БАНКАРСТВО

БАНКАРСТВО, свеукупна делатност и систем пословања банака и новчаних установа. Давање кредита и примање депозита код Срба је, као и код већине европских народа, започело у средњем веку. За време цара Душана (1331–1355) давањe новца на позајмицу с плаћањем камате већ је било развијено као независна делатност. Кредитор је био познат као „каматник". Од друге половине XIV в. постојало је и давање у депозит с правом на камату. Под влашћу Отоманске империје банкарски послови и робно-новчани односи међу сељацима били су ретки, али је новац био потребан за измирење новчаних дажбина (харач, главарина, глобе), за куповину соли, неопходног оружја и малог броја металних оруђа и посуда; тај новац је стицан извозом сточарских производа, нарочито експортом свиња у Аустрију (у Војводину и Славонију). Кредитни односи у XIX в. јачају с привредним развојем, ослобађањем од турске власти и увођењем српских институција. Од тада до данас, основне карактеристике привредног живота и државног уређења одређују настанак и начин функционисања банака и банкарског система, не само у Србији него и у другим српским земљама.

Стицање аутономије хатишерифима из 1830. и 1833. отворило је процес преласка с натуралне на робно-новчану привреду, чему су допринели укидање спахијског права (1833), законско утврђивање приватног власништва српског сељака на земљу (1839), замена свих дажбина новчаним порезом (1835) и проглашавање трговине слободним занимањем (1838). Развојем спољне и унутрашње трговине ове мере су повећале тражњу за новцем и кредитом.

Вересија (продаја на почек) је била распрострањени вид кредитирања међу трговцима, али и кредитирања крајњих купаца, посебно сељака, од трговаца, дућанџија и механџија. Због оскудице у новцу и тешко доступног кредита била је распрострањена лихва (зеленаштво): сељак се обавезивао да новчани зајам врати после бербе пољопривредних производа, унапред тешко одредивог обима и вредности.

У варошима су најпознатији зајмодавци били страни трговци и сарафи (мењачи), касније и домаћи људи. У селима су вишком новца располагали јаки марвени трговци. Кнез Милош је веома брзо монополисао спољну трговину (извоз стоке и увоз соли) и приходе од закупа пореза, царина, скела и царских добара, чиме је постао не само најбогатији човек у земљи, него и највећи кредитор. Увео је и прва решења којима је требало заштитити сељака од зеленаша и којима је почело уређење кредита. Већ од 1825. давао је зајмове из „правитељствене касе" (државне резервне касе у кованом новцу) – а која се дуго није разликовала од његове – с умереном каматом или без ње. Указом из 1836. увео је давање зајмова из црквеног и фонда сирочади, а 1837. за све зајмове утврдио је максималну каматну стопу од 12%. До 1856. и други јавни фондови – удовички, манастирски и судски – постали су извор кредита с каматом од 6–12%. Да би спречио пропадање сељака због дугова, кнез је 1836. прописао минимум земље с кућом, радном стоком и оруђем који се није могао узети за дуг. Оваква заштита сељака (заштита окућја) одржала се све до краја постојања Краљевине Србије и делом је пренета у законодавство Краљевине СХС.

Уредба о зајму из правитељствене касе, донета 12. IX 1839, била је први државни акт који је формално регулисао кредитне односе у Србији. По тој уредби, зајам из државне касе морао је бити обезбеђен залогом на непокретно имање или јемством сигурних лица. Доносио је држави камату од 6%, која се плаћала полугодишње, а није имао ограничење максималног износа. Висина зајма могла је износити највише 2/3 процењене вредности заложених непокретних добара. Минималан износ зајма, одређен на 50 дуката, повећан је 1840. на 300 дуката. Зајам се враћао у целој суми по истеку рока, а била је предвиђена и могућност продужавања рока. Српска држава је исте године увела и институцију државног банкара (правитељствени банкер), који је требало да се стара о државним новчаним пословима ван Србије. На функцији државног банкара налазили су се најбогатији београдски трговци – Никола Герман, Миша Анастасијевић, Јанаћко и Јован Кумануди, Живко Карабиберовић и бечки банкар Тирка.

За време Уставобранитеља (1842–1858) највећу корист од зајмова из државне резервне касе извлачили су најимућнији људи из врхова државне управе, док је сељацима приступ каси био веома тежак. Ове зајмове користили су најбогатији, уз 6% интереса да би тај исти новац давали на зајам по зеленашким каматама које су понекад износиле и 300%. Иако је зеленаштво отежавало живот тежака (сељаци су у Србији увек живели оскудно, али пропадање сељака никад није добило велике размере, па није било ни масовног пролетеризовања нити велике емиграције), уставобранитељски режим готово ништа није урадио за развој привреде, нити је покушао да оснује банке. Напротив, финансијска ситуација је погоршана стварањем буџетских дефицита који су били покривани из државне резервне касе из које су се давале и позајмице. То је довело до смањивања кованог новца и повећавања дужничких облигација у тој каси. Од почетних 380.000 дуката кованог новца, у каси је после пада Уставобранитеља остало тек 25.000 дуката заједно с 266.000 дуката у облигацијама. Због смањивања готовине у државној каси, Министарство финансија је 1858. предложило да се одустане од оснивања државне емисионе установе, јер за то држава више није имала покрића у металном новцу. Кнез Милош је 1860. укинуо давање зајмова из државне касе. После ове одлуке, српска држава је наставила с организовањем кредита новим институционалним решењима – отварањем државних банака и давањем дозволa за рад приватним банкама.

Обједињавањем појединачних јавних фондова, као и депозита код судова у један фонд, држава је 1862. формирала Управу фондова, чиме су постављени темељи савременог б. у Србији. Пресудну улогу у њеном оснивању имао је тадашњи министар финансија Кнежевине Србије Коста Цукић, који је био заслужан и за ковање првог српског модерног новца. Управа фондова, претеча хипотекарне банке, имала је задатак да, првенствено сељацима, даје зајмове на непокретности са 6% камате годишње. Управа, међутим, није задовољавала растуће потребе сељака за кредитом, нарочито у унутрашњости земље, па је држава од 1871. за ту сврху формирала окружне штедионице које су давале зајмове на непокретности само у својим окрузима, с роковима од шест месеци до три године и каматом од 7% годишње. Окружне штедионице нису унапредиле земљораднички кредит, па је законом из 1894. наређена њихова ликвидација.

