БАНАТ

БАНАТ, географска регија на југоисточној периферији Панонске низије, чији је мањи, западни део у Србији. С јужне стране ограничен је Дунавом, са западне стране рекама Дунавом и Тисом, а са северне Моришем. На истоку се простире до Карпата. Око две трећине ове територије припада Румунији, а једна трећина, његов западни део, Србији, односно Војводини. Део Б. који припада Србији у географским границама има површину од 9.413 км², што је 41,7% географске површине Војводине. Његова југозападна периферија, Панчевачки Рит, административно припада Београду, тако да је у административној Војводини само 9.003 км², што је 41,3% њене територије. У Б. је 2002. у 176 административних насеља живело 616.202 становника, што је било 30,3% покрајинске популације. Аритметичка густина насељености била је 68,4 становника по километру квадратном. У Војводини је тада густина насељености била 93,3 стан./км², а у Србији, без Косова и Метохије, 96,8 стан./км². Б. је административно подељен на три округа и 16 општина: Севернобанатски округ (општине Кикинда, Нови Кнежевац и Чока), Средњебанатски округ (општине Житиште, Зрењанин, Нова Црња, Нови Бечеј и Сечањ) и Јужнобанатски округ (општине Алибунар, Бела Црква, Вршац, Ковачица, Ковин, Опово, Панчево и Пландиште).

Слободан Ћурчић

Геолошки састав. У Б. се уочавају две литоцелине: доња и горња, односно, подлога басена и његов покров. У подлози басена налазе се три крупне тектонске јединице: тисијско-дакијска, српско-македонска и вардарска. Прва је од друге две одвојена трансданубијском дислокацијом на потезу Нови Бечеј – Башаид – Српска Црња. Изграђена је већином од кристаластих шкриљаца високог и средњег степена метаморфизма, старијих гранита, тријаских и кредних седимената. Другу јединицу чине доњи и горњи комплекс кристаластих шкриљаца који су откривени на Вршачком брегу. Доњи, протерозојски комплекс је од гнајсева и микашиста, а горњи, млађи, од зелених шкриљаца. Обликовани су у наборе са осама пружања север--југ. Вардарска јединица се налази између две претходне. Има сложену тектонику и садржи: тријаске сјајне шкриљце, јурско-кредни меланж (са базитима и ултрабазитима) и кредне флишеве. Покровни басенски седименти су: миоценске језерске, морске и каспибракичне песковито-глиновите и лапоровите творевине. Најмлађе су језерске плиоценске, затим речне, пролувијалне и еолске квартарне наслаге. Нарочито је распрострањен лес у делиблатској, тамишкој и јужнобанатској заравни, потом разни типови алувијона и делиблатски еолски пескови. Диференцијалним спуштањем блокова по раседима током неогена подлога басена је издељена у више неоструктурних ентитета. На северу, то су севернобанатски и маков ров и кикиндско-сегедински праг, затим, ров Српске Црње и јужније депресије: јужнобанатска и зрењанинска. Већином у миоценским седиментима налазе се многобројна нафтна (Локве, Бока, Елемир, Кикинда и др.), нафтно-гасна (Кикинда Варош, Карађорђево) и гасна поља (Велика Греда, Бегејци, Меленци и др.).

Милун Маровић

Рељеф. Чине га шест геоморфолошких целина. То су: Вршачке планине; Банатски песак; лесна зараван која се јавља у два фрагмента; плеистоцена тераса, која се јавља у великом броју фрагмената; алувијалне равни неколико река; и источнобанатске тектонске депресије. Вршачке планине су на југоисточној периферији Б., на граници са Румунијом. Оне се у луку протежу од Вршца ка североистоку, а након 6 км у благом луку се повијају ка југоистоку. Источна периферија је на територији Румуније. На уздужном профилу планине јасно се издвајају четири изолована врха, од којих је највиши Гудурички врх (641 м), који је и највиша тачка Војводине. Асиметричан је и попречни профил планина, јер су северне падине стрме, док се јужне у широкој зони степенасто спуштају ка нижим земљиштима. У јужном Б. је и Банатски песак (Делиблатска пешчара). То је најпространија пешчара у Војводини, која се правцем југоисток–северозапад простире на дужини од око 35 км, док је највећа ширина око 15 км. Елипсастог је облика и заузима површину од око 300 км². Висине те заталасане и засвођене површине степенасто расту од југоистока ка северозападу, а највиша тачка је у делу Мала Чока (197 м). Микрооблике рељефа чине дуге дине релативне висине око 20 м и међудинске депресије између њих. Оне су оријентисане правцем југоисток--северозапад. Банатски песак са југозападне, северне и североисточне стране окружује Банатска лесна зараван. Њене границе према Банатском песку чини широка прелазна лесно-песковита зона која је нижа од пешчаре, са сличним али нижим микрооблицима рељефа. Јасније су спољне границе, према знатно нижој плеистоценој тераси и алибунарском риту. На западној страни прелаз према тераси чини јасно издвојен Баваништански лесни под. Зараван је покривена далеко мање израженим облицима микрорељефа, а највеће површине високе су између 100 и 150 м. У Б. постоји и мали фрагмент лесне заравни северно од Тамиша између Орловата и Ботоша и још један недовољно јасно дефинисан фрагмент код Банатског Аранђелова. Нижи геоморфолошки члан чини плеистоцена тераса. Она се јавља у великом броју изолованих фрагмената, од којих су највећи онај који окружује Банатску лесну зараван и онај северно од Тамиша. Њихове висине опадају од севера према југу и варирају око 80 м апсолутне висине. Нижи геоморфолошки члан су алувијалне равни Тисе, Дунава, Златице, Бегеја, Тамиша, Караша и Нере. Њихове висине су за 2–5 м ниже од плеистоцених тераса и опадају у правцу отицања река. Ширине су им различите, а највеће су уз Тису и Дунав. На њима су фреатске воде плитке, а велики делови су насипима заштићени од високих вода у рекама. По незаштићеним деловима равни те воде се слободно изливају. Сличне природне карактеристике имају и тектонске депресије које се протежу дуж границе са Румунијом од Вршца до Кикинде. И Белоцркванска котлина на крајњем југоистоку Б. има сличну генезу, али су њене површине оцедите и безбедне од високих фреатских вода.

Слободан Ћурчић

Клима. Условљена је географском ширином, отвореношћу и продорима хладног ваздуха са севера и утицајима с оближњих Карпата, који погодују стварању југоисточног ветра (кошава). На основу података са климатолошких станица Кикинда, Бечеј, Јаша Томић, Зрењанин, Вршац и Банатски Карловац за период 1971–2000, екстремне вредности за период 1949–2007, клима Б. има континенталне одлике с ниским зимским и високим летњим температурама. Средња годишња температура је 11,1 °С. Најтоплији месец је јул, а најхладнији јануар. Хладни дани и хладне ноћи су ређи, а топли дани и топле ноћи све чешћи. Периоди с узастопно високим температурама, тзв. топлотни таласи су све чешћи и дуже трају. Највиша измерена температура је 42,9 °С (Зрењанин, 24. VII 2007), а најнижа -32,6 °С (Вршац, 24. I 1963). Крајем XX и почетком XXI в. уочавају се велике промене екстремних температура, као последица глобалног загревања Земљине атмосфере. Режим падавина је изразито континенталан. Укупне количине падавина су 572 мм, од чега у топлијој половини године падне 60,9%. Највише средње месечне падавине има јун (82 мм), а најниже фебруар (30 мм). Снега има од новембра до марта, а највише у јануару. Средње годишње сијање сунца је око 2.100 сати, највише у јулу и августу. Средња покривеност неба облацима је 5,4 десетина. Највиша је у децембру, а најмања у августу. У источном и југоисточном Б. најчешћи и најјачи је југоисточни ветар (кошава), који дува током целе године. У зимским месецима, поједини удари могу прећи и 40 м/с. У западном делу Б., осим кошаве, често дувају и ветрови из правца запада и северозапада.

Смиља В. Ђорђевић

                                     

Воде. Б. је пространа равница са спорим површинским отицањем, тако да велик део падавина упија земља. Пониру и знатне количине вода алохтоних река, које се сливају са оближњих Карпата. Томе погодује и геолошки састав. На тај начин се формирају подземне воде у више слојева, зависно од распореда водопропустљивости стена у дубини. Те воде се деле на артешке или оне које под хидростатичким притиском саме избијају на површину земље кроз бушотине; затим субартешке, које је потребно испумпавати; и најплиће, фреатске воде чији горњи ниво није ограничен непропустивим стенама и слободно осцилира. Фреатске воде се често изливају по топографској површини на ниским теренима и намећу потребу мелиорисања. На западу Б. је ограничен великим рекама Тисом и Дунавом, а на југу Дунавом. Унутар Б. постоји неколико мањих река које се сливају са оближњих планина на истоку. Идући од севера ка југу то су: Златица, Бегеј, Тамиш, Брзава, Караш, Нера и још неколико мањих токова. Геолошки састав и мала површина Вршачких планина разлог су што је на њима мало потока, а водопропустљиви песак Банатског песка разлог је што на њему нема токова. Златица је мала река у северном делу Б. и тече фосилним коритима веће реке Мориш која је северније у Мађарској. У Србији је само 30 км њеног тока. Лети она пресушује. Копањем каналске мреже Система Дунав–Тиса–Дунав, њен ток је дезорганизован. У средњем делу Б. су у непосредној близини два Бегеја и Тамиш. Стари Бегеј је најсевернији, извире на планини Липова североисточно од Темишвара, тече ка истоку и након 134 км улива се у јужнију реку Бегеј код села Клек. Бегеј извире на Крашовским планинама југоисточно од Темишвара на висини од 1.150 м, тече ка истоку и након 244 км тока улива се у Тису преко пута Титела. Његов ток је низводно од Темишвара каналисан и плован је за мање бродове. Тамиш извире у Румунији на планини Семеник, на висини од 1.135 м. Горњи ток му је усмерен ка северу, ка Темишвару, одакле у широком луку скреће на запад, па на југ и након 359 км улива се у Дунав јужно од Панчева. Средњи део тока је у непосредној близини Бегеја. Највећа притока му је Брзава, која извире на планини Семеник у Румунији јужно од Решице. Укупна дужина тока је 180 км. До прокопавања канала Дунав–Тиса–Дунав, она се уливала у Тамиш код Ботоша. Јужније су мале реке Ројга и Моравица чије воде су се губиле у тектонским депресијама, а данас их прихвата поменути канал. Веће реке су јужно од Вршачких планина. То су Караш и Нера које извиру на планини Семеникул у Румунији. Дужина Караша је 128 км, а кроз Србију тече дужином од 58 км. Раније се он уливао у Дунав, западно од Старе Паланке, а после 1972, његовом долином јужно од Јасенова прокопан је канал Тиса–Дунав који је прихватио воде ове реке. Старо корито је сада напуштено. Нера је погранична река на дужини од 22 км и у Дунав се улива такође код Старе Паланке. Мале банатске реке у алувијалној равни Дунава су Надела и Поњавица.

У Б. постоји неколико природних и вештачких језера. Природна језера су у напуштеним коритима река, а највећа су у старим коритима Тисе (Копово, Острово, Русанда, Окањ). Већи број таквих језера је пресушио, а и постојећа имају мало воде. Слична језера постоје и у близини већине других банатских река (Тамиш, Стари Бегеј, Караш, Нера). Вештачка језера су настајала у коповима за експлоатацију шљунка (Белоцркванска језера), глине (Вршачко језеро), копањем басена за рибњаке у забареним теренима и на слатинама, и преграђивањем долина потока ради заустављања поплавних таласа (испод Вршачких планина).

