БАЊАЛУКА / БАЊА ЛУКА
БАЊАЛУКА / БАЊА ЛУКА, град у перипанонском простору, на сјеверу БиХ, главно управно и функционално средиште Републике Српске. Сједиште општине у којој су 1991. у 54 административна насеља живјела 195.692 становника. Налази се на мјесту гдје се завршава кањон ријеке Врбас и почиње широка долина – Бањалучко поље, дуго око 15 км, а на неким мјестима широко до 5 км. Град је смјештен у јужном дијелу поља, његов средишњи дио је на висини од 150–164 м, а највиши дијелови достижу и 200 м. На истоку га окружују планине Црни врх и Осмача, а на западу Пискавица, чији су огранци код долине Врбаса на неким мјестима виши од 400 м н.в. Врбас дубоко усјеченим коритом протиче средином града, а у њега се с лијеве стране уливају Сутурлија и Црквена, а с десне стране Врбања. На јужној периферији постоје термална врела с водама температуре 31–34 0C, која су била важан чинилац за настанак града. Та врела су погодна за лијечење реуматских, неуралгичних и кожних обољења и користe се још од римских времена. Простор града је сеизмички нестабилан, па је изложен повременим земљотресима, од којих је најразорнији 27. X 1969. нанио велику материјалну штету граду и цијелој Босанској Крајини. У овом земљотресу уништен је већи дио културног урбаног насљеђа града, који се у периоду обнове трансформисао из оријенталне вароши у модеран град. Околна брда (Лауш, Петричевац) располажу значајним лежиштима угља, која су експлоатисана крајем XIX и почетком XX в.
Б. има значајан саобраћајни положај. Доминантан значај има путни правац сјевер–југ. У доба Римског царства кроз Б. (тадашња Castra) водио је каравански пут Солин–Млиништа–Б.–Градишка и спајао римске провинције Далмацију и Панонију. У периоду турске владавине тај пут је мимоилазио уску долину Врбаса и код Б. скретао према западу преко Змијања и Мркоњић Града. У вријеме аустроугарске окупације поново је изграђен пут кроз кањон ријеке Врбас. То је најфреквентнија саобраћајница која повезује Јадранску обалу са Посавином и Поуњем. Мање су прометни путеви упоредничког правца који се протежу перипанонским појасем од Бијељине, преко Тузле, Добоја, Дервенте до Б. и Приједора. Б. је врло рано, у склопу плана повезивања Аустрије са Солуном, добила жељезничку пругу. На овом сектору изградња пруге до Новог Града започета је 1872, а са мрежом аустријских пруга спојена је тек 1882. Од тог пројекта одустало се градњом пруга кроз Србију, а мрежа је продужена тек 1952. градњом пруге до Добоја. Аеродром у мјесту Маховљани, сјеверно од града, изграђен је 1985, али је за цивилни саобраћај отворен тек крајем 1997.
Становништво. Турским заузимањем Б. у XVI в. дошло је до смјене становништва. Словенско становништво је потиснуто, а град су насељавали Турци и исламизирано становништво. Према путописцима, у XVII в. град је имао преко 3.000 кућа. Честе епидемије, природне катаклизме и ратови изазивали су осцилације у величини популације. Велика промјена догодила се током XIX в., када се повећао број хришћанског становништва. Досељавали су се Срби и Хрвати. Муслимани су током турског периода имали апсолутну већину. Нове промјене су се дешавале успостављањем аустријске анексије 1878. Оне су ишле у правцу уједначавања удјела три основне етничке скупине – Срба, Хрвата и муслимана.
Егзактније праћење промјена отежано је чињеницом да су пописи вршени по различитим методологијама, успостављањем нових, не увијек јасно дефинисаних, категорија становништва (муслимани, Југословени, изјашњавање у смислу регионалне припадности). И поред тога, константан је пораст броја и удјела Срба, који су већ 1948. чине релативну већину становништва. Највеће промјене догодиле су се током грађанског рата. Знатан број избјеглица учинио је да градска популација, према процјени, достигне број од око 190.000 чланова, а да Срби достигну и апсолутну већину.