Пошто предлози за оснивање државне емисионе банке нису остварени, група београдских трговаца уз учешће страног капитала основала је 1869. Прву српску банку (ПСБ) у форми акционарског друштва, с акцијским капиталом од милион дуката подељеног у 25.000 акција. Стварно је било уплаћено 200.000 дуката (до 1873). Кључну улогу у оснивању ПСБ играо је Живко Карабиберовић, ступивши, као „правитељствени банкер", у контакт с појединим страним банкама, међу којима је била и Франко-мађарска банка у Будимпешти. Главницу ПСБ су „напола уписали будимпештанска банка и београдски трговци", а у истом односу су у управу ПСБ ушли и акционари. Од стране Франко-мађарске банке делегирани су директори и шефови, пошто Србија тада није имала финансијске стручњаке. ПСБ је инвестирала у изградњу железничке пруге за Ријеку, у калдрмисање Панчева, као и у друге послове по суседним земљама. Улазила је у берзанске спекулације на Бечкој и Пештанској берзи. Када је дошло до берзанског слома у Бечу и финансијске кризе, ПСБ је пропала: угашена је 1872, а њена ликвидација се отезала годинама.

Статут ПСБ предвидео је широк делокруг пословања банке, тако да је она представљала универзалну банку. ПСБ је од владе добила повластицу да се у наредних пет година неће дозволити ни једној страној банци да у Србији установи новчани завод. Тиме је успорен улазак страних банака у Србију, а приватне банке у овом периоду осниване су домаћим капиталом. То су биле: Београдски кредитни завод (основан 1871. „са чистим српским капиталом"; међу његовим великим акционарима била су браћа Крсмановић и Риста Паранос), Смедеревска кредитна банка (1871), Ваљевска штедионица (1871), Пожаревачка банка (1871) и Српска подунавска банка (1873).

Стицање политичке независности 1878. покренуло је у Србији процес државне и економске модернизације по моделу развоја капитализма у западној Европи. Краљ Милан Обреновић и његова влада изабрали су образац привредног развоја, који се заснивао на извозно усмереној стратегији уз примену начела слободне трговине. Ова стратегија је снажно утицала на раст тражње за новцем и кредитом и довела до стварања низа банкарских установа. До стварања Привилеговане народне банке Краљевине Србије (ПНБКС) 1884. појавили су се следећи новчани заводи: Шабачка штедионица (1880), Београдска задруга за међусобно помагање и штедњу (основана 1882. „као мали новчани завод за штедњу и кредит на уделе, с недељним уплаћивањем од једног динара по уделу"), Банка Андрејевић и Ко (1882, од 1888. страна банка), Српска кредитна банка (1882) и Обреновачка штедионица (1884). Српска кредитна банка била је прва банка у Краљевини Србији с већинским страним капиталом (француско-аустријским) и прва која је отворила филијале у унутрашњости земље; у оскудици пословних банака ова банка је владала београдским девизним тржиштем.

Монетарни суверенитет с динаром као националном валутом омогућио је 1884. стварање ПНБКС као централне националне банке. Основана је искључиво домаћим капиталом као приватно акционарско друштво с основним циљем да обезбеди јефтин кредит за развој трговине и радиности (индустрије) у Краљевини Србији. Основни инструмент у реализацији овог циља била је емисија банкнота која је требало да повећа понуду новца и обезбеди флексибилност монетарног система. Банкноте ПНБКС су проглашене законским средством плаћања. До I светског рата ниједна друга банка у Србији није добила право емисије банкнота. Законом су били одређени покриће емитованих банкнота у висини од 40% и њихова конвертибилност у злато и сребро. Паралелна циркулација банкнота у злату и сребру представљала је основу монетарног система до 1914. Поред емитовања новчаница, ПНБКС је помагала привреду, примењујући и друге инструменте за пружање јефтиних кредита – ниске дисконтне стопе и привилегован статус приватних банака чији је број нагло растао после оснивања ПНБКС – са седам 1884. на 187 банака 1912. Уплаћени капитал приватних банака заједно с ПНБКС повећао се с 5,7 мил. дин. 1884. на 60,3 мил. дин. 1912. Први гувернер ПНБКС био је Алекса Спасић (март–октобар 1884), а потом Филип Христић (1885–1890), Ђорђе Вајферт (1890–1902, 1912–1926) и Тихомиљ Ј. Марковић (1902–1912).

Приватне банке јављале су се најчешће у виду акционарских друштава, а много мање у облику партнерстава и инокосних банкарских и мењачких радњи. У пракси су носиле различите називе – банке, кредитни заводи, штедионице, задруге за међусобно помагање и штедњу. У литератури и штампи најчешће су називане новчаним заводима. Највећи банкарски центар био је Београд, у којем су 1912. пословале 44 банке с укупним уплаћеним капиталом од 30 мил. дин., што је чинило половину уплаћеног капитала свих банака. После Београда, 1914. најважнији банкарски центри били су: Ниш (осам банака с капиталом од 2,1 мил. дин.), Шабац (шест банака с капиталом од 1,8 мил. дин.), Крагујевац (шест банака с капиталом од 1,5 мил. дин.), Смедерево (четири банке с капиталом од 1,2 мил. дин.) и Паланка (шест банака с капиталом од 1,1 мил. дин.). Банкарски капитал испод милион динара имали су Ваљево, Лесковац, Пожаревац, Младеновац, Свилајнац, Зајечар, Врање, Чачак и Крушевац.

Прометна банка основана je у Београду фебруара 1895. с главницом од 500.000 дин. на иницијативу групе београдских трговаца с циљем да ради на јачању трговине и занатства. Од 1916, па све до своје смрти 1941, њен председник био је инжењер Милош Савчић. У Београду је 1902. основана Повлашћена извозна банка. Породица Поповић имала је велико учешће у управљању овом банком. Александар – Аца Н. Поповић био је њен дугогодишњи потпредседник, а и други чланови породице (преци Коче Поповића) поседовали су велик број акција ове банке. Београдска банка била је у власништву Павла Ђенића. Он је касније банку продао Мики Јанковићу. У Београду је 1909. основана Банка Николе Бошковића, која је деловала као акционарско друштво, бавећи се свим врстама банкарских послова. Њено представништво у Бечу отворено је 1910. под називом Банка браће Бошковић. Никола Бошковић је имао седам синова, који су 1930. основали Ковницу а. д. у чаршији познатију као „Ковница браће Бошковић" (иако су међу оснивачима биле и угледне београдске личности: индустријалци Ф. Грамберт, М. Шонда, А. Минх, професори универзитета Д. Томић и Н. Несторовић, академик Б. Гавриловић, генерал у пензији Н. Томашевић, банкар Б. Костренчић, апотекар К. Богатинчевић и др.).

После Српске кредитне банке основано је још седам страних банака: Андрејевић и Ко. (1882; после уласка Пештанске мађарске комерцијалне банке 1888. имала је капитал од 1 мил. дин.), Прашка кредитна банка (1910. с капиталом од 5 мил. дин.), Француско-српска банка (1910. с капиталом од 4 мил. дин.; њеним знатним зајмовима, у висини од 25 мил. дин., Београдска општина је решавала комуналне проблеме: изградњу водовода, пристаништа, сточне пијаце, калдрмисање и др.), Подунавско трговачко акционарско друштво (1911. с капиталом од 0,6 мил. дин.), Српско-енглеска банка (1912. с капиталом од 5 мил. дин.), Имобилијарна банка (1914. с капиталом од 1 мил. дин.) и Отаџбина (1914). Иако су добиле дозволу, последње три наведене банке никада нису започеле с радом.