Мелиорациони радови у Б. имају дугу традицију. Аустријанци су их предузимали још почетком XVIII в. у околини Темишвара. На територији нашег дела Б. највеће акције су предузели ради регулације Бегеја и одводњавања источнобанатских депресија. Један од најзначајнијих канала из тог времена био је Терезијин канал, копан у другој половини XVIII в., а сврха му је била да воде Брзаве, Моравице и Ројге спроведе до Тамиша и спречи плављење великих површина земљишта у тектонским депресијама Иланџански и Алибунарски рит. Радови су настављени и у каснијим вековима, а финализовани су прокопавањем основне мреже канала Дунав–Тиса–Дунав кроз Б. Основни канал је спојио Тису код Новог Бечеја с Дунавом код Старе Паланке у дужини од 147 км. Осим њега изграђено је још 85 км нових пловних канала. Овај каналски систем са 13 устава дозвољава преусмеравање отицања и интервенције код водостаја на Тиси, Дунаву и већини банатских река.

Педолошки састав. У Б. је формиран велик број педолошких формација. На њихово формирање највише су деловали геолошки супстрат, површинске и подземне воде. Због тога постоји знатан део подударности типова земљишта са геоморфолошким приликама. На Вршачким планинама педогенеза је у почетним стадијумима и ту велике површине покривају иницијална земљишта и кисела смеђа земљишта на кристаластим шкриљцима. На абразионим терасама јужно од планине су смонице на терцијерним глинама. На Банатском песку су честа иницијална земљишта на песку, али су на знатним површинама већ формирана и смеђа степска земљишта, као и чернозем иловасти на песку. Најквалитетнија пољопривредна земљишта су на банатској лесној заравни и ту су велике површине под типским черноземима, а ободни делови под њиховим варијететима. Слична су и земљишта на плеистоценој тераси, али како су услови за формирање на њима сложенији, ту је више варијетета чернозема, ливадских црница, али и слатинастих земљишта. На нижим деловима Б. педолошки покривач је разноврснији. У источнобанатским депресијама формирана су земљишта која су настајала под снажнијим утицајима подземних вода и ту доминирају смонице, црнице и солоњец. То су земљишта са ограниченим условима коришћења. Алувијалне равни уз речна корита су под алувијалним земљиштима, а делови који су под мањим утицајима река имају ритске и ливадске црнице и слатинаста земљишта.

Слободан Ћурчић

Биљни и животињски свет. Територија Б. у биогеографском погледу највећим делом припада панонској провинцији понтско-јужносибирског региона. Изузетак су алувијалне шуме и мочваре поред великих река и Вршачке планине које припадају средњоевропском региону. Б. је у погледу разноврсности станишта најбогатији део Војводине. Највеће површине су под пољопривредним културама. Од природне вегетације издваја се неколико интересантних природних биогеографских целина: Банатски песак (Делиблатска пешчара) на банатској лесној заравни у југоисточном делу региона, Вршачке планине, слатине у скоро свим депресијама региона, слатинска језера и баре (посебно Русанда, Окањ и Слано Копово) и велике мочваре некадашњих плавних зона (као што су Царска и Перлеска бара у средњем и Поњавица, Дубовачки рит и Лабудово окно у јужном Б.). На Банатском песку развијене су сукцесивне серије травне пешчарске и степске вегетације, као и природне шуме храста медунца и беле липе, али је највећи део шумске вегетације сађен, пре свега багремом и четинарима. Вршачке планине одликују три висинска појаса: доњи брдски са храстовим шумама цера, сладуна и медунца; средњи са храстом китњаком и грабом; највиши брдски са буковим шумама. Ови шумски појасеви испресецани су ксеро-мезофилним и мезофилним брдским ливадама. Низијски део Б. карактеришу слатине, слатинске степе и слана језера и баре, док се у плавним зонама око Тамиша, Тисе и Караша налазе остаци алувијалних шума врбе и тополе, усколисног јасена, јове, ређе храста лужњака. На многим местима су бивше мочваре и слатине претворене у рибњаке (Вршачки рит, Ечка, околина Сутјеске, Ботоша и Сечња), који су данас секундарна станишта многих врста мочварне и барске флоре и фауне.

Флора Б. је веома богата, али и веома угрожена. Броји преко 1.500 врста шумских, степских и мочварних васкуларних биљака. Међу њима се издвајају реткости флоре Србије и Панонске низије као што су: банатски и усколисни божур, шерпет, велика саса, гороцвет, патуљаста перуника, степски бадем, пешчарско смиље, длакави козинац, панонска салњача, зељаста цаклењача, неколико врста козинца, борак, троцветни каранфил итд.

Фауна Б. је веома богата. Посебно је интересантна степска и слатинска фауна бескичмењака и кичмењака, јер је свуда у Панонској низији ретка и угрожена због претварања степа у обрадиве површине. Од гмизаваца и водоземаца то су: кримски гуштер, каспијски смук, жаба букача и копач; птице: орао крсташ, степски соко, сива ветрушка, велика дропља, пчеларица; сисари: текуница, степско куче, степски скочимиш итд. Орнитофауна бара и мочвара истиче се великим богатством различитих врста пловуша, чапљи, барских кокица, корморана и шљука. Посебно су значајне велике гнездилишне колоније чапљи и корморана у Царској бари и у Дубовачком риту. На сланим барама гнезде се ретки представници орнитофауне као што су: александријски прудник, муљача, властелица, царска шљука, сабљарка, црвеноноги прудик, зујавац итд., док се на слатинским степама северног Б. налази једино станиште велике дропље у Србији. Слана језера и мочваре су значајне пролазне станице и зимовалишта птица селица.

Природа и биодиверзитет Б. штити се у оквиру предела изузетних одлика (Вршачке планине), парка природе (Поњавица и Камараш), специјалног резервата природе (Стари Бегеј – Царска бара, Банатски песак, Слано Копово и пашњаци Велике дропље), два строга природна резервата (Иваново и Омољичка ада) и преко 25 споменика природе. Осим тога, у Б. су и три Рамсарска подручја – од значаја за очување мочварних станишта, посебно орнитофауне (Стари Бегеј – Царска бара, Слано Копово и Лабудово окно између потопљених ада Жилово и Ада Чибуклија на Дунаву), као и већи број ботанички и орнитолошки значајних подручја за очување биодиверзитета.

Шуме Б. су се данас одржале на неколико подручја од којих се посебно издвајају Вршачки брег и Банатски песак. Дуж Дунава и већих банатских река (Бегеј, Тамиш, Караш, Нера) сачувани су фрагменти поплавних и хигрофилних шума у виду узаних појасева уз речна корита и/или око већих стајаћих вода, мочвара и бара.

На Вршачком брегу су следеће шумске заједнице: термофилне шуме сладуна и цера (свеза Quercion frainetto), медунца и китњака (свеза Quercion pubescentis-petraeaе), термомезофилне шуме китњака и цера (свеза Quercion petraeae-cerris) и мезофилне шуме граба (свеза Carpinion betuli illyrico-podolicum) и букве (свеза Fagenion moesiacae). У састав термофилних шума улази већи број врста храста (Quercus cerris, Q. frainetto, Q. pubescens, Q. petraea, Q. dalechampii, Q. polycarpa), као и ксеротермне врсте црни јасен (Fraxinus ornus), бела липа (Tilia argentea) и др.

Аутохтону шумску вегетацију Банатског песка чине термофилне шуме виргилијског храста и беле липе из свезе Aceri tatarici-Quercion, као и мезофилне шуме храста лужњака и беле тополе из свезе Alno-Quercetum roboris. Иначе остаци шума јове и храста лужњака могу се наћи у виду фрагмената дуж водотока јужног Б. Највећи део шума Банатског песка чине сађени багрем и различите врсте четинара, пре свега црног и белог бора.

Поплавнe шуме врба и топола из свезе Salicion albae распрострањене су дуж алувијалних равни скоро свих банатских река, а настале су на рецентним наносима. Ове плавне шуме директно су зависне од водног режима поплавних и подземних вода. Од дрвенастих врста јављају се Salix alba, S. fragilis, Populus alba, P. nigra, Ulmus laevis, U. minor, Alnus glutinosa, Fraxinus angustifolia, Frangula alnus и др.

Жбунасте заједнице барске иве из свезе Salicion cinereae појављују се мозаично на ивицама бара и у мочварним ливадама, на тресетно глејним до јако влажним глејним земљиштима. Барска ива Salix cinerea гради густе честаре на барском тресету, који настаје нагомилавањем органске материје у стајаћој води. Осим жбунасте Salix cinerea у приземном спрату, јавља се мањи број зељастих хигрофита, а асоцијација с ретком барском папрати Thelyptero-Phragmito-Salicetum cinerae констатована је у барама јужног Б. (Краљевац, Црна бара).

Василије В. Исајев; Мирјана Голубовић

Становништво. Развој популације Б. није се одвијао у континуитету. Савремена популација формирана је после дуготрајних ратова између Аустрије и Турске од краја XVII и током XVIII в. Процене о броју становника Б. у XVIII в. су различите, али се слажу да је ово била слабо насељена територија. Неке процене тај број у почетку века своде на око 20.000 житеља. Подаци за крај века су сигурнији и претпостављају да је Б. имао око 150.000 становника. Касније је он доста брзо растао, али раст није био континуиран.

Већ средином прве половине XIX в. број становника је удвостручен. У каснијим годинама пораст је имао различит темпо, нпр. смањен је у време Мађарске буне. То је било време високих стопа наталитета, па су и порасти броја становника били знатни. Ипак, природни прираштај је био веома нестабилан, па између 1869. и 1880. долази до прве депопулације, која се поклапа са временима честих епидемија, али и великих економских промена у Мађарској. Нова депопулација је у време I светског рата, а време II светског рата обухваћено је дугим међупописним раздобљем, тако да је депопулација прикривена. У послератним годинама упоредо са смањивањем стопа наталитета опада и темпо пораста популације и на крају, после 1981. године долази до смањења броја становника. Природни прираштај је смањиван током XX в. До I светског рата веома су се мењале стопе наталитeта и морталитета, тако да прираштај није био уједначен. После рата стање се стабилизује, али се, због смањивања наталитета, смањује и природни прираштај. Таква тенденција задржана је и после II светског рата и већ средином 80-их година умирање постаје чешће од рађања. Између 1981. и 1990. стопа природног прираштаја била је –0,2‰, а у последњем међупописном периоду –4,8‰.

Б. је традиционално имиграционо подручје и нагло повећавање популације у XVIII в. било је резултат првенствено масовних досељавања. Она су делом била спонтана, а делом су их организовали земљопоседници и држава (колонизације). Током тих колонизација извршене су велике промене код етничке структуре становништва. Масовно су досељавани Немци и Мађари, али и припадници других етничких група (Румуни, Бугари, Словаци, Италијани, Французи, Шпанци, Јермени, Јевреји и др.). Крај XIX и почетак XX в. били су карактеристични по исељавањима у европске, али и у прекоморске земље. Између два светска рата Југославија је организовала колонизацију добровољаца током које је изграђено неколико нових села. На крају II светског рата иселила се већина Немаца, а после рата на њихово место досељени су нови колонисти, највећим бројем из Босне, али и са Баније и Кордуна, из Лике, Црне Горе, Западне Македоније, ужичког краја и др. Послератни период карактеристичан је по исељавању сеоског становништва ка градовима и приградским зонама, али и ван земље. То је константно смањивало ову популацију. Последња масовна усељавања догодила су се у последњој деценији XX в. у време грађанског рата у Југославији. Између 1990. и 1996. у Б. је досељено близу 50.000 људи, што је знатно смањило депопулацију.

У Б. је 2002. године живело 48,7% мушкараца и 51,3% жена. Средња старост становништва била је 39,9 година, код мушкараца 38,4, а код жена 41,3. и то је веома стара популација. Радно активно је било 45,1%, нека лична примања ван рада имало је њих 19,9%, док је издржавано било 34,9%. Подједнак број лица, који чини половину активног становништва, упослен је у пољопривреди (26,5%) и индустрији (26,4%). Неписмено је било 2,8% становништва старијег од 10 година, без завршене основне школе било је 23,2%, са завршеном основном школом 25,7%, са завршеном средњом школом 41,6%, а са завршеном вишом или високом школом 8,6% становништва старијег од 15 година.

