БАЊСКА

БАЊСКА, село на југоисточним обронцима планине Рогозне. Налази се на десној страни долине Бањске реке, леве притоке Ибра, 12 км северозападно од Звечана. Локалним путем дугим 4 км спојено је са путем Косовска Митровица (20 км) -- Краљево. Насеље је збијеног типа, простире се на 540--600 м н.в. Има неправилан облик ерозионог проширења у којем је смештено. У средњем веку Б. је варошко и бањско насеље са караванском станицом на Босанском друму, а у турско доба гранично место Вучитрнског санџака. Путописац Е. Челебија 1600. помиње Б. као Илиџу Бањску са 300 кућа. Посебан значај у развоју насеља имају извори термалне воде (31--54^о^C, издашност 13,5 л/сек.) који се користе за лечење реуматизма, ишијаса и других болести. Године 1991. пописан је 331 становник, од којих 98,5% Срба. У насељу постоје основна школа, задружни дом, амбуланта, хотел, стационар и земљорадничка задруга.

С. Ђ. Стаменковић

Манастир са црквом св. Стефана саграђен је између 1312. и 1316, као задужбина краља Милутина. Археолошким ископавањима откривен је целокупан простор манастира с остацима обимног одбрамбеног зида, дуж чије се унутрашње стране пружају грађевине намењене становању и другим функцијама свакодневног монашког живота. Очувани делови главног улаза у манастир сведоче да је имао свечан облик. На његовој северној страни почиње низ конака, а на јужној су трпезарија и пирг. Улазна грађевина имала је приземље и спрат. Приземни део су чинила два поља покривена сводовима. Одбрамбена кула, јужно од главне манастирске капије, сазидана је по узору на светогорске пиргове. Први, најнижи спрат, врло пажљиво обрађен, могао је имати функцију манастирске скривнице. На највишем спрату налазила се једна просторија, која је вероватно имала функцију параклиса. Трпезарија је смештена у близини западног улаза у католикон. Грађевина правоугаоне основе на северној страни завршавала се пространом, изнутра полукружном, а споља петостраном апсидом. Клупе и столови били су начињени од украсног камена. Под трпезарије био је покривен тесаним каменим плочама правилног правоугаоног облика, у димензијама прилагођеним пољима са столовима и седиштима. Унутрашњост трпезарије била је украшена фрескама од којих су сачувани остаци на нижим површинама зидова. Испред трпезарије, према цркви, постојао је трем на стубовима, поплочан опеком и покривен једносливним кровом. Од грађевина које су окруживале католикон очували су се само доњи делови који показују да су биле зидане ређањем камених тесаника и опеке. Иако до сада није идентификована намена ових просторија, извесно је да су то биле кухиње, пекаре, оставе, радионице. Спратна одељења тих просторија имала су стамбени карактер, служила су као монашке келије. У историјским изворима помињу се „полате краљеве" и „полате царске" али није утврђено да ли се заиста ради о палатама или само посебним одајама у комплексу манастирских грађевина које су биле намењене ктитору.

Црква св. Стефана саграђена је на месту старијег храма, при којем је у другој половини XIII в. било седиште Бањске епископије. Светостефанском повељом издатом вероватно 1314, док је још трајало грађење, краљ је богато обдарио своју задужбину, начинивши од ње један од највећих феудалних поседа цркве у средњовековној Србији. Бригу око подизања манастира краљ Милутин је поверио свом духовном саветнику, тада епископу бањском Данилу. Зидање цркве започето је крајем 1312. По краљевој жељи грађена је по узору на Богородичину цркву у Студеници. Једнобродни, монументални средишњи простор засвођен је широком и добро осветљеном куполом, која је у XVII в., када је црква служила као џамија, добила данашњи облик плитке, слепе калоте. Северно и јужно од средишњег дела храма саграђене су певнице, а иза њих следе бочни параклиси, који се протежу дуж западног дела цркве и припрате. Источни део цркве чини троделан олтарски простор са проскомидијом и ђакониконом, који су отворима повезани с певницама. На западној страни храм се завршава пространом припратом и двема високим кулама звоницима, од којих је данас делимично очувана јужна. Фасаде су изведене од брижљиво тесаних камених квадера у три боје. Тробојне површине камена смењивале су се с раскошним рељефима који су покривали оквире прозора и портала. Остаци скулптуралне декорације данас се налазе на самом споменику уграђени у зидове храма приликом конзервације 1939. Поједини фрагменти налазе се у зидовима утврђења, док је известан део доспео у музеје. Најзначајнији део бањског скулптуралног украса, фигура Богородице са малим Христом, која је некада красила лунету најсвечанијег портала на улазу из припрате у наос, данас се налази у цркви оближњег манастира Соколица. Та скулптурална композиција, као и фрагменти архиволте и две фигуре лавова, од којих је једна данас узидана у манастирски бедем, показују да су клесари краља Милутина поновили студенички узор. Од рељефом украшених романских прозора очувао се само један у јужном зиду трансепта, и то делимично. Извесни уломци свакако су припадали олтарској трифори, такође рађеној по узору на студеничку. Неколико сачуваних конзола у облику животињских глава и стилизованих биљака, које су првобитно биле ослонци поткровног венца аркада, сличне су онима са унутрашњег портала хиландарског католикона. За поједине уломке може се претпоставити да су делови црквеног пода или олтарске преграде. Мотивима, начином клесања, као и употребом бојене пасте они припадају византијској пластици..