Групу највећих банака чиниле су банке с капиталом од преко два мил. дин. Године 1913. пет банака чинило је ову групу: две стране банке – Прашка кредитна и Француско-српска банка и три домаће – Београдска задруга, Краљевско-српска повлашћена извозна банка (1901) и Београдска трговачка банка (1894). У својству финансијског агента српске спољне трговине, Београдска задруга је 1908. основала филијалу у Солуну.

Приватне банке имале су карактер универзалних банака. Бавиле су се давањем кредита и примањем депозита, али и небанкарским пословима, посебно унутрашњом и спољном трговином, оснивањем и управљањем индустријским предузећима, важним за прву фазу индустријализације у Краљевини Србији у време Царинског рата с Аустроугарском (1906–1911). Поред Народне банке само је неколико банака учествовало у непосредном финансирању индустрије. Неке од њих оснивале су сопствена предузећа у Београду и у унутрашњости. Тако је нпр. Прометна банка основала стругару и сушницу, као и каменолом у Раму на Дунаву. Имала је одељење продаје песка и цемента, а заједно с Извозном банком финансирала је градњу пруге Ниш–Књажевац. Београдска трговачка банка била је власник цементаре у Поповцу. Београдска задруга поседовала је фабрику стакла у Параћину, а Врачарска задруга је помагала производњу коже и трговину тим артиклом. Врачарска штедионица је поседовала већину акција одмаралишта у Рибарској бањи, док је Земаљска банка држала фабрику конопље у Свилајнцу.

Крајем XIX и почетком XX в. највећа српска банка била је државна Управа фондова, која је новом законском регулативом од 1898. постала права хипотекарна банка с десет филијала. До 1914. Управа фондова мобилисала је капитал већи од свих приватних банака заједно. Допринела је увозу страног капитала за потребе привредног развоја издавањем својих заложница и облигација на страним финансијским тржиштима. Кредитирала је већи број београдских трговаца и истакнутих личности. У укупној маси зајма издатој 1910. учествовала је са 52%. Само на име зајма за јавне радове издала је Београдској општини 10 мил. дин.

Све приватне банке и Управа фондова нису, међутим, могли да задовоље тражњу за земљорадничким кредитом, па су сељаци излаз нашли у стварању кредитних и осталих зељорадничких задруга. Прву задругу основао је сељак Лазар Савић 1894. у селу Враново код Смедерева. Већ 1897. било је 35 задруга које су у Београду основале своју централу – Главну земљорадничку кредитну задругу с капиталом од 300.000 дин., која је од 1897. имала отворен кредит код државе од 100.000 дин. годишње. Број ових задруга се стално повећавао – 1909. било их је 615, а 1914. око 1.000 кредитних и осталих задруга, уз чију помоћ се српски сељак ослобађао зеленашког притиска. Иницијатор и организатор задружног покрета био је Михаило Аврамовић.

Заложница црногорска, прва банка основана у Црној Гори, почела је да ради 1864. с капиталом који су уплатили војвода Мирко Петровић (12.360 фиорина) и књаз Никола (2.292 фиорина). Заложница је давала искључиво ломбардне и нешто мање хипотекарне зајмове уз камату од 8%. Банка је радила до 1870, а након ње у Црној Гори није било банака све до краја XIX в. Затим је 1901. основана Прва никшићка штедионица као акционарско друштво с капиталом од 200.000 круна. Oнa je обављала разне банкарске послове – одобравала есконтне и ломбардне кредите на рок од 4–6 месеци с каматом од 13% (10% камата и 3% провизија) и примала штедне улоге на које је плаћала камату од 5%. Штедионица је 1908. основала филијале у Шавнику и Велимљу, а 1912. у Пљевљима и Бијелом Пољу. Променила је 1914. назив у Никшићка кредитна банка и повећала капитал на један милион перпера. Прва зетска штедионица основана је у Подгорици 1904. с капиталом од 200.000 круна, која се 1906. трансформисала у Подгоричку банку с капиталом од 600.000 круна, а 1907. основала је филијале у Колашину и Вирпазару, касније и у Даниловграду. На Цетињу је 1906. основана Црногорска банка с капиталом од 600.000 круна, замишљена као централна, али не и емисиона новчана установа, па су њено оснивање помогли двор и влада. Банка је већ 1907. основала филијале у Подгорици и Бару, а 1913. у Скадру, када је и повећала капитал на један милион перпера. Све ове банке помогле су смањивању веома распрострањеног зеленашења у Црној Гори, али су се појавиле и прве оштре критике њиховог рада у којима се истицало да једино народне штедионице могу да спасу широке слојеве становништва од зеленаша. У тим околностима 1906. оснива се Народна штедионица на Цетињу као новчана задруга с ограниченим јемством на неодређено време. Међутим, штедионица је заостајала за радом осталих новчаних установа и 1913. њена главница износила је свега око 70.000 перпера. Народна банка Књажевине Црне Горе основана је 1909. у Бару с циљем да буде емисиона установа, па је зато била под контролом државе и није имала право да обавља неке послове (берзанске шпекулације, оснивање трговачких и индустријских предузећа, куповање некретнина итд.). Непосредно по оснивању банка је отворила филијалу у Улцињу, а 1910. у Подгорици и Цетињу, као и агенције у Вирпазару, Ријеци Црнојевића и Плавници. Иако је банци одобрен оснивачки капитал од два милиона перпера, она је 1913. имала уплаћених свега 250.000 перпера, када је њено седиште премештено на Цетиње. Народна банка је заостајала у пословању за другим банкама, а није успела ни да реализује емисиону делатност. Почетком 1912. основана је Државна хипотекарна банка Краљевине Црне Горе с капиталом од три мил. перпера по угледу на Управу фондова из Србије с основним циљем да олакша положај презадуженог сељаштва. Међутим, војне припреме за балканске ратове и I светски рат омеле су банку да развије своју делатност.

Развој српског новчарства у Турском царству, односно на КиМ, до балканских ратова кретао се сразмерно укупном привредном развоју. Банкарску функцију обављала је Зиратна банка – Шубаси, чији је капитал 90-их година XIX в. у Приштини износио 1.454.630 гроша. Сељаци су углавном узимали новац на зајам од зеленаша и од Јањеваца, с каматом од 60 и више процената. Идеје о оснивању новчаних завода биле су израз тешког економског стања и истовременог стремљења српске чаршије за економском еманципацијом. У тежњи да се колико-толико помогне српским трговцима, други српски митрополит у Призрену Нићифор Перић, прота Стева Димитријевић, ректор Богословије Петар Костић, професор Андра Гроздановић и трговац Патрногић и многи други приступили су оснивању фонда, по угледу на црквене заводе у Цариграду и на акционарска друштва у Србији. Фонд је привидно имао црквени карактер да би се избегле сумње турске власти. У Призрену је 1901. основан Фонд цркве св. Ђорђа, по имену саборне цркве у овом граду. Следи активност исте године у Гњилану, затим 1905. у Приштини, Вучитрну и другим местима. Највише успеха у пословању имао је фонд у Призрену. Мањи фондови нису могли успешно да послују, нарочито фонд у Гњилану.

