БАЊЕ

БАЊЕ, лечилишта на бази термалних (топлије од 20 ^0^С или топлије од средње годишње температуре), минералних (са више од 1 г/л растворених соли), или термоминералних вода. Овакви извори настају под специфичним геолошким условима у слојевима на којима су настале раседне пукотине, које дозвољавају циркулацију вода до великих дубина. У слојевима који су под високом температуром или на локалитетима на којима су ужарене магматске стене близу површине земље, воде се загревају и испирају минералне материје из стена. У новије време, констатовано је да неке воде карактерише еманација радијума, што је дало нове димензије балнеологији. Геолошка историја великих делова Србије погодовала је формирању бањских вода. Историја њиховог коришћења није позната. Постоје сведочанства о б. из IV в. п.н.е, а на овом подручју постоје материјални и писани подаци да су их користили Римљани и Турци. Вероватно је та пракса постојала и код локалног становништва. И данас постоји велик број тзв. „народних бања", за које се верује да су лековите, а за чије воде не постоје хемијске анализе. Многе од њих се не користе или се користе без икаквих објеката и контроле лекара. Прва позната истраживања б. у Србији датирају из 1834. Рађена су упоредо с рударским истраживањима и темељила су се на хемијским анализама бањских вода и поређењу тих резултата с резултатима анализа вода познатих европских б. Први комплексан приказ б. Србије дао је Е. П. Линденмајер у књизи Опис минералних вода и њино употребление ваобште, а понаособ лековити вода у књажевству Сербии во сад познати (Бг 1856). Уследиле су хемијске анализе све више бањских вода, а посете б. су постале толико честе да је 1884. успостављено Основателно фундаторско друштво лековите кисело вруће воде у Врњцима и Друштво за унапређење и улепшање Сокобање 1893. Проучавањима б. све више пажње посвећивали су геолози, лекари, балнеолози и хемичари. Први закон о б. донет је 1914, а 1936. у Београду је одржан Међународни конгрес хидрологије, климатологије и медицинске геологије. После II светског рата учестала истраживања б. резултирала су богатом литературом о овој тематици. Балнеолошки институт основан је у Београду 1960, а Српско лекарско друштво основало је секцију за балнеоклиматологију 1996. У Србији је издвојено шест рејона са различитим геолошким условима за стварање термоминералних вода: рејон Дакијског басена (доњи део долине Тимока и долина Дунава низводно од Кладова); рејон Карпато-балканида (између Дунава и Власинског језера и обода долине Велике и Јужне Мораве и Бугарске границе); рејон српског кристалног језгра (шири простор долина Велике и Јужне Мораве); Шумадијско-копаоничко-косовски рејон (од Саве и Дунава на северу до границе према Македонији на југу и између долина Велике и Јужне Мораве до унутрашњих Динарида на западу; рејон Динарида западне Србије (западна периферија Србије и Метохија); рејон Панонског басена (територија Војводине). На територији Србије постоји 49 активних б., у њих шест раде специјализоване болничке установе, а у девет заводи за специјалну рехабилитацију. Поред њих, постоји још око 300 неуређених „народних б". Најпознатије активне б. у Србији су: Бујановачка, Буковичка, Врањска, Врњачка, Врујци, Горња Трепча, Јошаничка, Кањишка, Ковиљача, Матарушка, Нишка, Пролом, Русанда, Сијаринска, Сокобања. Констатовано је да је на неким планинама у Србији, покривеним великим комплексима шума, благотворан боравак оболелих од неких болести, а успостављен је и појам ваздушних б. Најпознатије међу њима су планине Дивчибаре, Златар, Ивањица и Златибор са Специјалном болницом за болести штитасте жлезде и болести метаболизма.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Ненадовић, Бање, морска и климатска места у Југославији, Бг 1936; Б. Филиповић, Минералне и термоминералне воде Србије, Бг 2003; С. Станковић, Б. Лукић, Бањска и климатска места Србије, Бг 2006.

С. Ћурчић