БАНИЋЕВИЋ, Петар

БАНИЋЕВИЋ, Петар, глумац, универзитетски професор (Велимље код Никшића, 8. II 1930 -- Београд, 4. IX 2006). Још као гимназијалац у Никшићу глумио као аматер у тамошњем театру. На Академији за позоришну уметност дипломирао 1954, а 1956. ангажован у Народном позоришту у Београду. Члан је Атељеа 212 у Београду (1960--1963), а од 1963. поново београдског НП-а, у којем је остварио низ запажених драмских и карактерно-комичних улога, од којих се нарочито истичу: Џек (Т. Вилијамс, Тетовирана ружа), Френк Рајс (Џ. Озборн, Забављач), Мики Мелој (Ј. О'Нил, Песничка душа), Адонија (Р. Плаовић, Цар Давид), Антоније (В. Шекспир, Богојављенска ноћ), Хајнрих (В. Лукић, Бертове кочије или Сибила), Дон Педро (А. де Монтерлан, Мртва краљица), Пеђа Миловзоров (А. Н. Островски, Без кривице криви), Доњка Кудрави (Л. Леонов, Лопов), Вилхелм Сајлер (Б. Михајловић Михиз, Командант Сајлер), Рикардо Фонтана (Р. Кохут, Намесник), Ђовани (Џ. Форд, Штета што је блудница), Милош Обренбеговић (Л. Костић, Максим Црнојевић), Карађорђе (И. Студен, Вожд), Кардинал Берберини (Б. Брехт, Живот Галилеја), Тригорин (А. П. Чехов, Галеб), Алсест (Молијер-Кот, Мизантроп), Креонт (Софокле, Цар Едип), Волпоне (Б. Џонсон, Волпоне), Сербјаков (А. П. Чехов, Ујка Вања), Никола Пашић (М. Илић, Апис), Спасоје Благојевић (Б. Нушић, Покојник), Хенри Хигинс (Б. Шо, Пигмалион), Џејмс Тајрон (Ј. О'Нил, Дуго путовање у ноћ), Мушкарац (Ј. Реза, Човек случајности) и др. Преузимајући велики драмски репертоар који је раније на сцени НП-а у Београду тумачио Раша Плаовић, наступио је као Хамлет и Леоне (М. Крлежа, Господа Глембајеви). Замашне успехе постигао је као Атахуалпа (П. Шефер, Краљевски лов на сунце), Робеспјер (Г. Бихнер, Дантонова смрт), Димитриј (Достојевски -- Хинг, Браћа Карамазови), док је, интерпретирајући улоге Стаљина (П. Верморел, Лењин -- Стаљин -- Троцки) и Војводе Драшка (П. П. Његош, Горски вијенац), показао истанчан смисао за карактерну комику. На сцени Атељеа 212 суделовао на представама савременог страног репертоара: Мик (Х. Пинтер, Настојник), О'Хара (Џ. Керслинг, Арсеник и старе чипке), Луис Лејн (П. Клодел, Размена), испољивши смисао за аналитично тумачење ликова доведених у парадоксалне ситуације које се граниче с апсурдом. Запажене су његове улоге и на сценама других београдских позоришта -- у представама Театра поезије: Вук Мандушић (П. П. Његош -- Р. В. Јовановић, Горски вијенац) и Флас (И. Андрић -- М. Мисаиловић, Крилати мостови), Београдског драмског позоришта -- Лудвик (М. Кундера -- М. Илић, Шала), Југословенског драмског позоришта -- Полоније (В. Шекспир, Хамлет) и Шиголх (Ф. Ведекинд, Лулу), Театра Звездара -- Учитељ Андро (И. Брешан, Хамлет у Мрдуши Доњој). На Дубровачким љетним играма наступио је као Патер Лоренцо у представи Ромео и Јулија В. Шекспира. Предавао 15 година глуму на Академији уметности у Новом Саду. Запажене су његове многобројне креације на радију, у телевизијским драмама и филмовима Биће скоро пропаст света, Сутјеска, Снови, живот и смрт Филипа Филиповића. Магија његове глуме није била у спољном блеску, него у смисаоности излагања текста, као и у сугестивности која проистиче из једноставности и спонтаности израза, али и из умећа да логично и доследно компонује сваку улогу коју тумачи, да је формира тако да буде прегледна и савршено јасна. Свој глумачки израз, који се може сматрати изразито модерним, темељио је на врхунском мајсторству сценског говора. Добитник је Октобарске награде града Београда, Стеријине награде, МЕСС-а у Сарајеву, Награде „Раша Плаовић" (2001), Добричиног прстена (2004) и др.

ЛИТЕРАТУРА: В. Мићуновић, „Неминовност поступног стварања", Политика, 24. I 1976; Б. Криловић, „Позориште је теже од рата", Лудус, 2001, 84; Б. Требјешанин, „Хамлета је играо босоног", Политика, 6. IX 2006; Р. В. Јовановић, Петар Банићевић, Бг 2007.

Р. В. Јовановић