Срби у Аустроугарској оснивали су своје банке које су имале важну не само привредну него и националну улогу. Међу највећима биле су Српска банка, дeоничарско друштво, основана 1895. у Загребу, потом Српски кредитни завод д. д. у Бјеловару (1903), Српска кредитна банка у Броду на Сави д. д. (1904), Српска штедионица д. д. у Чалми (1909), Подружница Новосадске српске штедионице д. д. Черевић (1911), Даљска штедионица (основана 1887. као задруга, претворена у д. д. 1897), Српска кредитна банка д. д. Доњи Лапац (1908), Српска штедионица д. д. у Двору (1907), Српска штедионица д. д. у Ердевику (1894), Штедионица за Бановину д. д. Глина (1897), Српска штедионица д. д. у Глини (1909), Српска трговачка обртна банка д. д. у Глини (1907), Српска штедионица у Госпићу (1897), Српска штедионица д. д. у Грачацу (1905), Српска народна штедионица д. д. у Грубишном Пољу (1907), Прва српска штедионица у Иригу (1909), Српска банка д. д. у Иригу (1912), Српска кредитна банка и штедионица, друштво за акције Карловац (1903), Српска штедионица д. д. у Коморским Моравицама (1908), Српска штедионица у Кореници (1899), Српска штедионица д. д. у Костајници (1903), Српско есконтно д. д. у Митровици (1882), Српска штедионица д. д. у Новој Градишци (1906), Српски кредитни завод д. д. у Новој Градишци (1911), Подружница Румске српске привредне банке д. д. у Новим Карловцима, Српска штедионица д. д. у Окучанима (1899), Српска штедионица д. д. у Осијеку (1907), Српска ратарска и занатска штедионица у Осијеку (1911), Српска штедионица д. д. Оточац (1904), Српска штедионица д. д. у Пакрацу (1905), Српска штедионица д. д. у Петрињи (1909), Српска штедионица д. д. у Плашком (1901), Српски кредитни завод д. д. у Пожеги (1909), Српска штедионица д. д. у Слуњу (1911), Српска штедионица д. д. Рума (1906), Српска привредна банка д. д. Рума (1906), Српска штедионица д. д. на Удбини, Лика (1902), Српска штедионица д. д. у Валишселу, Цетинград (1911), Српска штедионица д. д. у Винковцима (1911), Српска штедионица д. д. у Војки (1911), Српска штедионица друштво на акције у Војнићу (1910), Српска штедионица друштво на акције у Вргинмосту (1906), Српска кредитна банка д. д. у Вуковару (1908), Српска народна штедионица д. д. у Земуну (1907). Свака банка је имала почетни капитал који се временом могао увећавати. Почетни капитал Српске банке у Загребу од 3.060.000 круна временом се повећавао: на 4,5 мил. круна 1907, 6 мил. круна 1912, 8,5 мил. круна 1914. и 12,7 мил. круна 1917. У Хрватској, Славонији и Војводини Српска банка је основала око стотину кредитних установа за потпомагање српског становништва. У Србији је основала поменуто Подунавско трговачко акционарско друштво. Осим банака, у Хрватској и Славонији осниване су и сеоске задруге с ограниченим и неограниченим јемством.

Први српски новчани заводи у БиХ оснивани су тек почетком XX в. Међу новчаним заводима, дeоничким друштвима, највећа је била Српска народна банка д. д. Сарајево (1911), a затим Централна банка за БиХ д. д. (1911). Следе Српски кредитни завод у Бањалуци д. д. (1905), Српска штедионица у Бијељини д. д. (1906), Српска трговачка банка д. д. Брчко (1905), Српска штедионица Босaнска Дубица д. д. (1908), Српски кредитни завод д. д. у Босанској Градишци (1907), Српска штедионица д. д. Ливно (1906), Српска банка д. д. у Мостару (1903, најстарија), Прва српска штедионица д. д. у Приједору (1905), Српска банка и штедионица д. д. у Требињу (1910), Српски кредитни завод д. д. Доња Тузла (1907), Српска банка и штедионица д. д. у Фочи (1911), Српска штедионица д. д. у Гацку (1911), Српска штедионица д. д. у Грачаници (1911), Српска штедионица д. д. у Босанском Новом (1911). Осим ових новчаних завода постојале су и задруге у које су улазилe српске штедионице у Сарајеву (задруга с ограниченим јемством, 1905), Босанском Броду (1909), Бугојну (1907), Фочи (1906), Гацку (1906), Босанској Крупи (1908), Босанском Новом (1906), Стоцу (1911) и Зеници (1905). До 1914. било је 26 српских новчаних завода у БиХ. Осим новчаних завода осниване су и сеоске задруге као новчане институције с ограниченим и неограниченим јемством.

У Војводини је постојало мноштво банака са српским капиталом, готово у свим већим местима – Новом Саду (Српска задружна банка, Српска штедионица и др.), Суботици (Суботичка српска штедионица), Сомбору (Привредна штедионица), Белој Цркви, Великом Бечкереку, Старом Бечеју, Вршцу, Тителу, Великој Кикинди, Панчеву, Србобрану, па и у Темишвару, Мохачу и Печују.

У Далмацији су такође осниване српске банке, од којих су најпознатије биле Српска централна банка за Приморје у Дубровнику и Српска штедионица у Задру.

За време I светског рата б. je у Србији било паралисано будући да је окупатор забранио рад домаћим банкама. Поједине банке предале су своју имовину ПНБКС, која је ту имовину, заједно са својом, пренела у иностранство. ПНБКС је од 16. XII 1915. до 16. II 1919. радила у избеглиштву, у Марсеју. По стварању Краљевине СХС, ПНБКС је, уз општу сагласност јавности, привредних и политичких фактора, претворена у емисиону установу нове државе. По Закону о Народној банци од 26. I 1920. ПНБКС је престала да постоји, a од 1. II 1920. почела је да ради Народна банка (НБ) Краљевине СХС. Емисиона установа је 1929. добила назив НБ Краљевине Југославије. Између два светска рата НБ је непосредно кредитирала привреду, приватне банке и државу. Закони из 1920. и 1931. одређивали су да НБ може давати зајмове по есконту и ломбарду, а у пракси су преовладавали први – 1920. ови су зајмови износили 243 мил. дин. а 1938. чак 1.707 мил. дин. Законом из 1931. НБ је овлашћена да за сопствени рачун купује државне обвезнице и друге хартије од вредности. Од 1931. НБ је отпочела с емисијом благајничких записа као новим послом. Да би се осамосталила од иностранства, НБ је подигла Завод за израду новчаница који је почео с радом децембра 1929. У оквиру Завода изграђена је ковница новца, која је од 1938. радила као његов засебан сервис. Осим централе у Београду НБ је 1940. имала 24 филијале.