Највећу етничку групу чинили су Срби. Њихов удео у укупној популацији смањивала су усељавања других народа и почетком XX в. они су чинили око две петине популације. Велике промене је донео II светски рат, када се иселио највећи број Немаца, а њихово место заузели су Срби колонисти. Од тада Срби чине апсолутну већину и њихов удео расте. Развој других етничких група, које се више не увећавају усељавањем, зависи од природног прираштаја и оне се најчешће смањују.

Слободан Ћурчић

Говори. Банатски говорни типови простиру се на територији српског, румунског и мађарског Б., као и румунског и мађарског Поморишја. У српском Б. они се могу свести на два дијалекта (шумадијско-војвођански и смедеревско-вршачки), две говорне зоне – кикиндску (КГЗ) и тамишку (ТГЗ) и два прелазна говора (између та два дијалекта и између те две зоне). Граница између банатско-поморишких говора Ш-В и С-В дијалекта иде источно од Панчева и западно од Вршца. Права гранична линија не може се одредити будући да у том појасу живе углавном други народи (претежно Румуни и ређе Словаци), али и Срби чији говор има особине оба дијалекта. Старчево, Плочица, Банатски Брестовац, Банатско Ново Село, Алибунар и Маргита су места са прелазним говорима. У румунском делу Б. прелазни говори су у Гају, Дежану, Денти, Ђиру, Овсеници, Парцу, Рудни, Сенђурађу, Соки, Толвадији, Чакову. КГЗ се простире на северу и северозападу српског Б., јужног мађарског и западног румунског Б., као и мађарског и румунског Поморишја, а ТГЗ на југу и југоистоку српског Б. и средњег румунског Б. Граница између те две говорне зоне пролази северно од Зрењанина, Житишта, Итебеја у српском Б. и северно од Дињаша у румунском Б. Непосредно уз ту линију налазе се прелазни говори са особинама обе зоне. Границе између дијалеката и говорних зона резултат су географских, демографских и административно-политичких фактора. Наиме, после исушења мочвара у XVIII в. те пределе насељавају разни инојезични народи (Немци, Мађари, Словаци). Вољом аустријске управе села КГЗ нашла су се у Кикиндском дистрикту, а ТГЗ у Војној граници.

Постоји стотинак диференцијалних особина у КГЗ и ТГЗ, а неке од њих су: д6вNjкa, к:лBч / дeвdјкa, кoл)ч; г&л,б, г&л,ба, в:дом / г&луб, г&луба, в:дNм; затворенији изговор кратких е и о испред и, у, или r6; икавизми (мени; прид, прико; при-; додијати; вијати; видрица) / екавизми (мене; пред, преко; пре-; додејати; вејати; ведрица); д"те / ди"те; гођ / год; уш / ваш; маст / мас; цигла / цигља; гушчићи / гуштићи; тувим / тубим; коњима / коњма; ораси, орасе / ораји, ораје; корак / корач; дугмади, дугмаде / дугмад; је / јој; њим / (ј)им; дат. лок. јд. м. и ср. р. лепом, лепим / лепим; здравији /здравији, здрављији; керећији / керећи; певу / певу (певау); певаући, певајући / певаући; растити /растити, расти; вршити / врћи; очио, (очо) / очо, (отшо); бријем / бријам; дигнити, дигнути / дигнути; неће да / нē да; сас, с(а) / с(а); доћу / дођем; к&њ / кdњ; :ћемо, н3ћемо / &ћемо, н"ћемо; пbјем, пbјемо / п>јем, пиј3мо, (п>јемо).

Карактеристике говора Ш-В дијалекта. Знатно је већи број (460) заједничких особина које карактеришу банатске говоре Ш-В дијалекта у Србији. Слог непосредно иза узлазног акцента има изразиту тонску висину. Трајање вокала под кратким акцентима, нарочито / 3/, веће је него у већини других говора (њèга > њěга, кр(ве > кр.ве). Реченични акценат надвлађује нагласак речи (&ћеш > оћ"ш > :ћеш). Кратки средњи вокали су отворени. Уз лабијале и веларе кратко /о/ се затвара (пsбего, кsње), а у овим позицијама и на почетку речи се факултативно лако дифтонгизује (п^у^‰клaдe, ^у^‰ндак). У деклинацији именица бележимо следеће црте: с корбáчом; з!цови : бр:јеви; к&њима, с в:ловима, по сват:вима : љmдма, з б0рјаци, по бbртови; дат. инст. лок. мн. пbлићама, дeвама, д6цама, бр(ћама; ген. мн. бр)ћа, д3ца; д6вNјки, по н:ги; по рmци, на н:зи (ређе); углавном се чува ном. мати, кћи ак. матер, кћер; са м)шћом. Заменичко-придевску деклинацију и творбу карактеришу следеће особине: дат. лок. њози; лок. њим(е); сваки : знатно ређе свак(о); за чега; с ким(е) `чиме`; лок. чим(е); обично н(шог(а), а не нашега; у дат. инст. лок. јд. м. ср. р. -им: :вQм л3пим; ген. мн. св;ју; д6вNјкин, К(тицин; р0кQнски; јáки, ц3ли, м!кан, д%гачак, а не јак, цео, мек, дуг.

Из морфологије глагола издвајају се следеће карактеристике: у 3. л. мн. през. наставак -ду обавезан је код глагола даду, једу, смеду, оћеду, можеду, а код осталих је факултативан. Наставак -у је уопштен и код гл. VI--VIII врсте. Имперфекат је ишчезао, а у аористу се обично срећу 3. л. јд. и мн. Уместо футура II јавља се конструкција (ако/да) биде да + през. Жив је потенцијал II ( Да сам зн(о, бbо би ј) д(о атр6су). Инфинитив је на -ти и -ћи. Ретки су облици гл. прил. сад. и обично су на -аући (пл(каући).

Говори Б. спадају у ретке идиоме чија је и синтакса исцрпно описана. Нарушен је однос између падежа места и правца (с6дио на гр:милу; пbо $ бирт; с6ди з áстал и р#ча; л!жало под б%ре; bде к:д в&лNва). Номинатив се јавља уз егзистенцијалне глаголе у безличним облицима (dн је сл%шо да bма в+ле; пр" је б;ло и в+ле), у именском предикату (ж6на се ств&ри к:кNшка; з:ву м(тер к3ва) и уз презентативе (!но га т&доровски кdњ). Код појединих глагола бележе се примери са следећом рекцијом: тако се ј) р0станем њ+; кат се >де М0ргити; л(гN нам; мeзили на м6не; па к)же на св!кра. Једно значење може се изразити различитим падежима: `извор средстава за живот или за неко плаћање` с п(орског р)да ж;ву свb / кромп;ром су ж;вили / с :тим ж;виду; `средство при неком привредном послу` н( р,ке се окр3ћало / вeшим с к&њима / н0 коњма се вeши. Лична и присвојна заменица за сва лица ређе се употребљавају од одговарајућих личних и присвојних (bма г:тово св(ки за с6бе : ј) н(спем м6ни; м)немо св(к свdј п:со : &н bма њ6гов б%квар). Категорија придевског вида тежи да се претвори у граматички реликт (bма т# цgни и б3ли). Веза да + презент конкурише инфинитиву. Чест је приповедачки презент (%змем н:вац и пр6броим и му вр)тим), затим футур (т)ј ће Бáчван р6ћи ов0ко) и императив (а ј) вmци жbто по с6лу). Пасивне конструкције се чешће изражавају са се (кат се к)ди п"ћ) него трпним придевом (сл)т је по Б&сни). Многи глаголи се јављају са се (ж#ри се д >де к%ћи, с!те в+ па се дивáните; кр"ну се з д6вNјком). Логичка конгруенција доминира над граматичком (млáдеж >ду н:ћом; бр(ћа њ6гова су б;ли с%боши код њ6га; н;су п:стигли ниј6дан; св(ки ћете бbти п+тани; ис3че л3па п(рчад; наз би :ви Швáбе б;ли $били : док су т" Швáбе б;ле ту). Уз ген. се јављају следеће бројне конструкције: дв&је, тр&је, ч!творо кdла; п!торо / п"т кdла; ш"ст, с!дам кdла. Релативне реченице са који и што имају увек атрибутивну, а не апозитивну функцију (:вај к:и ће бbти к#м; вbдла сам м:мка што је бbо $ бирт). Уз релативно што као еквивалент зависног падежа заменице који често изостаје заменичка експликација је л тd т)ј м:мак што се ш3тала (ш њ;ме). Релативна клауза, са који или са што, често стоји у иницијалној позицији (К:ме су пр:пале, т+м н"ће п!лцовати; Шт( је к:ме с#ђено, од :тог ће да %мре). Узрочни везници су јел, јелбо, јербо; зашто, зашт, зашч; почим (Н! би :тац зн(о кáзати п:чим `будући да је` и dн д:шљBк). У концесивним реченицама не употребљавају се везници иако и премда, већ макар да и манда (М(нда је п)њ т0ки, ј) га $дарим).

На нивоу лексике уочавају се три слоја позајмица: турцизми (0влија, п"нџер, с:кBк, ћ$прија, ч0кшире итд.), мађаризми (áков, 0лBс, б+рош, б>танга, к6цеља, х0сна, ц>пела, ч&пор итд.) и германизми (0јзлибан, гр%нт, кост;рати, фрbшко, ф%рт, шпbц, нáмет итд.). Најмање је лексема преузето из румунског, иако је овај језик извршио најснажнији утицај на граматичку структуру српских банатских говора (б%sе, кор>нђати, кр!цав, ск:вKрци, фр%ла, ч$тура). Неке лексеме типичне за банатске говоре су: д6вNјка `кћи`, к0дити п"ћ `ложити`, к:тBрка `кош за кукуруз`, л$даја, `бундева`, мáнути `оставити`, ш>већка `шиваћа игла` итд.

Карактеристике говора С-В дијалекта. У говору села Уљмa код Вршца забележено је пет акцената: /˝ /, /ˆ /, /´ /, /` / и кановачки / 4/ са специфичном дистрибуцијом. Наиме, све предакценатске дужине повукле су акценат на себе (глBва > глáва, нBр&д > нáрод, пQт(ла > п;тала, тhп+ > т_пи, тhп+ш > т_пиш, тhп+мо > т_пимо), док се на краткоћу померио само краткосилазни из финалне позиције (жен( > ж3на, пот&к > п7ток) и дугосилазни са последњег отвореног слога (сед+ > седb > с6ди). Старо место акцента сачувано је у следећим позицијама: лоп(та, сед+м, девdјка. Кановачки акценат је забележен и у осталим селима око Вршца и Беле Цркве (с3стра, л7нац, леп7та), док се у околини Ковина у кановачкој позицији јавља /˝ /. Иначе, говори С-В дијалекта имају стару акцентуацију (мотbком, врKд!ла; сед+, из"м, упис+ва; али и: глBв( > глáва, нBр&д > нáрод, пилQћ{ > пилQћ( > пил;ћа, глKд+м > глKдbм > гл3дим, вhш"мо > вhш!мо > вeшемо). Факултативно, али не и ретко, дугоузлазни и кановачки се изговарају као дугосилазни (м#зе, пdрез). Остале фонетске особине су: икавизми Ш-В типа, л!^а^бац, &^а^сам; сл%шо, п&но, д(о / д(^о^о / дd; д идеш; н" да гор;ду; брдавица; мd 7тац, да у (ју) се осв"ту; &ће, от см!ја, р%во, фáла, ^х^%нка, ^х^&ма; пdс; опр(љам; пц!то; грdјзе; Кр%чица, пр(ци. Од морфолошких црта издвајају се: кљmчом; барј(ци -- барј(це, бубр!зи -- бубр!зе, кож%си -- кож%се, с к&њма; м)јки по прmги; по њ+ва; д3ца, дец(ма; са звNнц(ма; т!лада; дат. лок. јд. м3не, с3бе; да ју д) мл3ка; да ни пл)ти, тd ви к)жем; љ#би ве м)јка; јBвbо се њег&вим мај7ру, у млáдем в3ку; б"лој кокdшки; моbма бр(ћама; вредњbи. До промена је дошло и у глаголском систему. Имперфекат се више не употребљава, а од аориста само 3. л. јд. и мн. Инфинитив је замењен конструкцијом да + презент, уп. у фут. и ћу д ид"м, али и св! ће ми попbју. У неким селима презентом свршеног глагола изражава се футур (тd не дdђе вbше). У 3. л. мн. презента код свих глаголских врста уопштава се наставак -у и -ду. Остале особине глагола су: ј"м, је, ј!ђи; причешћ+ваду / причешћ%ју; одрж(јемо; д&бим; сbпљем; сп#шћа; ћ,т!ло.

