БАНАТ
БАНАТ, географска регија на југоисточној периферији Панонске низије, чији је мањи, западни део у Србији. С јужне стране ограничен је Дунавом, са западне стране рекама Дунавом и Тисом, а са северне Моришем. На истоку се простире до Карпата. Око две трећине ове територије припада Румунији, а једна трећина, његов западни део, Србији, односно Војводини. Део Б. који припада Србији у географским границама има површину од 9.413 км2, што је 41,7% географске површине Војводине. Његова југозападна периферија, Панчевачки Рит, административно припада Београду, тако да је у административној Војводини само 9.003 км2, што је 41,3% њене територије. У Б. је 2002. у 176 административних насеља живело 616.202 становника, што је било 30,3% покрајинске популације. Аритметичка густина насељености била је 68,4 становника по километру квадратном. У Војводини је тада густина насељености била 93,3 стан./км2, а у Србији, без Косова и Метохије, 96,8 стан./км2. Б. је административно подељен на три округа и 16 општина: Севернобанатски округ (општине Кикинда, Нови Кнежевац и Чока), Средњебанатски округ (општине Житиште, Зрењанин, Нова Црња, Нови Бечеј и Сечањ) и Јужнобанатски округ (општине Алибунар, Бела Црква, Вршац, Ковачица, Ковин, Опово, Панчево и Пландиште).
С. Ћурчић
Геолошки састав. У Б. се уочавају две литоцелине: доња и горња, односно, подлога басена и његов покров. У подлози басена налазе се три крупне тектонске јединице: тисијско-дакијска, српско-македонска и вардарска. Прва је од друге две одвојена трансданубијском дислокацијом на потезу Нови Бечеј – Башаид – Српска Црња. Изграђена је већином од кристаластих шкриљаца високог и средњег степена метаморфизма, старијих гранита, тријаских и кредних седимената. Другу јединицу чине доњи и горњи комплекс кристаластих шкриљаца који су откривени на Вршачком брегу. Доњи, протерозојски комплекс је од гнајсева и микашиста, а горњи, млађи, од зелених шкриљаца. Обликовани су у наборе са осама пружања север--југ. Вардарска јединица се налази између две претходне. Има сложену тектонику и садржи: тријаске сјајне шкриљце, јурско-кредни меланж (са базитима и ултрабазитима) и кредне флишеве. Покровни басенски седименти су: миоценске језерске, морске и каспибракичне песковито-глиновите и лапоровите творевине. Најмлађе су језерске плиоценске, затим речне, пролувијалне и еолске квартарне наслаге. Нарочито је распрострањен лес у делиблатској, тамишкој и јужнобанатској заравни, потом разни типови алувијона и делиблатски еолски пескови. Диференцијалним спуштањем блокова по раседима током неогена подлога басена је издељена у више неоструктурних ентитета. На северу, то су севернобанатски и маков ров и кикиндско-сегедински праг, затим, ров Српске Црње и јужније депресије: јужнобанатска и зрењанинска. Већином у миоценским седиментима налазе се многобројна нафтна (Локве, Бока, Елемир, Кикинда и др.), нафтно-гасна (Кикинда Варош, Карађорђево) и гасна поља (Велика Греда, Бегејци, Меленци и др.).