По објави I светског рата Управа фондова евакуисала је своје вредности и рад најпре у унутрашњост земље (Крушевац, Ниш, Скопље и Краљево), а затим у иностранство где је радила, прво на Крфу а потом и у Солуну, пре свега послове за државну благајну и малим делом депозитне послове. По завршетку рата Управа фондова преузела је и послове јавноправних хипотекарних завода који су до рата постојали ван Србије, тј. проширила је своју активност на подручје целе КСХС. Она је Привременом уредбом од 12. VIII 1920. добила назив Управа фондова КСХС, а затим је по Закону о изменама и допунама Закона о уређењу Управе фондова од 30. III 1922. назив промењен у Државна хипотекарна банка са седиштем у Београду и филијалама у унутрашњости. Крајем 1940. банка је имала десет главних филијала, четири филијале и шест агенција.

Друга државна банка у Краљевини СХС била је Поштанска штедионица, основана 1923. са седиштем у Београду. Од 1925. имала је филијале у Загребу, Љубљани и Сарајеву. Крајем 1940. имала је шест филијала.

У међуратном периоду постојале су и две полудржавне специјализоване банке: Занатска банка а. д. (основана 1926) и Привилегована аграрна банка (основана 1929). Обе су имале централе у Београду и по три филијале. Држава је учествовала у Занатској банци са 40% капитала. Главни задатак Привилеговане аграрне банке било је кредитирање пољопривреде, али је обављала и још два важна посла за државу: финансијску ликвидацију аграрне реформе на великим поседима (од 1933) и ликвидацију земљорадничких дугова (од 1936).

Број приватних банака у Краљевини Југославији повећао се са 583 (1921) на 700 (1926), да би се пред II светски рат смањио на око 600. Успон банака био је прекинут 1931, када се појавила банкарска криза која није била окончана до краја међуратног периода. Због тога је и висина капиталa (главница и резерве) банака стагнирала од 1931. Она је износила 1.804 мил. дин. (1922), 3.776 мил. дин. (1930) и 3.077 мил. дин. (1937). Криза се огледала и у повлачењу улога из банака: 3.545 мил. дин. (1922), 10.294 мил. дин. (1930) и 5.306 мил. дин. (1937). Приватне банке су радиле готово искључиво у облику акционарских друштава. Оснивање банака вршило се концесионим системом. Њихово пословање није било регулисано законом о банкама, иако је постојао пројекат таквог закона. Временом је настало неколико професионалних организација за заштиту интереса банака које су покривале различите делове Југославије. Удружење банака Београд je 4. XII 1921. у Београду основало 39 новчаних завода, а већ у другој години постојања број чланица се више него утростручио (131). Поводом десетогодишњице успешног рада, краљ Александар Карађорђевић је одликовао многе чланове Управног, Надзорног и Извршног одбора, међу којима и врло агилног генералног секретара Удружења Луја Мора. Рекордан број од 202 чланице Удружење бележи 1932. За време Велике економске кризе Удружење се ангажовало у изради антикризних програма. Његов рад прекинуо је рат, односно окупација 1941.

Осим у облику кредита, приватне банке, посебно оне са седиштем у Београду, финансирале су индустрију суделовањем у главници акционарских индустријских предузећа, као и оснивањем сопствених предузећа. У групу највећих банака у Југославији спадале су српске банке: Српска банка Загреб, Београдска задруга, Извозна банка, Јадранско-подунавска банка*.* Највећи банкарски центри у Србији 1940. били су: Београд (са 56 банака), Ниш (5), Шабац (4), Ваљево, Краљево, Књажевац и Ћуприја (сa по 3 банке).

У међуратном периоду најважније црногорске банке биле су Никшићка кредитна банка, Црногорска банка, Трговачка банка, Подгоричка банка, Трговачка привредна банка и Чиновничка штедионица.

Одређеним банкарским пословима бавиле су се и самоуправне штедионице и земљорадничке кредитне задруге. На крају 1940. постојала је 61 самоуправна штедионица и преко 4.000 земљорадничких кредитних задруга. Поред тога, постојало је и 1.000 осталих кредитних задруга.

Инострани капитал ангажовао се у б. Краљевине Југославије у три вида: отварањем филијала страних банака, учешћем у капиталу и кредитирањем домаћих банака. У 1937. страни капитал је учествовао у 18 банака с укупном главницом од 195 мил. дин. Постојале су четири филијале страних банака с главницом од 45,8 мил. дин., које су имале седиште у Београду: Француско-српска банка, Југословенска удружена банка, Југословенска банка а. д. и Англо-чехословачка и Прашка кредитна банка. Последња је настала 1929. фузионисањем три чешке банке: Прашке кредитне, Чешке комерцијалне и Англо-чешке банке. Мерено учешћем у укупној висини главнице југословенских банака, на првом месту је био француски капитал с 21,42%, затим чешки с 19,20%, немачки с 15,47%, белгијски с 12,24%, мађарски с 5,36%; учешће мање од 5% имали су италијански, енглески, холандски и шведски капитал. Мерено укупним ангажовањем у југословенској привреди, највећи значај имао је чешки капитал, највише ангажован у кредитирању и оснивању индустријских предузећа. Уочи привредне кризе 1929–1931. учешће страног капитала у б. Југославије било је 15% у укупним средствима главнице и кредита. За време кризе настало је нагло повлачење, па је пред почетак II светског рата његово учешће пало на 10%.

У периоду 1912–1926. гувернер НБ Србије (па НБСХС) био је Ђорђе Вајферт, док су у међуратном периоду гувернери НБСХС били: Љубомир Срећковић (1927 в. д. и гувернер март–јун 1928), а НБКЈ Игњат Бајлони (1928–1934), Мелко Чингрија (в. д. гувернера април 1934 – фебруар 1935), Милан Радосављевић (1935–1939) и Драгутин К. Протић (1939–1940). Место гувернера било је упражњено 1927.

