БАНОВИЋ СЕКУЛА

БАНОВИЋ СЕКУЛА (Секула Дракуловић), змајевити јунак српске и јужнословенске епике (бугарштица, осмерачке и десетерачке) и предања. Према предању и песми унук Високог Стефана (деспота Стефана Лазаревића), син његове ванбрачне кћери Русе (Руте/Јање) и сестрић Јанка Сибињанина (Богишић, 8). Млад, леп, нежењен јунак („лагахњи и малахњи" -- Богишић, 19; „младо дијете" -- Богишић, 22), вереник будимске принцезе (Богишић, 20, 21), којег ткаље, Кучевке и Браничевке траже од ујака Јанка (Вук, II, 84). Погинуо на Косову. Опис његовог двобоја с турским царем одражава веома старе представе и веровања о шаманској борби. Претворивши се у змију шестокрилу, Б. хвата турског цара претвореног у сокола, што указује на његову змајевиту природу и/или на шаманску моћ претварања у животињу. Устрели га ујак Јанко Сибињанин због властите заблуде („Зашт' да стрељам сивога сокола, / Кад сам и сам рода соколова?" -- Вук, II, 84) или због наговора деспота Ђурђа. Умирући јунак тражи од ујака да га сахрани „на друму широку" да би се наслушао бојне вреве: „трупка од коњица / И јаука од добри јунака" (Вук, II, 84). Историјски прототип овог лика јесте рођак Јаноша Хуњадија, ердељски великаш, славонски бан Јанош Секељи, који је одиста погинуо 1448. у Другом косовском боју. Међу витeзoвимa првoг рeдa oрдeнa змaja, кojи je 1408. устaнoвиo угaрски крaљ Жигмунд, кao oдликoвaњe зa хришћaнскe витeзoвe кojи су сe истaкли у бoрби прoтив Tурaкa, пoмињe сe и jeдaн Сeкeљ, пo свoj прилици прeдaк Jaнoшa Сeкeљија.

ИЗВОРИ: В. С. Караџић, Српске народне пјесме. Књига друга у којој су пјесме јуначке најстарије, Беч 1845, Бг 1988; В. Богишић, Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, Биоград 1878; Хрватске народне пјесме. Јуначке пјесме, I, Зг 1896.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Костић, „Још нешто о Секули Дракуловићу", Slаviа. Čаsоpis prо slоvаnskоu filоlоgii, 1938, XV, 4; В. Чајкановић, Студије из српске религије и фолклора 1910-1924, Бг 1994, VI; Д. Перић, „Песма Секула се у змију претворио као епски сиже о шаманској борби чаробњака", у: Синхронијско и дијахронијско изучавање врста у српској књижевности, I, Н. Сад 2007.

Љ. Пешикан-Љуштановић