М. Маровић
Рељеф. Чине га шест геоморфолошких целина. То су: Вршачке планине; Банатски песак; лесна зараван која се јавља у два фрагмента; плеистоцена тераса, која се јавља у великом броју фрагмената; алувијалне равни неколико река; и источнобанатске тектонске депресије. Вршачке планине су на југоисточној периферији Б., на граници са Румунијом. Оне се у луку протежу од Вршца ка североистоку, а након 6 км у благом луку се повијају ка југоистоку. Источна периферија је на територији Румуније. На уздужном профилу планине јасно се издвајају четири изолована врха, од којих је највиши Гудурички врх (641 м), који је и највиша тачка Војводине. Асиметричан је и попречни профил планина, јер су северне падине стрме, док се јужне у широкој зони степенасто спуштају ка нижим земљиштима. У јужном Б. је и Банатски песак (Делиблатска пешчара). То је најпространија пешчара у Војводини, која се правцем југоисток–северозапад простире на дужини од око 35 км, док је највећа ширина око 15 км. Елипсастог је облика и заузима површину од око 300 км2. Висине те заталасане и засвођене површине степенасто расту од југоистока ка северозападу, а највиша тачка је у делу Мала Чока (197 м). Микрооблике рељефа чине дуге дине релативне висине око 20 м и међудинске депресије између њих. Оне су оријентисане правцем југоисток--северозапад. Банатски песак са југозападне, северне и североисточне стране окружује Банатска лесна зараван. Њене границе према Банатском песку чини широка прелазна лесно-песковита зона која је нижа од пешчаре, са сличним али нижим микрооблицима рељефа. Јасније су спољне границе, према знатно нижој плеистоценој тераси и алибунарском риту. На западној страни прелаз према тераси чини јасно издвојен Баваништански лесни под. Зараван је покривена далеко мање израженим облицима микрорељефа, а највеће површине високе су између 100 и 150 м. У Б. постоји и мали фрагмент лесне заравни северно од Тамиша између Орловата и Ботоша и још један недовољно јасно дефинисан фрагмент код Банатског Аранђелова. Нижи геоморфолошки члан чини плеистоцена тераса. Она се јавља у великом броју изолованих фрагмената, од којих су највећи онај који окружује Банатску лесну зараван и онај северно од Тамиша. Њихове висине опадају од севера према југу и варирају око 80 м апсолутне висине. Нижи геоморфолошки члан су алувијалне равни Тисе, Дунава, Златице, Бегеја, Тамиша, Караша и Нере. Њихове висине су за 2–5 м ниже од плеистоцених тераса и опадају у правцу отицања река. Ширине су им различите, а највеће су уз Тису и Дунав. На њима су фреатске воде плитке, а велики делови су насипима заштићени од високих вода у рекама. По незаштићеним деловима равни те воде се слободно изливају. Сличне природне карактеристике имају и тектонске депресије које се протежу дуж границе са Румунијом од Вршца до Кикинде. И Белоцркванска котлина на крајњем југоистоку Б. има сличну генезу, али су њене површине оцедите и безбедне од високих фреатских вода.
С. Ћурчић
Клима. Условљена је географском ширином, отвореношћу и продорима хладног ваздуха са севера и утицајима с оближњих Карпата, који погодују стварању југоисточног ветра (кошава). На основу података са климатолошких станица Кикинда, Бечеј, Јаша Томић, Зрењанин, Вршац и Банатски Карловац за период 1971–2000, екстремне вредности за период 1949–2007, клима Б. има континенталне одлике с ниским зимским и високим летњим температурама. Средња годишња температура је 11,1 °С. Најтоплији месец је јул, а најхладнији јануар. Хладни дани и хладне ноћи су ређи, а топли дани и топле ноћи све чешћи. Периоди с узастопно високим температурама, тзв. топлотни таласи су све чешћи и дуже трају. Највиша измерена температура је 42,9 °С (Зрењанин, 24. VII 2007), а најнижа -32,6 °С (Вршац, 24. I 1963). Крајем XX и почетком XXI в. уочавају се велике промене екстремних температура, као последица глобалног загревања Земљине атмосфере. Режим падавина је изразито континенталан. Укупне количине падавина су 572 мм, од чега у топлијој половини године падне 60,9%. Највише средње месечне падавине има јун (82 мм), а најниже фебруар (30 мм). Снега има од новембра до марта, а највише у јануару. Средње годишње сијање сунца је око 2.100 сати, највише у јулу и августу. Средња покривеност неба облацима је 5,4 десетина. Највиша је у децембру, а најмања у августу. У источном и југоисточном Б. најчешћи и најјачи је југоисточни ветар (кошава), који дува током целе године. У зимским месецима, поједини удари могу прећи и 40 м/с. У западном делу Б., осим кошаве, често дувају и ветрови из правца запада и северозапада.