Директоријум Рајхсбанке у Берлину је 10. V 1941. донео одлуку о ликвидацији НБКЈ. Немачки генерални опуномоћеник за привреду Србије, Нојхаузен, донео је 29. V 1941. уредбу о тој ликвидацији, као и Наредбу о српској новчаничној банци, по којој се као нова емисиона установа на окупираној територији Србије оснива Српска народна банка. Ова окупаторска банка имала је седиште у Београду и седам филијала. Одмах је емитовала окупаторски српски динар, који је al pari заменио југословенски динар. Капитал банке никада није био уписан и у њој је стварну власт имао немачки комесар. Окупаторске власти ставиле су под своју контролу цео банкарски систем. На основу Уредбе о регулисању пословања банака и штедионица од 30. X 1941, ликвидиране су 140 од 232 постојеће банке. Од преостале 92 банке, 58 је добило дозволу за рад, а 34 је претворено у друга предузећа. Истовремено је основана Дирекција за надзор над банкама, која је обављала најважније функције, како централне банке, тако и пословних банака – надзор над банкама, давање и одузимање дозвола за вршење кредитних послова, одређивање висине каматних стопа, управљање кредитним пласманима банака итд. Југословенска влада у избеглиштву је 1941. у Лондону наставила рад НБКЈ с новоизабраним гувернером Добривојем Лазаревићем који је на тој функцији остао до новембра 1945. и вицегувернером Рудолфом Бићанићем. НБ у емиграцији имала је веома сужено пословање, а престала је с радом 27. XII 1945.

Српско б. после II светског рата развијало се и трансформисало кроз више етапа заједно с југословенским б., све до 2006. од када наставља самосталан развој. Б. се стално прилагођавало променама друштвено-економског уређења – од првобитне планске привреде (1945–1952), преко самоуправног социјализма (1952–1989) до постепеног (од 1965) и коначног увођења тржишне привреде и вишепартијског система (од 1989).

У периоду административног управљања 1944–1952. у б. Југославије спроведене су следеће мере: обновљен је рад НБ, која од 1946. нема више статус акционарског друштва, него државне банке под називом НБ ФНРЈ; обновљен је и рад предратних државних, полудржавних банака и штедионица; конфисковано је 95 приватних банака за које се сматрало да су служиле окупатору, док је 720 ликвидирано с преносом активе и пасиве на НБ; четири велике београдске банке су фузионисане у Југословенску извозну и кредитну банку која је национализована; основане су по републикама привредне банке и Индустријска банка Југославије. Све банке се 1946. спајају у НБ осим Државне инвестиционе банке која је преузела на себе све дугорочне послове фузионисаних банака – тзв. неповратно финансирање инвестиција и послове по државним зајмовима. Од 1948. оснивају се републичке државне банке за кредитирање земљорадничких задруга, као и комуналне банке и месне штедионице. Банке створене у овом периоду биле су дистрибутери финансијских средстава у складу с детаљно израђеним кредитним планом.

У марту 1952. дошло је до фузије свих банака у јединствену НБ ФНРЈ универзалног типа, са 463 филијале. Монобанкарски систем трајао је до почетка 1954. Истовремено је започео процес децентрализације друштвене акумулације – на свим нивоима друштвено-политичких заједница формирају се друштвени фондови за финансирање проширене репродукције, а на нивоу предузећа оснивају се сопствени фондови и напуштају се методи финансирања без обавезе враћања што је подстакло стварање кредитних односа.

Осамостаљивање предузећа у периоду 1954–1964. довело је до децентрализације б., стварања вишебанкарског система са самосталним банкама. Банкарски систем Југославије се 1964. састојао из следећих банака: НБ СФРЈ (која као „банка банака" више није директно кредитирала привреду, а унутрашњи платни промет пренела је на Службу друштвеног књиговодства (СДК), која се 1962. из ње издвојила као самостална институција); специјализованих савезних банака – Југословенска инвестициона банка (1955), Југословенска банка за спољну трговину (1956) и Југословенска пољопривредна банка (1958); осам републичких, тј. покрајинских банака (1961) и комуналних банака које постају основне банке система (било их је 214).

Гувернери НБ ФНРЈ били су: Танасије Здравковић (1945–1946), Обрен Благојевић (1946–1948), Маријан Дермастија (1949–1951), Сергеј Крајгер (1951–1953), Војин Гузина (1953–1958) и Јанко Смоле (1958–1962).

Привредна реформа 1965. обухватила је и банкарски систем с основним намерама детериторијализације пословања банака, деетатизације, укрупњавања банака и уношења тржишних метода рада. Новим законима извршене су радикалне и крупне измене банкарског система, који се до 1971. састојао из: Народне банке Југославије (НБЈ) као централне банке, пословних банака у које су спадале инвестиционе, комерцијалне банке и штедионице и СДК. Број пословних банака смањен је с 233 (1965) на 55 (1971).

Уставни амандмани из 1971, Устав СФРЈ из 1974. и на основу њих донети закони створили су потпуно нов банкарски систем заснован на концепцији тзв. удруженог рада. Централна банка је од 1972. била организована као систем народних банака, који се састојао од НБЈ као савезне установе и народних банака република (6) и аутономних покрајина (2). Банка је дефинисана као посебна организација удруженог рада основана за вршење кредитних и других банкарских послова. Формирала се удруживањем средстава у фонд оснивача (најмање 25) банке у износу од најмање 50 мил. дин. Друштвено-политичке заједнице нису могле бити оснивачи банака. Основна ћелија банкарског система била је основна банка. Удруживањем су основне банке формирале сложену банку. У сложеним организацијама удруженог рада постојале су интерне банке. Банке су могле да се удружују у конзорцијуме и у остале различите облике пословног повезивања на територији целе Југославије. Као банка посебног типа, савезним законом је основана Југословенска банка за међународну економску сарадњу. У систему су постојале још штедно-кредитне финансијске организације (Поштанска штедионица, штедионице и штедно-кредитне задруге), као и разни фондови: Фонд федерације за кредитирање бржег развоја недовољно развијених република и САП Косово (фондови с истом наменом основани су на нивоу република и покрајина), Фонд за кредитирање трајних потрошних добара, Фонд за кредитирање пласмана домаће опреме, као и фондови заједничких резерви ОУР-а намењени кредитирању ОУР-а које су запале у финансијске тешкоће. Крајем 1976. пословало је 38 самосталних пословних банака које су у свом саставу имале 1.237 пословних јединица с различитим статусом: основне банке, филијале, експозитуре, пословнице, подружнице, агенције, испоставе и истурени шалтери. Пословима платног промета и кредитним пословима с иностранством могло је да се бави 20 овлашћених банака, од којих су с територије Републике Србије биле: Београдска банка (Београд), Југобанка (Београд), Југословенска инвестициона банка (Београд), Југословенска пољопривредна банка (Београд), Комерцијална банка (Панчево), Косовска банка (Приштина), Новосадска банка (Нови Сад), Вoјвођанска банка (Нови Сад) и Здружена југословенска извозна и кредитна банка (Београд). Број основних банака смањио се са 167 (1983) на 71 (1991). Овај банкарски систем је због неефикасности неколико пута модификован и задржан све до 27. IV 1992, када је настала СРЈ.

Гувернери НБ СФРЈ били су: Никола Миљанић (1962–1969), Иво Перишин (1969–1971), Бранислав Чолановић (1972–1977), Ксенте Богоев (1977–1981), Радован Микић (1981–1986) и Душан Влатковић (1986–1992).