Историја и територијални развој. У територијалном развоју града може се издвојити неколико периода. У средњовјековном и турском периоду Б. се развијала на југу Бањалучке котлине и била је значајно војно упориште. У турском периоду добила је управну функцију која је утицала на развој привреде и просторно ширење према сјеверу, настављено и у каснијим периодима. У аустроугарском периоду град наставља са спорим, али континуираним развојем, док се национална структура становништва усложњавала. У периоду југословенске државе Б. је доживјела најснажнији развој и коначно задобила разгранате и сложене функције града. Управна функција у вријеме Врбаске бановине и у оквиру Републике Српске значајно је допринијела њеном просторном и функционалном развоју. Најдинамичнији привредни, демографски и просторни развој Б. је имала 60-их и 70-их година XX в., када се снажно развија индустрија, посебно послије земљотреса 1969, због великих улагања у обнову и развој града. Тада настају и нове модерне стамбене четврти колективног типа становања (Борик) и изграђују се већ постојеће (Нова Варош, Старчевица, Мејдан – данас Обилићево). Послије грађанског рата 1992–1995. многи муслимански називи дјелова града промијењени су у српске. Горњи Шехер се сада зове Српске Топлице, Мејдан – Обилићево, Буџак – Лазарево, Шехутлуци – Бањ брдо и др.
Остаци материјалне културе из праисторије и античког доба указују на рану насељеност. На простору града постојало је римско насеље (Castra) с војним логором, као и цивилно насеље. У средњем вијеку у кањону Врбаса развило се више насеља с војним и привредним функцијама. Под садашњим именом Б. се први пут помиње 1494. Послије пада средњовјековне босанске државе (1463) град је био у саставу Јајачке бановине, а Турци су га заузели 1527.
Период турске владавине трајао је 1527–1878. Турци су прво изградили насеље на крајњем југу котлине, које се од краја XVI в. зове Горњи Шехер (данас Српске Топлице). Нагли развој града почео је средином XVI в., када је постао сједиште санџак-бега Софи Мехмед-паше. Помиње се у многим путописима тог времјена (Евлија Челебија, Хаџи Калфа) као пространа варош са више махала на обје обале ријеке и великим баштама. У другој половини XVI в. изграђен је Доњи Шехер с више махала, чаршијом и више објеката привредног (дућани и караван-сарај, занатске радње, безистан, амбари, млинови, табхана и ливница топовске ђулади), комуналног и културно-вјерског значаја (медресе и мектеби), међу којима се посебно истиче Ферхад-пашина џамија. Б. је постала снажно војно упориште са два утврђења: једно у Горњем, а друго у Доњем Шехеру на мјесту касније изграђеног Кастела.
Почетком XVII в. настало је на југу котлине ново насеље Новоселија, као дио града чије се становништво бавило претежно пољопривредом. Оно је имало физиономију збијеног села, која је очувана до XX в. Б. је била управно и војно средиште и један од водећих трговачких и занатлијских градова у БиХ, који одржава трговачке везе са Сарајевом, Београдом, Скопљем, Солуном, Далмацијом и италијанским градовима. Као административни центар, Б. је била средиште истоимене нахије, Босанског санџака (1553), Босанског вилајета (1558–1639) и Бањалучког округа од 1851. У судској надлежности до 1587. припадала је кадилуку Кобаш, а затим је била посебан кадилук. Б. је тада имала оријенталну физиономију и већинско муслиманско становништво. За 350 година турске владавине више пута је страдала од пожара, поплава, куге и ратова с Аустријом, због чега нема континуиран пораст становништва. Послије реформи Порте у Босни у другој половини XIX в. долази до бржег привредног развоја и бољег саобраћајног повезивања (цеста према Градишки 1860, жељезничка пруга према Добрљину 1879, телеграфске везе са Сарајевом и Градишком 1872). Повећање броја хришћанског становништва довело је до појаве првих конфесионалних школа. Руждија, нижа средња школа за припаднике свих конфесија, отворена је 1862. У периоду 1866--1875. радила је Српско-православна богословија под управом Васе Пелагића. Крајем турске владавине у Делибашино Село поред Б. населили су се траписти, посебан свештенички ред који је значајно утицао на привредни развој града. Они су саградили самостан (1869), покренули прву индустријску производњу: пивару (1876), циглану (1877), млин и фабрику за прераду сукна (1878), фабрику дувана (1888), а крајем вијека изградили су и прву хидроцентралу.