Од синтаксичких особина издвајају се: Мати је у с&бу; Фрља цигаре на орману; С вилом вади; Ј) сам ;шла за м&има ћ#ркама и сам брáла. Поједине лексеме имају специфична значења: глота `чланови породице`, девојка `ћерка`, јагода `дуд`, мајка `цркне`, рње `ноздрве`, ^х^уљав `зао, рђав` итд. Наведене особине су типичније на истоку, док су на западу регистроване следеће фонетске (грожђе, а не гројзе; овај, а не ова), морфолошке (лок.= инст. мн., а не лок.= ген. мн..; нам, вам, нас, вас, а не ни, ви, не, ве; јеј, а не јеђи; -им у дат., инст. и лок. јд. м. и ср. р. заменичко-придевске промене, а не и -ем; инст. мн. с волови, а не с воловма; одсуство наставка -ама у првој деклинацији у дат., инст. мн. дрвама) и синтаксичке црте (ретка проклитизација енклитика Си се завуко).

Специфичности српских говора у Румунији. У румунском делу Б. српски говори припадају четирима дијалектима. Ш-В дијалектом се говори од Поморишја до реке Тамиш. У централном (Гају, Дежану, Денти, Ђиру, Овсеници, Парцу, Рудни, Сенђурађу, Соки, Толвадији, Чакову) и делу јужног Б. (Пољадији) срећу се прелазни говори са новоштокавским (Ш-В) и староштокавским (С-В и косовско-ресавски) језичким одликама. У Банатској Црној Гори говори се С-В дијалектом. У јужном Б., у клисурским говорима, говори се К-Р дијалектом. У православном селу Свињици и католичким карашевским селима близу Решице сачуван је веома архаични идиом призренско-тимочког дијалекта. Део српских (Банатска Црна Гора и Карашево) и хрватских говора (Рекаш) карактерише и чување фонеме јат / ě /.

Српски говори у румунском делу Б., поред низа сличности с онима у српском делу, имају и низ особина насталих под утицајем румунског језика и његових дијалеката. У прозодијском систему дошло је до неутралисања тонских (в:да > в&да, брáда > бр)да) и квантитетских (см" > см!, потвeдио > потвfдио, д6вNјка > д!војка) опозиција. У деклинацији је присутан синкретизам множинских падежа (ном. ген. ак. вок. лок. мн. -и родитељи и дат. инст. мн. -има родитељима; ном. ак. вок. мн. -е баре, ген. лок. мн. -а/-ију бара / рукију, дат. инст. -ама барама) и аналитизам (ударио сам га са ногу). Нарушена је дистинкција између правца и места, те се у једним говорима чешће употребљава акузатив, а у другима (у средњем Б.) локатив за наведена значења (ако имаш у главу / идем у цркви). Поремећен је и ред речи (м!тем м)сти, се пfжи м)ст; н! се вbди; bмамо мл&го лdнце в!лике). Јавља се факултативно и удвојен објекат (м6не ми б;ло жао; с+на сам га р:дила). Веома је честа интерференција на семантичком да и н6 вKжем /тегле с компотом/ ц!ле зbме с6ду /стоје/ т0ко и док не п&јем) и лексичком нивоу (с(д сам м6тла ј(годе у конђел)тор = рум. congelator `замрзивач`).

Специфичности говора банатских и поморишких Срба у Мађарској. Три села (Деска, Сириг и Сентиван) налазе се на подручју Б. и имају одлике КГЗ, а два (Чанад и Батања) у Поморишју имају и неке особине ТГЗ (об+ђе, чест+тамо; б&лKс; болеснике > болесн;це; п"т к:тарке). У ова два је, под утицајем мађaрског и румунског језика, знатније нарушен прозодијски систем. Факултативно долази до губљења послеакценатских дужина (:тежеду, >ма љmди), дужења кратких акцената (ст(ница > ст)ница, р0кNва > рáкNва), скраћивања дугих (рmчак > р%чак, к)жем > к(жем) и замене узлазних силазним акцентима (к:лач > к&лач, ждребáдQ > ждреб)дQ). Фонема /х/ обично се јавља на почетку испред кратког вокала (х&ди, х%ља). Уочена је и честа замена лок. и инст. акузативом (б;ла сам $ шкNлу; ст&ји пр>т кућу), углавном у Чанаду и Батањи, а факултативно и у Дески, Сентивану и Сиригу. Само у прва два села, под утицајем румунског, нарушен је и распоред енклитика (н! га bма; и смо %ватили в&ду). У њима се користе конструкције типа по + ген. (сам :тишо по в&де), а у банатским селима рад + ген. (рад в7де).

На подручју српског Б. после I светског рата основан је већи број насеља (Банатско Карађорђево, Стајићево, Војвода Степа, Велике Ливаде итд.) са оптантима херцеговачко-крајишког дијалекта. Након II светског рата у напуштена немачка места досељавају се говорници углавном Х-К дијалекта. После распада Југославије пристигао је најновији талас говорника овог дијалекта. У околину Панчева, Вршца и Пландишта насељени су Срби и Македонци из јужне Србије и Македоније. У румунском делу Б. скоро у свим селима Срби су доведени до критичног минимума.

Жарко Бошњаковић

Привреда. Природни услови за привређивање у Б. доста су униформни. То је пространа равница с мало шума и са земљиштима погодним за разноврсну пољопривредну производњу. Због тога је пољопривреда овде дуго доминирала над свим осталим привредним гранама. Њени производи били су сировине за прве мануфактурне и индустријске погоне, као и основне робе за трговину. О значају појединих привредних грана може се судити по томе колико радника ангажују и којим делом учествују у остварењу националног дохотка. По првом критеријуму, пољопривреда је још до пре три деценије ангажовала половину, а почетком XXI в. и даље ангажује највећи део радника (26,5%), али је са њом индустрија готово изједначена (26,4%). Трговина и занатство (11,3% радника), заузимају трећу позицију и далеко предњаче испред осталих делатности.

Други критеријум фаворизује знатно акумулативнију индустријску производњу, док је распоред других привредних грана идентичан оном добијеном по првом критеријуму. Допринос стицању националног дохотка већи од државног просека имају само индустрија, вађење руда и камена и пољопривреда.

Пољопривредне површине Б. покривају 756.879 ха (2003), што је 84,1% укупне територије. Државни просек Србије без Космета је 66%. И структура тих земљишта погодује интензивној пољопривредној производњи. Једне од најпродуктивнијих површина, оранице и баште, заузимају 635.341 ха или 83,9%, док је државни просек 65,4%. Мање продуктивна земљишта, ливаде и пашњаци, заузимају 12,9%, а знатно мање од државног просека заступљени су и виногради и воћњаци. На близу две трећине укупних површина узгајају се жита (пре свега кукуруз и пшеница), а индустријско биље (највише сунцокрет и шећерна репа) на једној четвртини. Мање од десетине ораничних површина је под сточним биљем и поврћем. Услови за пољопривредну производњу нису у свим деловима Б. идентични. Најплоднија земљишта и најуједначенији приноси су на јужнобанатској лесној заравни и на плеистоценим терасама. У алувијалним равнима и источнобанатским депресијама земљишта су слабијих производних квалитета, а приноси су доста неуједначени, јер више зависе од падавина и висине фреатских вода. За илустрацију обима производње може да послужи једна година са просечним приносима, каква је била 2002. Тада је у Б. произведено 398.295 т пшенице (17,8% државне производње), 987.125 т кукуруза (17,7%), 305.981 т шећерне репе (14,6%) и 144.751 т сунцокрета (51,7%), иако Б. заузима само 11,6% државне територије. Највеће површине Банатског песка су под шумом и пашњацима. Шуме покривају и највеће делове Вршачких планина, а на њиховој јужној страни велике површине покривају виногради. Они су на великим површинама засађени и у околини Беле Цркве, као и на алувијалним равнима у Потисју, у околини Чоке и на Бисерном острву код Новог Бечеја. Велике површине алувијалних равни и банатских депресија су под ливадама и пашњацима.

Пашњачко сточарство је, у време насељавања Б. и пре обимних мелиорационих радова, било основна грана пољопривреде. Временом, пашњаци су претварани у много продуктивније оранице, а пашњачка привреда задржала се само на површинама које није било могуће култивисати, као што су слатинаста земљишта у источном делу Б., велике површине на Банатском песку и на најнижим теренима алувијалних равни. У новије време пашњачко сточарство је примат препустило шталском сточарству. Према подацима из 2003, у Б. је узгајано 71.936 говеда, 429.672 свиње и др. То је узгој мањи од државног просека.

Периферни положај Б. у аустријској и аустроугарској монархији, те релативно касна градња железничких пруга условили су закаснели развој индустријских предузећа, која су у знатнијем броју настала тек у другој половини XIX в. Последице таквог стања осећале су се до после II светског рата, када почиње масовнија градња већих фабрика. Прве фабрике намењене су преради локалних пољопривредних производа, а прехрамбена индустрија је и касније задржала примат. Њени највећи погони су млинови у Зрењанину, Панчеву, Кикинди и Вршцу, затим шећеране у Зрењанину, Ковину, Ковачици и Новој Црњи, фабрике скроба у Зрењанину и Јабуци код Панчева, пиваре у Панчеву, Зрењанину и Вршцу, кланице и фабрике месних прерађевина у Зрењанину, Кикинди, Вршцу, Банатском Карловцу, Чоки, већи број млекара, фабрика за конзервирање воћа и поврћа, фабрика кондиторских производа, вина и алкохолних пића и др. Дугу традицију има и индустрија грађевинског материјала, пре свега цигле, црепа и керамичких плочица. Највеће фабрике су у Кикинди и Новом Бечеју, а мање циглане постоје по целом Б. Дугу традицију има и текстилна индустрија, која се базирала на великом тржишту, јефтиној радној снази и малом капиталу потребном за њен рад. Највећи текстилни центар је Зрењанин. Мању традицију има хемијска индустрија. Највећи погони су у Панчеву (рафинерија нафте, азотара и петрохемија), затим у Кикинди, Елемиру (фабрика синтетичког каучука, рафинерија гаса), Зрењанину (фабрика сапуна и козметичких препарата) и Вршцу (фабрика лекова). Значајни индустријски погони су ливница у Кикинди, фабрика стакла и фабрика сијалица у Панчеву, бродоградилиште у Зрењанину и др. За индустрију Б. је карактеристично да је највећи број фабрика у неколико великих градова, као што су Зрењанин, Панчево, Кикинда и Вршац. Током последње деценије XX в. и привредне блокаде земље, као и у процесу приватизације, рад многих погона је дошао у кризу која траје више од једне деценије.