Нови закон о НБЈ, заснован на концепцији централног б. развијених тржишних привреда, усвојен је 1993. НБЈ је постала једина емисиона банка, а дотадашње НБ Србије и НБ Црне Горе трансформисале су се у главне републичке филијале НБЈ. Основни циљ НБЈ била је стабилност динара вођењем ефикасне монетарне политике (приоритетним инструментом – операцијама на отвореном тржишту) и контролом банака и осталих финансијских организација. Међутим, због санкција Савета безбедности УН, уведених маја 1992, које су онемогућиле нормално пословање целокупне привреде, НБЈ није била у стању да ефикасно реализује своје циљеве, што се 1993. завршило хиперинфлацијом и валутном супституцијом. Формиране су многобројне нове банке и штедионице које су нудиле енормно високе каматне стопе, радећи неретко ван граница легалног пословања. Највећи број банака забележен је 1995, када је било 110 банака с капиталом од 4,8 млрд. дин. У реструктурисању пословних банака 2001/02. ликвидиране су 23 банке, међу којима и четири велике банке – Београдска банка, Беобанка, Југобанка и Инвестициона банка, које су чиниле око 60% банкарског сектора. По затварању још неких банака, оснивања нових, као и уласка страног капитала у банкарски сектор, 2003. је било 47 банака с укупним капиталом од 86,3 млрд. дин., у којем је страни капитал учествовао с 26,3%. Исте године формирана је државна заједница Србија и Црна Гора, у којој је НБЈ наставила рад као НБ Србије (НБС) с основним задатком да одржава стабилност цена и финансијских институција. Настављено је реструктурисање банака, које је довело до даљег смањивања њиховог броја, опадања учешћа државног и пораста учешћа страног капитала (у 2010. око 80%).

Гувернери НБ СРЈ били су: Вук Огњановић (1992–1993), Борисав Атанацковић (јули–октобар 1993), Драгослав Аврамовић (1994–1996), Душан Влатковић (1997–2000) и Млађан Динкић (2000–2003).

Први пут од краја I светског рата банкарски систем Србије се самостално развија од 2006. Чине га централна банка и пословне банке. НБС је централна банка која, поред седишта у Београду, има филијале у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и Ужицу. У 2006. било је 37 пословних банака у Србији с укупним капиталом од 234,8 млрд. дин., у којем је страни капитал учествовао са 68%. У јануару 2010. било је 34 банке с укупним капиталом од 467 млрд. дин. Страних банака, с учешћем страног капитала од 95–100% у капиталу банке, било је 20; њихов капитал чинио је 70% укупног капитала банкарског сектора Србије. Доминација страног капитала у б. Србије види се и по величини појединих банака. Мерено висином капитала у милијардама динара, пет највећих банака у Србији су: „Банка Интеза" а. д. Београд (48,0), „Рајфајзен банка" а. д. Београд (46,7), „Еуробанк" штедионица а. д. Београд (37,5), Агроиндустријска комерцијална банка АИК а. д. Ниш (36,9) и „Хипо Алпе-Адрија" а. д. Београд (31,4). Meрено висином укупне билансне суме, пет највећих банака су: „Банка Интеза", а. д. Београд (291), Комерцијална банка а. д. Београд (195), „Рајфајзен" а. д. Београд (183), „Хипо Алпе-Адрија" а. д. Београд (124) и „Еуробанк" штедионица а. д. Београд (119). Од осталих 14 банака, највећих пет банака по висини капитала су већ поменуте АИК банка и Комерцијална банка (26,6), затим Пољопривредна банка „Агробанка" а. д. Београд (16,5), Банка Поштанска штедионица (6,5) и „Металс" банка а. д. Нови Сад (6,2), која је 2009. „национализацијом" претворена у развојну банку Војводине. Гувернери НБС били су Кори Удовички (2003--2004) и Радован Јелашић (2004--2010) и Дејан Шошкић (2010). У фебруару 2003. Удружење банака Југославије (основано 1967. као следбеник Савеза комуналних банака и штедионица ФНРЈ, утемељеног 1956) променило је име у Удружење банака Србије.

Банкарски систем Републике Српске (РС) представља део банкарског система БиХ. Централна банка БиХ, основана 20. VI 1997, емитује националну валуту – конвертибилну марку (КМ) – по принципу валутног одбора и координира рад агенција за б. оба ентитета у БиХ. Б. РС се састоји од Агенције за б. РС, пословних банака и Инвестиционо-развојне банке РС (ИРБРС). Агенција је основана 1998. са циљем одржавања здравог и стабилног банкарског система. Седиште јој је у Бањалуци. Основни послови Агенције су издавање и укидање дозвола за рад банака, као и надзор пословања банака и других финансијских организација. У 2010. постојало је 10 пословних банка у РС с укупним капиталом од 541 мил. КМ и укупном билансном сумом од 5,6 млрд. КМ. Једина домаћа банка у РС је „Бобар" банка а. д. Бијељина с капиталом од 23,8 мил. КМ. ИРБРС je основана 2006, као акционарско друштво у којем 100% власништва има РС. Она нема карактер пословне, него развојне банке с основним задатком да подстиче развојне пројекте за које није заинтересован приватни капитал, као и пројекте који захтевају велика улагања или носе велик ризик. ИРБРС пласира средства посредством пословних банака и нема право да прикупља депозите нити да даје гаранције, због чега не потпада под јурисдикцију Агенције. ИРБРС управља имовином РС која је распоређена у шест фондова. ИРБРС je 2007. постала овлашћени продавац државног капитала у предузећима РС при чему користи разне методе приватизације – продају акција на берзи, тендере, јавне понуде за преузимање, продају запосленима у предузећу, као и комбинације тих метода.

Осећајући се угроженима после сецесије Хрватске, Срби су се у тој југословенској федералној јединици политички самоорганизовали у аутономне области. Заоштравањем конфликта, те српске аутономне области су се 19. XII 1991. ујединиле у Републику Српску Крајину (РСК). Почетком 1992. довршено је разбијање и финансијског система бивше СФРЈ у сфери платног промета, тако да РСК, конституисањем органа законодавне, извршне и судске власти, истовремено формира и своје финансијске институције: чланом 101. Устава РСК установљава се Народна банка РСК. Влада РСК на својој 23. седници од 14. VII 1992. доноси одлуку о оснивању НБ РСК и именује Павла Марјановића за гувернера. Ове одлуке потврђује Скупштина РСК 28. IX 1992. До јула 1995. НБРСК у функцији платног промета, и као знак државног суверенитета, емитовала је укупно 19 новчаница у апоенима од 10, 50, 100, 500, 1.000, и 10.000 дин. Од пословних банака у 1991. основане су (и радиле до хрватске агресије на РСК и њеног слома 1995) Беобанка Крајине Книн с три пословне јединице (Бенковац, Обровац и Петриња) и 13 експозитура (као највећа банка, 60% потенцијала привреде РСК), Војвођанска банка с две филијале (Бели Манастир и Вуковар), Привредна банка Бели Манастир и Комерцијална банка Мирковци. Потомци акционара Српске банке Загреб покушавају да обнове рад те банке, а Српско национално вијеће из Хрватске и Фонд за развој АП Војводине потписали су споразум о сарадњи и оснивању Тесла банке.