Црква је украшена фрескама после 1317, а свакако пре смрти краља Милутина 1321. О лепоти и сјају бањских фресака писали су српски патријарх Данило III и непознати аутор Карловачког родослова. До данас се сачувало само неколико фресака: чеона фигура једног архијереја у апсиди ђаконикона, део неке сцене с часном трпезом у конхи апсиде протеизиса и неколико попрсја епископа у луку на западној страни поткуполног простора. Фреске су изведене на златној позадини или с украсима од злата, а на таквој позадини утиснуте су линије које су сликама давале изглед мозаика. Од попрсја архијереја повезаних златно-црвеним круговима, три су боље очувана, док се од исто толико назиру трагови. Судећи по онима боље очуваним, одевени су у фелоне и омофоре, без полиставриона. Тако су сликана само седамдесеторица апостола, односно они међу њима који су касније постали епископи. Представе је извео сликар доброг цртачког знања и осећања за боју. Иако су по духу сличне фрескама Михајла Астрапе, овај уметник их није могао извести јер је у то време био заузет извођењем зидних слика у другим задужбинама краља Милутина.

Када је Милутин умро у Неродимљу 1321, архиепископ Данило II је пренео његово тело у Б. Према традицији предака његов гроб требало би да се налазио уз јужни зид западног травеја храма. Не дуго после краља Милутина, у северној капели сахрањена је краљица Теодора, мајка Милутиновог унука, краља и цара Душана. Већ у првом турском налету 1389, Б. је горела. Страдања су се наставила током XV и XVI в. Почетком XVII в. на рушевинама манастира никло је мање турско утврђење, док је црква дограђивањем минарета над северном певницом делом претворена у џамију, а делом у просторије за становање. У аустријско-турским борбама 1689. наизменично је служила као утврђење турској и аустријској војсци. Поново је горела у време I светског рата. Турци су је напустили 1912. Разрушен и запуштен манастир је чекао на обнову до 1938, када су под надзором Ђ. Бошковића започети конзерваторски радови. Јула 2005. у манастиру је обновљен духовни живот.

Б. Гугољ

У епици се јавља уз атрибуцију град, малена, мали град, паланка. Помиње се у контексту боја на Делиграду 1806. (Вук, IV, 31) и Градашчевићевог сукоба са великим везиром на Косову 1831 (С. Милутиновић Сарајлија, Пјеванија, 62), али је најпознатији њен помен у песми Бановић Страхиња (Вук II, 44): „Нетко бјеше Страхињићу бане, / Бјеше бане од малене Бањске, / Од малене Бањске крај Косова". У песми Лазар Мутап и Арапин (Хрватске народне пјесме, IV, 39), када Карађорђе бира свог заточника за двобој с Арапином, помиње се у форми Бања, при чему се вероватно мисли не само на манастир него и на крај који је назван по њему: „Да би посл'о Вељка харамбашу, / Ко ће чуват' Бање и Косова / Од Турака љутих Арнаута?".

М. Детелић

ИЗВОР: Данило II, Животи краљева и архиепископа српских, Зг 1866; Бг 1935.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Бањска", Глас СКА, 1892, 32; В. Марковић, Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, Ср. Карловци 1920; М. Вего, Насеља босанске средњевијековне државе, Сар. 1957; Г. А. Шкриванић, Именик географских назива средњовековне Зете, Тг 1959; А. Јевтић (ур.), Задужбине Косова, Бг--Призрен 1987; Д. Поповић, Српски владарски гроб у средњем веку, Бг 1992; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001; М. Шупут, Манастир Бањска, Бг 2003; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007; Б. Тодић, „Бањско злато -- последњи остаци фресака у цркви Светог Стефана у Бањској", у: Манастир Бањска и доба краља Милутина, Ниш--Бг 2007.