Б. је по страни од најзначајнијих комуникација, које пресецају југоисточну периферију Панонске низије. Најважнији путни правац је онај који повезује Београд са Темишваром и он пресеца јужну периферију Б. Тим правцем изграђени су пут и железничка пруга. Остали путеви углавном имају уже регионални или локални значај. Ипак, историјске околности учиниле су да је ово део државе у којем су изграђене прве железничке пруге. То су пруге Решица–Јасеново–Базјаш (1856), Сегедин–Кикинда–Темишвар (1857) и Темишвар–Вршац (1858), а основни циљ им је био да повежу оближње руднике са индустријским центрима у Аустрији. Неки њихови делови данас нису у функцији. Само две банатске пруге имају међународни значај, пруга Београд–Темишвар и пруга Сента–Кикинда–Темишвар. Остале пруге су Београд–Зрењанин–Кикинда и Зрењанин–Вршац–Бела Црква. Дунав и Тиса, две велике пловне реке протичу уз јужну и западну границу Б., премошћене су на само седам места, што доприноси извесној саобраћајној изолованости овог дела Србије. Недостатак мостова најевидентнији је према Срему и ужој Србији. Укупна дужина путне мреже је 1.921 км, од чега савремену путну подлогу има 1.744 км (2003).

Насеља. Историјска збивања у Б. нису погодовала развоју значајнијих насеља и њиховом постојању у континуитету. Сем тога, постоје две зоне где формирање насеља отежавају природни услови: то су безводни Банатски песак и често плављене источнобанатске депресије. Њима треба прибројати и Вршачке планине, али оне заузимају малу површину. У тим зонама насеља су по правилу мала, а њихова мрежа је ретка. Савремена мрежа формирана је тек после аустро-турских ратова с краја XVII и из прве половине XVIII в. Године 2002. у Б. је било 176 административних насеља, од којих су 17 градови и 159 села. У градовима је живело 329.254 (53,4%), а у селима 277.048 (46,6%) становника. Просечна настањеност села је 1.742 становника, што је мање од војвођанског просека (2.120). На лесним заравнима и пространим деловима плеистоцених тераса налази се неколико великих села: Ново Милошево са 6.763 становника, Меленци са 6.737, Баваниште са 6.106, Мокрин са 5.918, Падина са 5.760, Дебељача са 5.325 становника, (више од броја становника у неколико банатских градова). Већина банатских градова нема дугу традицију, а многи од њих су тај статус стекли захваљујући скромним централним функцијама у пространим аграрним срединама. Због тога само њих седам има више од 10.000 становника, а њих пет мање од 5.000 становника. Највећи су Зрењанин са 79.773 и Панчево са 77.087 становника. Панчево је формирало и приградску зону са два приградска насеља (Качарево 7.624 становника и Старчево са 7.615 становника) и четири велика села. У њима је број пољопривредног становништва мали (Качарево 9,5%), а највећи број запослених ради у Панчеву и Београду. Приградску зону формирао је и Зрењанин. Значајни градови су још Кикинда, Вршац, Ковин, Нови Бечеј и Бела Црква, док су остали тај статус добили као центри сеоских општина или као велика приградска насеља.

Слободан Ћурчић

Историја. Основни аутохтони елеменат пресловенског доба на простору Б. представљали су Дачани, чија је култура позната кроз последње векове пре н.е. до I в. н.е, али било је и других народа. После дугих борби које су вођене готово до II в., Римљанима је успело да надвладају и покоре Дачане. То се догодило 107. под царом Трајаном (98–117), и од тада, па све до упада Гота 272., подручје Б. припадало је Римљанима. Током Сеобе народа кроз Б. су прошли Готи, Гепиди и Хуни. После Хуна појавили су се Авари, који су дошли у Б. 566. на позив Лангобарда, а у оквиру заједничког похода против Гепида. Пошто су Гепиди разбијени, Лангобарди су отишли на северне Апенине (Ломбардија), а Авари су више од два века доминирали у Б. Заједно са Словенима као принудним савезницима, ратовали су против Византије све док франачка освајања Карла Великог 791. нису уништила Аваре. Словени су се на простору Б. налазили знатно пре доласка Франака и пре коначне аварске пропасти. Под франачком династијом Каролинга Б. је носио назив Франкарион, а када је Франке потиснуло словенско племе Moravana-Ducatus Horomiensis (Рамско војводство), крајем IX в. досељавају се Мађари предвођени Арпадом. Б. је под мађарском влашћу био подељен на Торонталску, Ковинску, Крашовску и Тамишку жупанију.

Б. је 1552. пао под турску власт и остао под њом до 1716. Становништву су наметнуте обавезе према спахијама, а татарски војници, који су логоровали у Б., чинили су пљачке и терор. Због тога су се банатски Срби и Румуни подигли на устанак, 1594. Вође устанка, у којем је учествовало око 1.500 људи, биле су владике Теодор Тиводоровић и Доцијал. Турци су, предвођени темишварским беглербегом Хасаном, угушили устанак и опустошили српска насеља. Од XVII в. Турци су увели и ванредне порезе и давања, а постојали су и разни облици кулука.

Ивана Б. Спасовић; РСЕ

У јесен 1716, кад су Аустријанци протерали Турке из Б., он је изгледао као пуста земља. Према службеним коморским пописима из тих година, становништво Б. свело се на 21.000 породица, већином српских, углавном врло сиромашних, претежно сточарских. Аустрија је прихватила организацију сеоских власти која је постојала под Турцима, а сводила се на један вид кнежинске самоуправе: на челу више села стајали су оборкнезови, по селима кнезови и угледнији сељаци – кметови. Они су управљали селима, а решавали су сточне потрице и ометање поседа, прогонили разбојнике, разрезивали порез (контрибуцију) на поједине куће, убирали га и предавали коморским властима. Оборкнезови су плаћани из коморске касе и били су ослобођени пореза, док су кнезови уживали само ову другу повластицу. И једни и други су митрополитима плаћали тзв. кнежевски дукат – оборкнезови по два, а кнезови по један дукат. У другој половини XVIII в. број оборкнезова је смањен, а као органи власти јављају се општине, састављене од више лица, укључујући и писаре или дијаке. Становништво је било оптерећено порезом односно главарином, порезом на земљиште и стоку, повременим бесплатним и плаћеним кулуком, арендама на пустаре и таксама на воденице, крчме, меснице и риболов. У целини гледано, стање становништва било је повољније него у другим крајевима феудално-спахијске Угарске. Границу према Турској од краја 1726. чувало је 4.200 припадника неплаћене земаљске милиције, састављене од пребега из Србије распоређених у четири оберкапетаната са једним мајором на челу, снабдевених одговарајућим земљишним поседима.

Освајач Б., принц Еуген Савојски, још у току рата 1717. предложио је Бечком двору да Б. не укључује у Угарску, него да га претвори у коморску област, која би Угарску одвајала од Турске и спречавала њихово могуће савезништво, а уједно и да држави омогући веће приходе од оних које су доносиле раније освојене земље од Турака, додељене угарским магнатима, ослобођеним од државних дажбина. Као коморски посед, Б. је држави послужио као огледно поље за њену меркантилистичко-популациону економску теорију и праксу, која се сводила на политику интензивног насељавања, на развитак ратарства и занатства, мануфактурну производњу и активну трговину, којом ће се новац из других држава привлачити у Аустрију. Спровођење те економске политике поверено је команданту и управнику Б., генералу Клаудију Флоримунду Мерсију, реформатору, који ће за непуне две деценије Б. од заостале области претворити у једну од најнапреднијих у Хабзбуршкој монархији. Генерал Мерси одлучио је да приступи насељавању непрегледних банатских пустара Немцима као занатским и ратарским становништвом, обећавши им да ће бити слободни и потчињени само држави, којој ће давати уобичајени порез и дажбине, а од ње добити три године ослобођења од терета, семе и алатке. За кратко време дошло је око 15.000 колониста, попуњено је становништво градова, посебно Темишвара, заснована су многа села и отпочео интензиван економски развитак. Уз Немце, досељавани су Италијани, стручњаци за свиларство, повртарство и израду хартије, Шпанци, који су основали Нову Барселону, Бугари -- „Палћени", Јермени, Цинцари, па чак и Турци ради платна абе, главног одевног предмета домаћег српског становништва. Ограничен је био само долазак Јевреја – на 60 породица.

Да би побољшао пољопривреду, Мерси је приступио копању канала, регулисању река, изградњи путева и сузбијању пешчаре, уређивању сеоских атара, поседничких односа и увођењу двопољног и тропољног система обраде земљишта. Производња житарица убрзо је почела да задовољава потребе становништва и војске, а жита је повремено било и за извоз у Турску. Око Вршца, Беле Цркве и Оршаве Немци са Рајне бавили су се виноградарством, а Италијани гајењем свилобубе и пиринча. Покушавало се и с гајењем лана, кудеље и уљане репице, као и са оплемењивањем говеда и оваца и стварањем државних фарми; пажња је поклањана и гајењу пчела ради трговине медом и воском, као и риболову, посебно значајном за Србе због њихових честих постова.

Велика пажња изван данашњег српског Б., у то време такође насељеног Србима, посвећивана је рударству, посебно производњи бакра, као и мануфактурама у Темишвару, Липи, Карансебешу, производњи коже, а због нездраве воде производњи пића, посебно пива, карактеристичног производа Немаца и Чеха. Због довоза соли из Ердеља прочишћавано је корито реке Мориш, било је делимичне регулације Дунава, стварања поштанских станица и камбијатура за измену њихових коња. Општа динамичност осећала се на свим пољима привредног и друштвеног живота. У Темишвару је основана Немачка трговачка компанија која је требало да потисне српске, цинцарске и јеврејске трговце у Б. и преузме његову извозну трговину, посебно банатско–мајданпечким бакром који је извожен првенствено у Турску. Православни трговци основали су своју Рацко-грчку компанију, у почетку са 80 трговаца, који су се такође оријентисали према турским партнерима и били успешнији од Немачке компаније, нарочито у трговини храном и стоком.

Свестрани економски и друштвени развитак Б. био је заустављен одласком генерала Мерсија на италијанско ратиште (1735) и новим ратом с Турском (1737–1739), у којем су Турци продрли у Б. и приближили се самом Темишвару, палећи и робећи села и градове, што је довело до бекства немачких и других колониста, тако да је јужни Б., у којем их је било највише, опустео. Много становништва одведено је као турско робље, а много га је пострадало и у време епидемије куге 1738–1739.

Доласком на престо царице Марије Терезије поставило се и питање обнове Б., али је оно због Рата за аустријско наслеђе (1741–1748) и Седмогодишњег рата (1756–1763) ипак било у другом плану. На чело његове управе дошао је генерал гроф Јоаким фон Енгелсхофен, који је радије примао српске и друге избеглице из Турске него Немце, које је сматрао непогоднима за насељавање у Б. Он је тежиште привреде ставио на сточарство, због чега је свих 99 пустара у Б. издавао у закуп српским и цинцарским трговцима и тако с неколико стотина хиљада форинти пунио коморску и државну касу. Ипак, он није могао да се сасвим успротиви новој колонизацији Немаца, који су на разне начине долазили у Б., па их је 1753. поново било већ 25.000 душа. А то је био само увод у велику, планску државну колонизацију Немаца 1763–1771, иза које је стајао Државни савет (Staatsrath), основан 1761.

Да би колонисти дошли до доброг земљишта, власти су Србе и Румуне расељавале из насеља предвиђених за колонисте и потискивале из равничарских у брдовите области. Колонисти су добијали по шест година поштеде од дажбина, готове куће, стоку, инвентар, дрво и храну до прве жетве. Насеља су им давана поред река, потока и путева да би што лакше пласирали своје производе као слободни, царски поданици с правом наслеђа на земљиште које им је обилато додељивано. Занатлијама је дариван чак десетогодишњи имунитет од дажбина, а општинама су у закуп давана регална права, ватрогасне направе, учитељи и попови. Колонисти су доследно спроводили тропољни систем обраде земљишта, па је производња житарица толико напредовала да је потпуно задовољавала потребе становништва и све већег извоза, нарочито у области под Турцима. Сточарска производња је усклађивана са земљорадњом пошто је потреба за њоме и даље била акутна. Рударска производња је обновљена, а бакар се поново нашао на тржишту Турске, а још више у Бечу.

