње као држаоца Куршумлије („На бијелу граду Куршумлији, / Онђе бјеше Бановић Страхиња"). Његова епска биографија изненађујуће је колебљива, с обзиром на славу и достојанство који му се у песмама приписују. У Вуковим песмама и у збиркама Матице хрватске он је зет Југа Богдана, муж његове кћери Анђелије, али се код Симе Милутиновића, у Пјеванији, помиње као зет Сибињанина Јанка и отац Секуле Бановића и бана Михајла „што су Јанку оба крила била / када год би до мејдана дошло". Његова смрт, међутим, тамо где се помиње, везана је за битку на Косову 1389. и описује се као јуначка: „ ‚Који оно добар јунак бјеше, / Што један пут бритком сабљом мане, / Бритком сабљом и десницом руком, / Пак двадесет одсијече глава?'" / ‚Оно јесте Бановић Страхиња'" (Вук II, 50). Најпознатији је по песми старца Милије о сукобу са Влах-Алијом, у којем су га издали сви Југовићи: мушкарци јер му нису пружили подршку и помоћ него су га пустили да се сам супротстави надмоћнијем непријатељу, а љуба Анђелија јер је, кад је могла да бира, одабрала да помогне Турчину, а не њему. У варијантама ове песме неверну жену погуби или њена мушка родбина или Страхиња сам. Једино код старца Милије сам јунак поштеђује неверницу и брани је од родбине, „поклања јој" (живот?), јер сматра да је њена издаја мања од издаје Југа Богдана и његових синова. О овој посебној песми, због њеног витешког завршетка, вођене су многе дискусије и нуђена различита тумачења.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Меденица, Бановић Страхиња у кругу варијаната и тема о невери жене у народној епици, Бг 1965; Ј. Деретић, „Бановић Страхиња -- структура и значење", КИ, 1972, 4/15; Н. Милошевић-Ђорђевић, Косовска епика, Бг 1990.

М. Детелић