У периоду аустроугарске окупације (1878–1908) Б. се развија сјеверно од потока Црквена, који дијели муслимански и хришћански дио града, претежно уз лијеву обалу Врбаса. Удио хришћанског становништва расте, а национална структура усложњава се доласком Нијемаца, Украјинаца, Јевреја и других народа, које је Аустроугарска монархија доводила као службенике, колонизирала их или су се досељавали спонтано. Формирају се нове градске четврти, посебно имућнијих Бањалучана (данас Господска улица, Краља Петра I Карађорђевића и Младена Стојановића), а на другој страни радничке четврти (Предграђе, Нова Варош, Лауш). Пословно, управно и културно средиште помјера се из Доњег Шехера у Варош у којој се у стиловима европске архитектуре изграђују објекти јавне намјене и становања, те објекти за потребе војске. Прва болница изграђена је 1879, велика реалка 1895, трговачка и виша дјевојачка школа 1895–1898, модерни водовод 1907–1908, а изграђене су православна и католичка црква и двије синагоге. Прва бањалучка штедионица основана је 1894, филијала Привилеговане земаљске банке за БиХ 1899, а српски Трговачки кредитни завод са дионичарским капиталом 1904. Године 1911. основане су Муслиманска банка д. д., Банка за трговину и обрт д. д. и филијала Аустроугарске банке. Б. постаје значајан центар вјерског живота: средиште је Бањалучке бискупије (1881), Бањалучко-бихаћке митрополије (1900) и Муфтијског уреда (1910), као и општине, среза и округа којем гравитира око 700.000 становника. Јача привредна и културна дјелатност. Петар Кочић је покренуо лист Отаџбина 1907, а 1910. часопис Развитак. По попису становништва који је извршен 1879, Б. је имала 9.560 становника, од којих 67,7% муслимана, 19,8% Срба и 10,5% Хрвата. Од тада почиње опадати удио муслиманског, а расте удио хришћанског становништва, што ће се одразити и на физиономију града.
Улазак у Краљевину СХС (Југославију) послије I свјетског рата Б. је дочекала као аграрно трговиште са слабо развијеном индустријом, оријентисаном претежно на прераду пољопривредних производа. Интензивнији привредни и културни развој почиње 1929, када је у новој територијално-административној подјели Краљевине Б. постала средиште Врбаске бановине, којем је гравитирала територија површине око 20.000 км2 са око милион становника. Основано је више институција и изграђено више монументалних грађевина које и данас чине репрезентативни дио града – Бански двор, зграда Банске управе, Саборна црква (храм Христа Спаситеља, срушен у II свјетском рату и обновљен шест деценија касније), Општа болница (срушена у земљотресу 1969), Хипотекарна банка, хотел „Палас", позориште, отворени су Музеј, Архив Босанске Крајине и др. Отворено је више занатско-индустријских радионица као претеча индустрије која ће се из њих развити послије II свјетског рата.