Трговина је после рата 1737–1739. добрим делом била у рукама турских трговаца, који су увозили робу по царини од 3–5% и угрожавали домаће, првенствено српско-цинцарске трговце, који су подлегали далеко већим царинама, а то је њих натерало да обнове раније постојећу Рацко-грчку трговачку компанију, коју је подржала и држава да би потиснула неконтролисану трговину турских поданика. Компанија је у почетку имала између 250 и 280 чланова, а с државом је склапала вишегодишње уговоре, у почетку на 2.000 форинти годишњег ценза. Током времена број чланова компаније се повећавао, па је 1773. износио 350, а годишња закупнина је досегнула цифру од 9.000 форинти. Тако је њен монопол постао потпун, а трговина с Турском је из руку турских прешла у руке домаћих православних трговаца.

Други ток трговине у Б. од средине XVIII в. потекао је речним путем према лукама на Јадрану, до Ријеке и Трста, као и до Љубљане. Њега је преузело Темишварско привилеговано друштво, основано 1759. као акционарско друштво у којем су акције имале банатска и бечка аристократија, па и сам двор. Компанија је добила највеће привилегије и помоћ од државе. Указана јој је свака подршка у извозу житарица, стоке, бакра, меда, воска, коже, сланине, поташе. И поред тога, компанија није успешно пословала, па је 1765. здружена са Тршћанским трговачким друштвом у нову, Царско-краљевску трговачку компанију у Темишвару и Трсту с импозантним капиталом од 600.000 форинти. Али ни нова Компанија није постигла очекиване резултате, што ју је водило ка ликвидацији до које је и дошло 1775. У исто време, Рацко-цинцарска компанија пословала је врло успешно, доказујући да су православни трговци били далеко способнији од немачких и с њима повезане државне бирократије.

На даљу судбину Б. битно је утицао и савладар Марије Терезије, њен син Јозеф II, који је 1768. пропутовао овом облашћу и дошао до закључка да је ангажовање државних чиновника у привреди штетно, да треба разбити монополе и посебан положај Б. у оквиру царевине, односно предати га Угарској, а земљишне поседе изделити у мање парцеле и распродати их што већем броју људи из редова трговаца и средњег племства, а никако латифундистима, док сељацима треба дати повољнији урбар којим ће се спречити њихово израбљивање. Инкорпорација цивилног дела Б. изведена је 1779. у интересу угарског племства, односно стварањем трију жупанија: Торонталске са седиштем у Великом Бечкереку, Тамишке у Вршцу и Крашо-северинске са седиштем у Лугошу. Темишвар је проглашен за слободни краљевски град, Велики Бечкерек за привилеговано трговиште, а Великокикиндском диштрикту потврђене су привилегије из 1774. Комора је задржала Вршац и рударску област, поморишка насеља због транспорта соли из Ердеља и неке пустаре, док је Рацко-грчка компанија проглашена за зеленашку у односу на сељаштво и укинута.

Инкорпорација коморског Б. у Угарску изазвала је велико разочарање код Срба, о чему речито сведоче њихове тужбе поднете народно-црквеном сабору у Темишвару 1790. Они су упоређивали коморску, немачку управу са жупанијско-мађарском и првој дали ласкаву оцену, а другој најгору могућу. Посебно су указали на рђаво судство, његову класност и националну необјективност, спорост и корумпираност, на гажење личне и имовинске сигурности, на „право мача" које је дато многим субјектима феудалног друштва, па и спахијама, на доступност служби само племићима, начину ношења јавних терета, злоупотреба у коришћењу работе и кулучних обавеза поданика. Жалбе и молбе банатских Срба су саслушане, подржане од комесара Сабора, генерала Јозефа Штимфелда, али су, ипак, остале неостварене. Повратак на коморски период остао је само жеља угњетеног српског народа, а тако је било и са Б. као могућом српском националном територијом, на чему се на том Сабору инсистирало.

Ускоро после инкорпорације, држава је у два маха приступила распродаји коморских поседа у Б., али не мађарском племству, које је очекивало да то буде путем донација, него најбољим купцима, првенствено Србима, Цинцарима и Јерменима, који су са поседима добијали и племство. Тако су нове банатске спахије постали Николићи (спахилук Рудна), Дамаскини (Немет), Сервијски (Кањижа), Нако (Семиклуш), Моско (Иванда), Маленица (Велики Гај), Којићи (спахилук Фиређхаза) и други, од којих су неки племство добили због услуга учињених држави у време Аустро-турског рата 1788–1791. Од тог времена, међу банатским поседницима нашао се и Загребачки каптол са спахилуцима Нодош и Билед, које је добио као накнаду за поседе у Хрватској уступљене Војној граници.

Желећи да бар донекле заштити и сељаке, а нарочито Немце, чије је насељавање у Б. скупо коштало државу, двор је 1780. донео посебан, релативно повољан урбар за Б., знатно бољи од угарског и хрватског урбара. Њиме је смањен порез на земљу, а цео сељачки посед (сесија) I класе утврђен је на 34 јутра земље с највећим правом располагања у целој Угарској. Радна обавеза сељака на целу сесију износила је 104 дана ручне работе годишње, али је власник само 45,5 дана морао да одради „у натури" у виду кулука, а 58,5 дана се откупљивало са по 10 крајцара за радни дан. Подложници без земљишног поседа, тзв. инквилини и субинквилини, морали су да дају 6–8 работа, што је било најмање у Угарској, док су занатлије и трговци могли да се откупљују од работе са 5–20 форинти годишње. Према меродавном сведочанству о Б. мађарског путописца Доминика Телекија из 1794, Немци, бивши колонисти, стајали су најбоље, пошто су у време коморске власти дуго бивали ослобађани од дажбина. За њима су следили Срби, за које је Телеки забележио да су били добри привредници, док су Румуни, претежно сточари, били много заосталији. Мађари су најчешће били пустарске дуванџије и кертиси.

У прву половину XIX в. Б. је ушао као најразвијенија покрајина у Угарској, као житница Монархије, са релативно развијеном мрежом канала која је плодно земљиште осигуравала од поплава, са крдима рогате марве коју су држали спахилуци и стајским сточарством Немаца, са порастом сесионалног земљишта, али и његовим уситњавањем и великим повећањем беземљаша, нарочито у Торонталској жупанији. Градови су били у порасту, што показују примери Великог Бечкерека, који је 1821. имао око 11.500, а 1846. преко 16.600 душа, и Вршца, који је 1792. бројао око 8.400, а 1840. 15.400 душа. Број становника повећавао се и у Темишвару, као банатском граду мануфактура и првих новчаних завода, и Новом Бечеју, као главном житном тржишту и луци на Тиси. У свима њима, као и у Великој Кикинди, Панчеву и Ковину, предњачили су Срби и Немци, како у економском и политичком, тако и у културном животу.

Славко Гавриловић

Током српског народног покрета 1848/1849. Б. је играо значајну улогу. Незадовољство народа властима почело је у банатским насељима у пролеће 1848, а кулминирало је после Мајске скупштине, одржане у Сремским Карловцима исте године. На скупштини је српски народ, подстакнут револуционарним дешавањима у Аустријској царевини, тражио посебну Војводину, очување привилегија, цркве, језика и националних институција, што је довело до оружаних сукоба с Мађарима.

У покушају да заузму Велики Бечкерек Срби су јуна 1848. поразили Мађаре код Ечке. У августу није успео српски покушај да се заузме Бела Црква, а ускоро су Мађари уништили важан српски војни логор у Перлезу и дошло је до борби око Елемира, Арадца, Бечкерека, Кикинде и до мађарског напада на логоре Томашевац и Алибунар. Пошто је Мађаре напала аустријска војска, Срби су у јануару и фебруару 1849. заузели Велики Бечкерек, Вршац и Белу Цркву и успоставили везу с Темишваром. Мађари су до маја повратили изгубљене области и заузели Панчево, али су ускоро поражени на европском бојишту.

Драган Тубић

После слома револуције цар Франц Јозеф је патентом од 18. XI 1849. основао посебну област под називом Војводство Србија и Тамишки Б. Та област била је изузета од Угарске и представљала је посебну потпуно независну територију. Административно и политичко средиште Војводства било је у Темишвару. Делове Б., који су ушли у састав Војводства, чиниле су три жупаније: Торонталска, Тамишка и Крашовска, а кад су оне укинуте, Б. је био подељен на три окружја: лугошко, темишварско и торонталско. Војна граница у целини, у Срему, Бачкој и Б., није ушла у састав Војводства. Царским патентом од 31. XII 1849. одлучено је да се од Петроварадинске регименте, Шајкашког батаљона, три банатске регименте и војних комунитета оснује Банатско-српска земаљска војничка управа са седиштем у Темишвару. Успостављањем нове контрареволуционарне апсолутистичке власти и у Б., као и у целом Војводству, предузимане су многе мере, којима је био циљ да се прехрани пострадало становништво и обнови ратом разорена привреда, да се избеглице врате на своја огњишта, да се успостави саобраћај и да школе започну с радом. Укидањем преживелог феудалног система требало је што пре изградити нови и бољи апарат власти. На изградњи те власти, која би одговарала новим друштвеним и политичким потребама, врло интензивно се радило за све време Баховог апсолутизма (1850–1860). При изградњи нових органа власти сва виша управна и чиновничка звања додељивана су Немцима, а нижа Србима, Мађарима и Румунима. Власт је спроводила строгу германизацију и изузетно строг полицијски систем. Полиција је посебно била активна у време Кримског рата, када су Срби испољили проруско расположење и када су у неким селима Б. пронађене руске заставе и портрети цара Николаја I. Криза која је настала при прелазу са феудалне на капиталистички начин производње захватила је пољопривреду целог Б., а тешко је погодила и српску трговину и занате, због чега је дошло до наглог осиромашења многих породица. Када је Аустрија у биткама код Мађенте и Солферина 1859. претрпела пораз у рату против Француске и Пијемонта, дошло је и до слома апсолутистичког система. Тражећи излаз из кризе у коју је запала Монархија, владар је 27. XII 1860. укинуо Војводство Србије и Тамишки Б., при чему је Б. вратио Угарској и у њему обновио раније жупаније. Највише Срба било је у Торонталској, а мање у Тамишкој жупанији. На Благовештенском сабору, одржаном у Сремским Карловцима 1861, одлучено је да Срби од владара затраже посебну територију коју би чинили Срем, Бачка, Б. и Војна граница. Тај захтев није испуњен, па је Б. са својим жупанијама остао у саставу Угарске, а Војна граница је и надаље била под непосредном управом војних власти у Бечу. У административно-политичком погледу Б. је тада био подељен на три дела: жупанијски, војногранични и диштриктски. Војна граница укинута је 1873, а Великокикиндски диштрикт 1876. Те области укључене су у састав угарских жупанија.

После укидања Војводства Србије и Тамишког Б., нарочито после Аустроугарске нагодбе из 1867, започела је систематска мађаризација немађарског становништва Б., која је без прекида трајала до избијања I светског рата. Мађаризација је остваривана посебним законима, али и појачаном колонизацијом хунгаризованих Словака и Мађара Чангова из Буковине и Ердеља. Посебна пажња при тој колонизацији посвећивана је пределима бивше Војне границе, која је била насељена претежно Србима. Значајну српску масу у развојаченој Граници требало је разбити колонизованим Мађарима и одвојити их од Срба из Србије. Срби, Румуни и Немци пружали су снажан отпор мађаризацији.

Срби и Румуни у Б. живели су у црквеној заједници у оквирима Карловачке митрополије све до 24. XII 1864. Цар Франц Јозеф је тада наредио да се источни делови митрополије, у којима су се налазиле Арадска, Темишварска и Вршачка епархија, поделе између Срба и Румуна. Од Темишварске и Вршачке епархије за Румуне је створена нова Сибињска епархија са седиштем у Карансебешу. Срби су Румунима исплатили 300.000 форинти у готовом новцу, а обе стране су се договориле да у мешовитим срединама црква припадне ономе ко има више верника. Око спорних питања вођени су судски процеси који су трајали све до I светског рата.