С. В. Ђорђевић
Воде. Б. је пространа равница са спорим површинским отицањем, тако да велик део падавина упија земља. Пониру и знатне количине вода алохтоних река, које се сливају са оближњих Карпата. Томе погодује и геолошки састав. На тај начин се формирају подземне воде у више слојева, зависно од распореда водопропустљивости стена у дубини. Те воде се деле на артешке или оне које под хидростатичким притиском саме избијају на површину земље кроз бушотине; затим субартешке, које је потребно испумпавати; и најплиће, фреатске воде чији горњи ниво није ограничен непропустивим стенама и слободно осцилира. Фреатске воде се често изливају по топографској површини на ниским теренима и намећу потребу мелиорисања. На западу Б. је ограничен великим рекама Тисом и Дунавом, а на југу Дунавом. Унутар Б. постоји неколико мањих река које се сливају са оближњих планина на истоку. Идући од севера ка југу то су: Златица, Бегеј, Тамиш, Брзава, Караш, Нера и још неколико мањих токова. Геолошки састав и мала површина Вршачких планина разлог су што је на њима мало потока, а водопропустљиви песак Банатског песка разлог је што на њему нема токова. Златица је мала река у северном делу Б. и тече фосилним коритима веће реке Мориш која је северније у Мађарској. У Србији је само 30 км њеног тока. Лети она пресушује. Копањем каналске мреже Система Дунав–Тиса–Дунав, њен ток је дезорганизован. У средњем делу Б. су у непосредној близини два Бегеја и Тамиш. Стари Бегеј је најсевернији, извире на планини Липова североисточно од Темишвара, тече ка истоку и након 134 км улива се у јужнију реку Бегеј код села Клек. Бегеј извире на Крашовским планинама југоисточно од Темишвара на висини од 1.150 м, тече ка истоку и након 244 км тока улива се у Тису преко пута Титела. Његов ток је низводно од Темишвара каналисан и плован је за мање бродове. Тамиш извире у Румунији на планини Семеник, на висини од 1.135 м. Горњи ток му је усмерен ка северу, ка Темишвару, одакле у широком луку скреће на запад, па на југ и након 359 км улива се у Дунав јужно од Панчева. Средњи део тока је у непосредној близини Бегеја. Највећа притока му је Брзава, која извире на планини Семеник у Румунији јужно од Решице. Укупна дужина тока је 180 км. До прокопавања канала Дунав–Тиса–Дунав, она се уливала у Тамиш код Ботоша. Јужније су мале реке Ројга и Моравица чије воде су се губиле у тектонским депресијама, а данас их прихвата поменути канал. Веће реке су јужно од Вршачких планина. То су Караш и Нера које извиру на планини Семеникул у Румунији. Дужина Караша је 128 км, а кроз Србију тече дужином од 58 км. Раније се он уливао у Дунав, западно од Старе Паланке, а после 1972, његовом долином јужно од Јасенова прокопан је канал Тиса–Дунав који је прихватио воде ове реке. Старо корито је сада напуштено. Нера је погранична река на дужини од 22 км и у Дунав се улива такође код Старе Паланке. Мале банатске реке у алувијалној равни Дунава су Надела и Поњавица.
У Б. постоји неколико природних и вештачких језера. Природна језера су у напуштеним коритима река, а највећа су у старим коритима Тисе (Копово, Острово, Русанда, Окањ). Већи број таквих језера је пресушио, а и постојећа имају мало воде. Слична језера постоје и у близини већине других банатских река (Тамиш, Стари Бегеј, Караш, Нера). Вештачка језера су настајала у коповима за експлоатацију шљунка (Белоцркванска језера), глине (Вршачко језеро), копањем басена за рибњаке у забареним теренима и на слатинама, и преграђивањем долина потока ради заустављања поплавних таласа (испод Вршачких планина).
Мелиорациони радови у Б. имају дугу традицију. Аустријанци су их предузимали још почетком XVIII в. у околини Темишвара. На територији нашег дела Б. највеће акције су предузели ради регулације Бегеја и одводњавања источнобанатских депресија. Један од најзначајнијих канала из тог времена био је Терезијин канал, копан у другој половини XVIII в., а сврха му је била да воде Брзаве, Моравице и Ројге спроведе до Тамиша и спречи плављење великих површина земљишта у тектонским депресијама Иланџански и Алибунарски рит. Радови су настављени и у каснијим вековима, а финализовани су прокопавањем основне мреже канала Дунав–Тиса–Дунав кроз Б. Основни канал је спојио Тису код Новог Бечеја с Дунавом код Старе Паланке у дужини од 147 км. Осим њега изграђено је још 85 км нових пловних канала. Овај каналски систем са 13 устава дозвољава преусмеравање отицања и интервенције код водостаја на Тиси, Дунаву и већини банатских река.