Послије њемачке окупације 1941. Б. је претворена у једно од најјачих војних упоришта тзв. Независне државе Хрватске, а у граду су почели прогони на вјерској, националној и политичкој основи. Срушене су Саборна црква и јеврејске синагоге, а бањалучки владика Платон убијен. У фебруару 1942. усташе су под вођством фра Филиповића Мајсторовића убиле преко 2.000 Срба у околним селима (Шарговац, Дракулић), која данас чине саставни дио периурбаног прстена града. Многи Бањалучани су узели учешће у НОП-у, а град је ослобођен 22. IV 1945. када су у њега ушле јединице Десете крајишке ударне дивизије. У спомен учесницима НОБ-а подигнут је маузолеј на Бањ брду изнад града, Споменик Крајишницима, рад А. Аугустинчића.
Мира Мандић
Функције града. Период послије II свјетског рата био је пресудан за формирање великог и савременог града. Најзначајнији подстицај био је нагли развој индустрије. Најзаступљеније привредне гране су: трговина која упошљава 19,8% мештана, прерађивачка индустрија која упошљава 18,3%, саобраћај са 7,2%, док су знатним бројем биле заступљене непривредне дјелатности, као што су државна управа са 8,8%, здравство са 8,1% и образовање са 6,7%. Највећа привредна предузећа су: електронска индустрија „Чајавeц", конзервна индустрија „Витаминка", млекара, пивара, ливница челика „Јелишинград", фабрика хидрауличних уређаја „Универзал", ваздухопловни завод „Космос", фабрика целулозе и папира „Инцел", АПИК „Крајина", трговачка предузећа „Конзум", „Уникоп" и др.
У односу на 1990. број запослених је смањен и поред наглог пораста броја становника. Године 2005. било је 53.051 запослени, што је било 23,5% процењеног броја становника. Њихова структура је изузетно неповoљна. За разлику од привредних функција које су деградиране сепарацијом БиХ, дошло је до експанзије непривредних функција. Формирањем Републике Српске Б. је добила статус политичког центра са свим државним и административним установама (влада, народна скупштина, уставни суд, пореска управа, привредна комора и др.), као и административним установама града. У Б. постоји 17 предшколских установа, 30 основних школа, које имају још 35 одељења у околним насељима, и 13 средњих школа (гимназија, грађевинска, економска, електротехничка, медицинска, музичка, пољопривредна, техничка, школа ученика у привреди, два центра за децу ометену у развоју, приватне школе, католичка гимназија и пословна школа). Зачеци високошколске наставе су у Вишој педагошкој школи основаној 1950. Већ од 1961. раде Технолошки и Електротехнички факултет, а од 1975. и Правни, Економски и Машински, када је основан и Универзитет. Данас у Б. раде четири универзитета: Бањалучки (државни) универзитет (Архитектонско-грађевински, Машински, Правни, Природно-математички, Пољопривредни, Медицински, Филозофски, Технолошки, Економски, Електротехнички, Шумарски факултет, Факултет за физичко васпитање и спорт и Академија уметности), Универзитет за пословне студије (факултети за примењену економију, пословне студије, туризам и хотелијерство и за електронско пословање и дизајн), Независни универзитет за друштвене и политичке науке (Факултет за политичке и друштвене науке и Б. колеџ) и Паневропски универзитет (факултети здравствене његе, правних наука, пословне информатике, пословне економије и спортског менаџмента). Ван њих раде још четири приватна факултета (комуниколошки, за безбедност и заштиту, пословни инжењеринг и менаџмент, те академија козметологије и естетике). Године 2006. евидентиран је 14.741 студент и 754 професора и асистената. У Б. постоји 11 научних и истраживачких института. Носиоци здравствених функција су: Клинички центар, Завод за физикалну медицину и рехабилитацију, Институт за заштиту здравља и Завод за медицину рада. У здравству је радило 3.342 радника, а болнички капацитети износили су 1.605 кревета. У Б. постоје Музеј Републике Српске (наследник Музеја Врбашке бановине, основаног 1930), Музеј савремене уметности, Архив, Народна и универзитетска библиотека Републике Српске (основана 1936) са око 200.000 књига, Народно и Дјечије позориште и неколико културно-уметничких друштава. Постоји 112 спортских организација у којима се негује 25 грана спорта, четири радио и четири телевизијске станице.