Сва друштвена, економска, политичка и културна збивања која су се дешавала у Бачкој и Срему захватала су и Б. Нимало није случајно да су три скупштине Уједињене омладине српске одржане у Б., у Бечкереку (1868), Великој Кикинди (1869) и Вршцу (1871), да је програм Милетићеве Српске народне слободоумне странке (СНСС) донет у Бечкереку 1869, да су српски нотабилитети, којих је било и у Бачкој и у Срему, и у Хрватској и Славонији, прокламовали свој програм 1884. у Великој Кикинди. Када се распала СНСС и кад су 1887. основане Радикална и Либерална странка, оне су имале своје присталице и своје страначке листове и у многим местима Б., као што су и све мађарске и немачке странке имале у тој области своје следбенике и своја гласила. Када је избио устанак у Херцеговини 1875, Срби Банаћани организовано су сакупљали помоћ за устанике и за херцеговачке рањенике. Када је 1876. дошло до рата са Турском, многи Банаћани су се, упркос строгим мерама мађарских власти, прикључили српској војсци и учествовали у борбама код Зајечара, на Ђунису и Јавору. Велик одјек у Б. имале су српске победе у балканским ратовима после којих су и највећи скептици међу Србима схватили да се приближава дан ослобођења и уједињења са Србијом. У време тих ратова Срби су од великомађарских и великонемачких политичара третирани као зараћена страна, па су били провоцирани, потказивани и излагани разним претњама.

Крајем XIX и почетком XX в. Б. је, као и цела Угарска, запао у економску и друштвену кризу, због које је дошло до масовног исељавања становништва у САД и Канаду. Видљиви знаци те кризе били су велики железничарски штрајкови 1904. и штрајкови аграрног пролетаријата 1906–1908.

После Сарајевског атентата и убиства надвојводе Франца Фердинанда 1914, у градовима Б. најпре је дошло до антисрпских демонстрација Мађара, Немаца и Румуна, а затим и до масовних хапшења, интернирања и злостављања виђенијих Срба. Хапшења и интернирања настављена су и после избијања рата, када су вођене и многе парнице у Панчеву, Темишвару, Кикинди и Сегедину због наводне велеиздаје Срба. Избијањем рата забрањена је делатност свих српских друштава и организација, као и излажење новина, календара и књига на српском језику. Мобилисани и упућени на фронт према Русији, Срби Банаћани у великом броју дезертирали су и налазили начине да се као добровољци прикључе Русима у борби против бугарске, турске, немачке и аустроугарске војске. Као добровољци, Срби Банаћани учествовали су и у пробоју Солунског фронта па су многи одликовани Карађорђевом звездом, медаљом Обилића, руским Георгијевским крстом и румунским одличјима.

Због тешке економске кризе и разних недаћа почетком 1917, у Б. је дошло до друштвених немира, а касније и до штрајкова. Ратни дезертери, тзв. логоши, били су све многобројнији. Средином 1918. избила је епидемија „шпанске грознице", која је убрзо захватила целу област, а појавио се и пегави тифус. Током јесени 1918. у свим већим местима основани су Народна већа и Српска гарда, који су, у периоду смене старе аустроугарске и нових органа власти, имали задатак да чувају ред, мир и иметак грађана. Током новембра 1918. српска и савезничка војска заузеле су цео Б. Између Срба и Румуна тада је дошло до спора: Румуни су тражили цео Б. до Тисе, а Срби су желели да поставе границу што источније и да им припадне Темишвар. Држећи се начела народности и савезништва, Конференција мира у Паризу одлучила је да Б. подели. Део западно од Темишвара, насељен већинским српским живљем, припао је Србима, а источни део, заједно с Темишваром, с већином румунског становништва, додељен је Румунима. На Великој народној скупштини одржаној у Новом Саду 25. XI 1918. и дан раније на посебној скупштини у Руми одлучено је да се Барања, Бачка, Б. и Срем уједине са Србијом. После тога, по уредби о подели земље од 26. IV 1922, Б. је ушао у Подунавску област са седиштем у Смедереву. Кад су законом од 3. X 1929. основане бановине, Б. је, заједно с Барањом, Бачком, Сремом и деловима Шумадије и Поморавља чинио део Дунавске бановине са седиштем у Новом Саду.

Један од најзначајнијих догађаја у Б. после стварања Краљевине СХС била је аграрна реформа. Њоме су били погођени велики поседи Зичија, Чекоњића, Загребачке надбискупије, наследника Сервицког и Душана Дуде Бошковића. Велепоседницима је остављен аграрни максимум, а земљу су добили ратни добровољци, солунски борци, избеглице и оптанти из Мађарске и Румуније и други беземљаши. Земља је дељена само Србима и Словенима, а не и Немцима, Мађарима и Румунима. Обнављањем политичког живота странке из Србије прошириле су своју активност преко Саве и Дунава, али су основане и нове. Знатну популарност у Б. уживала је Самостална демократска странка Светозара Прибићевића. Од националних мањина најорганизованији су били Немци, па Мађари, а затим Румуни.

Немачка је окупирала Б. 12. IV 1941. Формално, Б. је чинио саставни део Недићеве Србије и правно је био повезан са Саветом комесара у Београду. Стварну власт у њему имали су Немци фолксдојчери, помогнути од мађарске националне мањине. За све време окупације била су честа масовна стрељања Срба, док су банатски Јевреји током 1941. и почетком 1942. потпуно уништени. У Б. је био организован покрет отпора, али због конфигурације земљишта и суровости окупационих власти, он није добио шире размере. Уочи ослобођења, већ у септембру 1944, више од 60% Немаца фолксдојчера отишло је у Аустрију и Немачку заједно с војском Трећег Рајха. Више месеци касније и преостали Немци морали су напустити земљу. Црвена армија је, уз помоћ партизанских одреда, заузела Б. у периоду од 1. до 8. X 1944.

Василије Ђ. Крестић

Б. је прва српска територија коју су у целини од немачке окупације ослободиле јединице Црвене армије, којој су се придружили локални партизански одреди почетком октобра 1944. Непосредно после повлачења Вермахта и немачких војнополицијских и других формација, основане су народне страже ради заштите имовине и живота грађана. У Вршцу је 17. октобра успостављена Војна управа за Б., Бачку и Барању, која је преузела сву управну и државну власт и под којом је Б. остао до 15. II 1945, када је њена надлежност укинута и пренета на Повереништво за унутрашње послове и Народне одборе. Основана је и ОЗН-а.

Прве мере војних власти усмерене су ка сређивању стања на ослобођеној територији. Створени су народноослободилачки одбори, успостављена је војнопозадинска команда и предузете мере безбедности ради неутралисања сарадника окупатора и бивших политичара. Ради даљег вођења рата, почетком 1945. обновљена је производња у индустријским предузећима, фабрикама и занатским радионицама, млиновима и кланицама и настављено скидање јесењих усева. Производња је подређена ратној привреди. Већ 18. X 1945. започела је деколонизација Б. од немачких колониста, који су 1941. прихватили држављанство Трећег Рајха. Деколонизација је започела привременим мерама неутрализације нелојалних грађана Немаца и мушкараца Мађара. Мађари су после кратког времена пуштени. Средином 1945. деколонизација је вршена на основу одлуке Потсдамске конференције 17. VII – 2. VIII 1945, када су силе антихитлеровске коалиције донелe одлуку да се Немци иселе из Источне Европе. Истовремено се одвијала мобилизација војних обвезника ради попуне старих јединица НОВЈ-а и стварања нових. Основани су болнички центри за прихват и лечење рањеника у Вршцу, Панчеву, Ковину, Кикинди, Петровграду/Зрењанину, Новом Кнежевцу, Новом Бечеју и Јаши Томићу, а затим дечји домови за ратну сирочад и социјалну заштиту деце. Оснивањем ГНОО Војводине у Новом Саду, Б. је прикључен АП Војводини 1945. У пролеће 1945. пажња је посвећена пољопривредној производњи (за рад су употребљене војска и немачка национална мањина), уведен је поново динар као једино платежно средство, образовани су Судови националне части пред којима су одговарали појединци за дела интелектуалне, економске, војне и друге сарадње с окупатором.

После завршетка ратних операција и капитулације немачког Рајха започет је развој нове државне и привредне организације под руководством КПЈ у Б. као делу АПВ. Цео привредни живот у Б., као и у целој земљи, подвргнут је совјетском узору. На основу Закона о аграрној реформи и колонизацији од 23. VIII 1945, одузете су земље и пољопривредна имовина банака, акционарских друштава, предузећа и велики поседи, а на удару се нашла и имовина Српске православне и Римокатоличке цркве. Под великим поседом сматрана је површина од 25–45 ха укупне површине. Овим законом утврђен је максимум земљишног поседа на 20–30 ха, а за неземљораднике на 3–5 ха. Црквени поседи ограничени су на 10 ха, а поседи манастира од историјског значаја на 30 ха. Без накнаде одузет је земљишни посед преко 10 ха црквама и манастирима. У земљишни фонд ушла је земља деколонизоване немачке националне мањине и народних непријатеља. Земља, која је на основу аграрне реформе ушла у земљишни фонд, подељена је аграрним интересентима и колонистима. На место деколонизованих Немаца колонизовани су борци и локални аграрни интересенти на основу Уредбе о спровођењу насељавања бораца у Војводину. Пресељење бораца почело је у јесен 1945. и трајало до 1948. Поред бораца из других крајева (БиХ, Банија, Кордун, Црна Гора, западна Македонија, ужички крај), земљу су добили и домаћи аграрни интересенти и припадници националних мањина – беземљаши Словаци, Мађари и Румуни. Новим законом из 1953. земљишни максимум смањен је на 10 ха.

Национализација новчаних завода и индустрије извршена је до краја 1946, а мањих индустријских предузећа до краја 1948. Средства речног, путног и железничког саобраћаја такође су подвргнута национализацији, као и претежни део трговине. Расподела робе широке потрошње вршена је преко потрошних карата – „тачкица" и „бонова", слободно тржиште сведено је на сељачку пијацу. Вршен је откуп вишка прехрамбених производа ради снабдевања градова и села индустријском робом. Национализација земљишног фонда, предузећа, фабрика, новчаних завода, присилно задругарство, колективизација сељака и откуп вишка производа утицали су на застој привреде у Б. у целини. Нарочито је била погођена пољопривреда, у коју није било улагања. Поред насиља над грађанима, сељацима и средњом класом, заснованог на идеолошкој острашћености класне борбе, Б. је 1950. и 1952. погодила катастрофална суша, што је погоршало укупно стање и довело област до ивице глади. Закон о петогодишњем плану за период 1947--1951. предвидео је привредни развитак заосталих република, те су из Б. пренети агроиндустријска опрема и индустријска предузећа у Црну Гору, БиХ и Македонију, а једна пруга чак у Албанију. Ово пустошење утицало је на привредно заостајање Б.

Накнадне тешкоће и незапосленост изазвала је Резолуција Информбироа, када су уведене мере безбедности на граници према Румунији и Мађарској. Грађани у насељима поред границе добили су посебне личне карте, а дуж границе постављене су жичане препреке, стражарске куле, бункери и минска поља. Један број становника са саме границе евакуисан је ради личне безбедности због агресивног понашања румунских и мађарских пограничних стража. Грађани су хапшени због опредељења за политику Информбироа и ради спречавања непријатељске пропаганде са Запада, углавном САД, где је живела знатна српска и друга економска емиграција из Б., која је својим рођацима слала новчану и другу помоћ. Појединци и целе породице били су проглашавани „народним непријатељима" и подвргавани полицијском надзору заједно с „информбировцима". Деиндустријализација Б. текла је истовремено с насиљем над сељацима који су присиљавани да организују сељачке радне задруге по узору на совјетске колхозе. Скоро сви сељаци били су 1950. „утерани" у сељачке радне зaдруге, што је довело до пада аграрне производње. После слома колективизације, новим мерама власти прешло се на расформирање задруга и оснивање пољопривредних добара 1953. и почео је да се развија агробизнис. Истовремено са променом идеолошког става КПЈ према развоју земље, после 1953. започиње увођење радничког самоуправљања које је заменило административни концепт социјализма.