ИЗВОРИ: Архив Србије, Закон о оснивању окружних штедионица, Зборник, 1871, 24; Ј. Вучковић, Српски компас. Податци о српским новчаним заводима, Земун 1909; Н. Станаревић, Београдске банке у 1911. Преглед стања са статистичким подацима, Бг 1911; Босанско-херцеговачки компас 1911/1912, Сар. 1911; Закони о повластицама новчаних (кредитних) завода од 24. септембра 1871. и 10. јануара 1879. године, Трговински календар за преступну 1912. годину, Ниш 1911; Штатути Српске централне банке за БиХ, Сар. 1912; Босанско-херцеговачки компас 1912/1913, Сар. 1912; Хрватски компас за 1913/1914, Зг 1913; С. Стојановић, Илустровани преглед београдских трговина и новчаних завода, Бг 1914; Удружење банака Београд, Извештај Управног одбора о раду за 1931 годину, Бг 1932; Удружење банака Београд, Извештај Управног одбора о раду за 1940. годину, Бг 1941; Годишњи извештај НБЈ – разне године; Годишњи извештај НБС – разне године; Статистички годишњак Југославије – разне године; Статистички билтен НБС, јануар 2010.

ЛИТЕРАТУРА: Босанске финансије, Зг 1892; Привилегована народна банка Краљевине Србије 1884–1909, Бг 1909; М. Аврамовић, Земљорадник и новчани завод, Бг 1914; Љ. Ст. Косиер, Народна банка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1884–1924, Зг 1924; С. Кукла, Развитак кредитне организације у Србији (до светског рата), Зг 1924; Љ. Ст. Косиер, В. Ристић, Водеће институције у националном банкарству Босне, Зг–Бг–Љуб. 1924; B. Aleksander, Das jugoslawische Bankwesen, Zаgreb 1926; Споменица двадесетпетогодишњице Трговачког фонда и његове хипотекарне банке 1903–1928, Бг 1929; Н. Димитријевић, Споменица педесетогодишњице рада Смедеревске кредитне банке основане 1. августа 1871 у Смедереву, Смед. 1929; М. Р. Гавриловић, Развитак банкарства и привреде у јужној Србији, Скопље 1931; М. Гломазић, Историја Државне хипотекарне банке 1862–1932, Бг 1933; Народна банка 1884–1934, Бг 1934; В. Розенберг, Инострани капитал у југословенској привреди, Бг 1937; М. Чемерикић, Трговина, занатство, индустрија и кредитне установе 1875–1937. Споменица 25-годишњице ослобођења Јужне Србије, Скопље 1937; М. Р. Гавриловић, Развитак банкарства и привреде у Јужној Србији. Споменица 25-годишњице ослобођења јужне Србије, Скопље 1937; М. Ђуровић, Новчани заводи у Црној Гори, Цт 1959; Д. Милић, Трговина Србије 1815–1839, Бг 1959; Л. Цвијетић, „Прва српска банка", ИГ, 1964, 1–2; Л. Цвијетић, „Покушаји оснивања првих банака у Србији", Финансије, 1965, 1–2; Љ. Доклестић, О кредитном систему у Македонији у XIX стољећу и на почетку XX стољећа, ХЗ, 1965, 18; М. Угричић, Новчани систем Југославије, Бг 1967; Д. Милић, „Београд као привредни и саобраћајни центар (1878–1914)", у: Ослобођење градова од Турака 1862–1867, Бг 1970; М. Голијанин, Банкарство Југославије. Теорија, организација и пословање, Бг 1977; М. Ћировић, Монетарно-кредитни систем, Бг 1978; М. Бељански, 110 година банкарства у Сомбору, Сомбор 1978; Л. Цвијетић, „Кредитирање из државне касе до формирања Управе фондова", Финансије, 1979, 9–10; Б. Храбак, „Почеци банкарства на Косову", ИГ, 1982, 1–2; J. Lampe, M. Jackson, Balkan Economic History, 1550–1950: From Imperial Borderlands to Developing Nations, Bloomington 1982; Ђ. Микић, Друштвене и економске прилике косовских Срба у XIX веку и почетком XX века, Бг 1988; R. E. Cameron, V. I. Bovykin, International banking 1870–1914, Oxford 1992; Б. Стојановић, „Из економско-финансијске и политичке историје Србије (1878–1918)", Финансије, 1992, 3–4; А. Тасић, Југословенско банкарство између два рата, Бг 1992; Б. Радовић, Привредне прилике у Црној Гори између два свјетска рата, Пг 1994; М. М. Костић, Успон Београда. Послови и дани трговаца, привредника и банкара у Београду XIX и XX века, I–II, Бг 1994, 2000; J. Хаџи-Пешић, Новац Србије 1868–1918, Бг 1995; Новац Краљевине Југославије 1918–1941, Бг 1995; Новац Југославије 1944–1992, Бг 1995; Ж. Стојановић, Папирни новац Србије и Југославије, Бг 1996; J. Хаџи-Пешић, „Штампарије и ковнице новца у Београду у XIX и XX веку", ГГБ, 1996, 43; Новац Савезне Републике Југославије 1992–1996, Бг 1999; Д. Дугалић, Народна банка 1884–1941, Бг 1999; Историја банкарства у Војводини, Н. Сад 2001; Д. Берић, „Мостарски Срби и њихов однос према модернизацији друштва", у: Срби у Мостару, Бг 2001; М. Шашкијевић, Деоничари Српске банке, Зг 2001; Д. Гњатовић, В. Дугалић, Б. Стојановић, Историја националног новца, Бг 2003; А. Митровић, Стране банке у Србији 1878–1914, Бг 2004; Народна банка 1884–2004, Бг 2004; В. Мирчић, „Француско-српска банка а. д. Београд 1910–1950", Архив, 2005, 1–2; „Удружење банака Србије", у: Заједничка кућа свих банака, Бг 2006; Н. А. Васић, „Банкарство у Косовском вилајету и Старој Србији од друге половине ХIХ века до 1912. године", Баштина, 2007, 22; „Банкарство у Јужној Србији и Косову и Метохији од 1912. до 1937. године", Баштина, 2008, 24; Б. Стојановић, „The Rise and Growth of Serbian Banking until World War I", World Economic History Congress, Utrecht, 3–7 August 2009; Д. Ковачев, „Национализација" Металс Банке, НСПМ, Бг 17. VIII 2009.

Биљана Стојановић; Ђорђе Микић; РСЕ

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)