Дејан Шамара
Усмена књижевност. Б. је град у „Босни земљи равној" (С. Милутиновић Сарајлија, Пјеванија, 72), јавља се и под именом Бајна Лука или само Лука, с атрибуцијом пространи / лијепи шехер или шер, лијепо мјесто. Помиње се често, у различитим контекстима. Један од њих је женидба иноверном девојком чувеном по лепоти, нпр. кад Јанковић Стојан хоће да се ожени липом Златом Газић-Јусуфаге (Муслиманске народне јуначке пјесме, 8) или кад Бојичић Алија намерава да отме сестру млетачког дужда (Вук, III, 36). Овакво одступање од уобичајене женидбене праксе изазива пометњу праћену сукобима, што у епици има своју формулу: „земљама ћу друме запрашити, / а водама замутит' бродове" (Вук, III, 36). Б. се јавља и као део награде коју турски царевић Мујо нуди заробљеној жени млетачког дужда да превери и пође за њега: „даћу тебе неке задужбине: / свету Петку на сред Дренопоља, / камен-моста Марице ријеке, / златне ступце на Нове Пазаре / и бијелу у Дечане цркву / које љепше на свијету нејма, / три мечита на сред Цариграда... / и калдрму преко Луке Бање" (Вук, VI, 77). Перит паша и Шпербановић пева о изградњи великих задужбина у Б. и тиме у епском коду преноси легенду о Ферхад-паши (Перит-паша) и генералу Ауерспергу (Шпербановић). Ферхад-паша је 1575. поразио Херберта фон Ауерсперга, генерала аустријског цара Максимилијана, у бици код места Будачког у Хрватској. Том приликом заробио је генераловог сина Волфа и за њега добио откуп од 30.000 дуката и 100 младих муслиманских војника заробљених током битке. Од тог новца Б. је изграђена и од незнатног средњовековног утврђења постала главно управно и трговачко место читавог краја. Песма као откуп наводи „дворе на стубове, / и јан-куће ди гости доходе, / безистане, ди седе трговци, / и калдрму прико Бајне Луке". Историјски подаци наводе 216 објеката које је Ферхад-паша подигао од Ауерсперговог откупа, међу њима џамију Ферхадију, шедрван и хамам и за њих посебан водовод, сахат-кулу, јавне тоалете, караван-сарај и амбар за жито, медресу, безистан, школе и женски хамам. Од епских јунака, у Б. се помињу браћа Пашићи (Вук III, 36), Шара капетан на коњу Гаврану (Вук VI, 49), Мурат капетан (Пјеванија, 62), лепотица Фајка која се одметне у хајдуке и приступи дружини Мијата харамбаше (Хрватске народне пјесме, VIII, 11) и други. Бајо Пивљанин, којег ни песма ни историја не везују за Б., помиње (Пјеванија, 144) своју вредну сабљу „која бјеше у Фочу ковата, / а у Луку-Бању окивата."
Мирјана Детелић
ЛИТЕРАТУРА: А. Бејтић, „Бања Лука под турском владавином", НС, 1953, 1; Х. Крешевљаковић, „Стари босански градови", НС, 1953, 1; С. Смлатић, Бања Лука – град и његове функције, Сар. 1978; Бања Лука у новијој историји (1878–1945), Сар. 1978; Г. Шљиво, „Бања Лука у вријеме турске управе 1527–1878", Ђ. Микић, „Бања Лука у аустроугарском раздобљу", у: Фотомонографија Бањалуке, Бл 1990; Бања Лука на Крајини хвала, Бл 1995; Љ. Шево, Урбанистички развој Бање Луке, Бл 1996; Бањалука. Култура грађанског друштва, Бл 2004; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007.
*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)