Од 1953. у Б. се осетио напредак: предузећа су добила самосталност и уведен је нов начин инвестирања преко савезних, републичких и локалних извора. Обнавља се локална индустрија, а пољопривредна производња, захваљујући модерном агробизнису, бележи пораст, развија се тржиште, а с њим и стамбено-комунална делатност, трговина и занатство. Од 1955. почело је усклађивање развоја тешке и прерађивачке индустрије, производња се рационализује, повећава се улагање у пољопривредну производњу, која обухвата и индивидуалне произвођаче и подстиче их на кооперацију са задругама и пољопривредним добрима. У Кикинди, Новом Кнежевцу, Зрењанину, Чоки, Вршцу, Српској Црњи, Панчеву, Банатском Карловцу и Новом Бечеју развијају се агроиндустријски комбинати с ослонцем на земљишни фонд направљен аграрном реформом или преузет на основу одређеног земљишног максимума. Обновљена је млинска индустрија, оснивају се пекаре, које израђују кондиторске производе, обнавља рад шећерана у Зрењанину, а подижу се нове у Српској Црњи и Ковачици. Граде се силоси за смештај житарица, отварају се фабрике за прераду воћа и поврћа у Кикинди, Новом Кнежевцу и Новом Бечеју. Метални комплекс се обнавља и развија из малих мануфактурних радионица у модерна предузећа. Ливница железа у Кикинди израђује машине алатљике, касније и делове за аутомобиле, а потом монтира аутомобиле; у Зрењанину се производе радијатори, вагони и бродови. Обнавља се и развија хемијска индустрија: у Панчеву се прерађује нафта и развија хемијски комплекс, граде се фабрике у Зрењанину, Кикинди, Вршцу, Елемиру и Новом Милошеву. Развијају се млекарска индустрија и индустрија коже и обуће (Зрењанин, Кикинда), а обновљена је и производња ћилима и свиле у Зрењанину и Белој Цркви. Обновљени су и модернизовани путеви, обнављају се и оснивају предузећа за превоз робе и путника у Кикинди, Зрењанину, Вршцу, Панчеву, Новом Бечеју и Новом Кнежевцу, граде се друмски и железнички мостови на Тиси, па се Б. повезује са Бачком и Новим Садом код Новог Кнежевца и Новог Бечеја, а мост на Дунаву код Ковина повезује Б. са централном Србијом. Модернизован је поштански саобраћај, оснивају се локалне банке за финансирање локалне индустрије и трговине, обновљене су и проширене болнице и изграђене нове. Обнављају се здравствене станице и зубне амбуланте. Бање у Новом Кнежевцу и у Меленцима (Русанда) су обновљене, развија се језерски туризам у Белој Цркви и Ечкој, где се поред старог рибњака изграђује нови и уводи гајење нових врста рибе. Мануфактурна и сезонска производња грађевинског материјала прелази на индустријску и шири се производна понуда, те се, поред цигле и црепа, производи и керамика у Кикинди и Новом Бечеју. Копање крака Канала Дунав–Тиса–Дунав кроз Б. са секундарном каналском мрежом ради осигурања од поплаве и наводњавања, риболова и превоза великих терета бродовима, започиње 1957.

У градовима локална грађевинска предузећа развијају стамбену изградњу, па су подигнуте нове модерне школске зграде за основне и средње школе. Поред гимназија са традицијом у Кикинди, Зрењанину, Панчеву, Вршцу основане су нове у Новом Кнежевцу и Новом Бечеју. Основане су нове средње економске школе, затим и медицинска (Зрењанин) и две техничке (Кикинда, Панчево). Отворена је Виша педагошка школа у Зрењанину, а затим Машински факултет „Михајло Пупин". Поред Учитељске школе у Вршцу, основана је Педагошка академија у Кикинди. Развој индустрије пратила је експанзија запошљавања у градовима, која је подстакла миграцију из иначе урбанизованих села у градове и смањење сеоског становништва. С првом привредном кризом која се јавила 60-их година, миграција радно способног становништва са села, али и из градова, усмерена је од 1966. ка земљама у западној Европи и преко океана.

Привредни развој у Б. довео је до нестанка ситних трговина, које замењују робне куће, смањен је број занатлија, а неки занати се гасе. Нестају ковачнице, ваљаонице сукна, ћурчијске радње, престаје прерада кудеље и др. Села прво напуштају пресељеници који су добили земљу и другу имовину на основу аграрне реформе и колонизације 1945. Истовремено, створени су „полутани" – индустријски радници и власници земљишних парцела који раде у фабрикама и обрађују земљу. Основана су културноуметничка друштва, професионална (Зрењанин) и аматерска позоришта, обновљена је локална штампа и издавачка делатност књига, новина и часописа, а затим су основане локалне радио и ТВ станице. Развој самоуправе довео је до потребе оснивања локалних архива. Основани су историјски архиви у Зрењанину, Кикинди, Панчеву и Белој Цркви, а затим музеји и сликарске галерије. Спорт је доживео напредак: поред фудбалских клубова, основани су рукометни, кошаркашки и пливачки, а затим клубови борилачких вештина чији чланови су учествовали на ОИ.

Б. је у оквиру АПВ по федералном Уставу из 1963. добио место у федерацији. Привредна реформа која је уследила увела је земљу у кризу што се осетило у Б. Брионски пленум из 1966. није потресао Б., али политички обрачун је довео до јаснијег положаја аутономије покрајине и удаљавања Б. од Београда, што је појачано Уставом из 1974. После 1974. развој Б. у односу на друге делове Војводине успорен је, чак стагнира. Инфраструктура је застарела и не обнавља се. Железнички саобраћај долази у кризу и неке пруге се укидају. Немири који су захватили Србију у лето 1989. проширили су се на Б., где исте јесени избијају демонстрације и широм Покрајине долази до смене власти. Нерешени проблеми у Федерацији, изазвани сецесионистичким покретима у Словенији и Хрватској, а затим у БиХ, изазвали су ратове 1991--1995, када велик број избеглица стиже у Б., где су збринути. За време трајања сукоба у Хрватској и БиХ, из Б. је слата помоћ у храни, материјалу, а одлазили су и добровољци. Терористичка побуна Албанаца на Косову и Метохији и НАТО агресија 1999. донеле су ратна разарања и на просторе Б. Гађани су индустријска постројења и мостови. Нарочито је страдало Панчево, али и други градови.

Јован Пејин

ЛИТЕРАТУРА: H. Schwicker, Geschichte des Temeser Banats, Pest 1872; J. Szentkláray, Száz év Délmagyarország újabb történetéből, Temesvár 1879; С. Милекер, Повесница слободне краљеве вароши Вршца, Пан. 1886; L. Baróti, Adattár Délmagyarország XVIII századbeli történetéhez, I, Temesvár 1893; S. Borovszky, Temes vármegye története, Budapest 1912; А. Меснер-Споршић, „Колоније хрватских племића у Банату", ЗНЖОЈС, 1930, 28, 1; K. Schünemann, Die Bevölkerungspolitik unter Maria Theresia, Berlin 1935; Б. Милетић, Белешке о банатском говору, Бг 1940; Д. Николић, Срби у Банату у прошлости и садашњости, Н. Сад 1941; В. Стајић, Великокикиндски диштрикт, Н. Сад 1950; П. Ивић, „О говорима Баната", ЈФ, 1949–1950, XVIII; Д. Ј. Поповић, Срби у Банату, Бг 1955; П. Ивић, „Једна доскора непозната група штокавских говора: говори са незамењеним јатом", ГФФНС, 1956, 1; J. Кallbrunner, Das Kaiserliche Banat, München 1958; П. Ивић, „Место банатског херског говора међу српским дијалектима", у: Банатске Хере, Н. Сад 1958; Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини II, Н. Сад 1959; Б. Јанкулов, Колонизација Војводине у XVIII и XIX в., Н. Сад 1961; М. Живковић, Б. Берић, В. Веску, „О српским и хрватским говорима у Банату", НЖ, 1961, V, 2; 1962, VI, 1; Р. Штегер, Бела Црква у XVIII и XIX веку, Н. Сад 1963; С. Гавриловић, „Банатски урбар", ЗМСДН, 1963, 34; S. Jordan, Die kaiserliche Wirtschaftspolitik im Banat im 18. Jahrhundert, München 1967; С. Гавриловић, Н. Петровић, Темишварски сабор 1790, Н. Сад – Ср. Карловци 1972; С. Гавриловић, „Срем, Банат и Бачка од краја XVIII до средине XIX века", ЗМСИ, 1972, 6; Д. Дукић, Воде Србије, Бг 1977; Б. Букуров, Бачка, Банат и Срем, Н. Сад 1978; В. Крестић, „Срби у Угарској од слома револуције до Нагодбе (1849–1867)", у: Историја српског народа, V/2, Бг 1981; Н. Секулић, „Збирка дијалекатских текстова из Војводине. (Банат)", СДЗ, 1981, XXVII; Геоморфолошки проблеми Баната, Н. Сад 1984; М. Томић, „Говор Свиничана", СДЗ, 1984, XXX; А. Хегедиш, Аграрни односи у Торонталској жупанији у Банату 1779–1848, Н. Сад 1987; М. Томић, „Говор Радимаца", СДЗ, 1987, XXXIII; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југословенска федерација, 1–2, Бг 1987; Љ. Шијачки, Привреда Баната између два светска рата, Н. Сад 1987; П. Ивић, „Акцентуација српскохрватског говора Уљме", у: О језику некадашњем и садашњем, Бг 1990; П. Ивић, Ж. Бошњаковић, Г. Драгин, „Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта, I: Увод и Фонетизам", СДЗ, 1994, XL; П. Степановић, Говори Срба и Хрвата у Мађарској. Штокавско наречје. (XI Дијалекат банатских и поморишких Срба), Бг – Н. Сад 1994; Н. Гаћеша, Аграрна реформа у Југославији (1919–1948), Н. Сад 1995; П. Ивић, „Однос између карашевског и свиничког говора", Македонски јазик, 1995, XL–XLI; Н. Гаћеша, Радови из аграрне историје и демографије, Н. Сад 1995; С. Милекер, Историја Банатске војне границе 1764–1873, Пан. 1995; Б. Лекић, Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945–1948, Бг 1997; Ч. Попов, С. Гавриловић, Европска револуција и српски покрет 1848–1849, Н. Сад 1997; П. Ивић, Ж. Бошњаковић, Г. Драгин, „Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта, II: Морфологија, Синтакса, Закључци, текстови", СДЗ, 1997, XLIII; С. Ракић-Милојковић, „Извештај о дијалектолошком истраживању говора Батање", St. Sl., 1997, 42; „О говору Деске", St. Sl., 1998, 43; Ј. Пејин, Преглед прошлости Срба у Банату, Бг–Зр–Кикинда–Пан. 2003; С. Ћурчић, Насеља Баната – географске карактеристике, Н. Сад 2004; З. Томић, Шумарска фитоценологија, Бг 2004; С. Кицошев, М. Бубало-Живковић, А. Ивков, Становништво Баната, Н. Сад 2005; В. Гавриловић, Темишварски сабор и Илирска дворска канцеларија, Н. Сад 2005; Л. Лазић, (ур.), Заштићена природна добра и екотуризам Војводине, Н. Сад 2008; С. Пузовић и др., Значајна подручја за птице у Србији, Бг – Н. Сад 2009; П. Ивић, Српски дијалекти и њихова класификација, Ср. Карловци – Н. Сад 2009.

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)