БАН, Матија

БАН, Матија, књижевник, национални радник, публициста (Петрово Село код Дубровника, 16. XII 1818 – Београд, 14. III 1903). Пореклом је из Босне. Гимназију, филозофске и педагошке науке завршио у Дубровнику. Ступио у фрањевачки ред 1834, али већ наредне године иступио из њега. Радио као писар у адвокатској канцеларији, а потом у катастарском уреду у Дубровнику. Провео неколико година на острву Халки, потом у Цариграду где се упознао с пољским емигрантима и одушевио плановима кнеза Чарториског о ослобађању и уједињењу Словена на Балкану. У Београд дошао 1844. и постао један од најактивнијих чланова Демократско-панславистичког клуба и близак сарадник Илије Гарашанина. Наредне године постављен за васпитача кћерки кнеза Александра Карађорђевића. Као поверљив човек српске владе, обављао је низ тајних дипломатских мисија: 1848. отишао у Сремске Карловце, Загреб, Задар, Дубровник и на Цетиње, носећи поруке Ј. Рајачићу, С. Книћанину, Љ. Гају, Ј. Јелачићу и П. П. Његошу, са циљем координисања припрема за устанак; 1854. и 1855. путује у Цариград. Писао је за лист L'Avenir, који се залагао за идеје либералног католицизма. На београдском Лицеју предавао француски језик и књижевност (1852–1854) и течај компаративне књижевности, од 1857. француски на Војној академији, али је наредне године, приликом пада Карађорђевића, изгубио службу. По оснивању пресбироа Министарства спољних послова 1861. постављен је за шефа, вршећи ту функцију до пензионисања (1878). По доласку младог кнеза Милана Обреновића на српски престо постављен је за његовог учитеља. Био је члан Друштва српске словесности од 1858, СУД од 1864, СКА од 1887, дописни члан ЈАЗУ као и члан више страних учених друштава. Награђен је Орденом св. Саве II реда, Таковским крстом, златном медаљом Наполеона III и бугарским орденом за грађанске заслуге Фердинанда I

П. В. Крестић

Књижевни рад почео стиховима на италијанском, а наставио на српском: писао родољубиве, пригодне, поучне, династичке, сватовске пјесме, оде савременицима, анакреонтику, романсе, баладе, посмртнице. Прве драме на италијанском је уништио (1835–1837). Као васпитач кћери кнеза Александра издао алманах Воспитатељ женски (1847, 1–3), своје прво засебно штампано дјело (преводи и оригинални радови књижевне, филолошке, политичке, поучне, фолклорне, историјске садржине). У Дубровнику уређује алманах Дубровник (1849–1852, прву свеску са М. Пуцићем), уз сарадњу младе генерације дубровачких Срба католика. Драмска дјела су му тијесно повезана с политичким идејама (Начертаније И. Гарашанина), оријентисана на југословенство и словенство (српска, дубровачка, хрватска, пољска, руска историја), односно на историјску драму и мелодраму као форме, под утицајем Шекспира и класичне француске драме, романтике и донекле реализма. Од 14 објављених драма издвајају се Мејрима или Бошњаци (Н. Сад 1851) и Цар Лазар (рана редакција Бг 1858; Сплит 1866). Испрва цијењен, потиснут је дјелима Ђ. Јакшића и Л. Костића. Од 1844. сарађује у готово свим српским, дијелом и у хрватским књижевним листовима и часописима, зборницима учених друштава и публикацијама на француском и италијанском. Дјела су му превођена на чешки, француски, њемачки, пољски, руски и словачки, најчешће Мејрима, те политички чланци 60-их и 70-их година XIX в.

Д. Иванић

ДЕЛА: Основи ратни, Бг 1848; Правила о четничкој војни, Бг 1848; Различне пјесне, 1, Бг 1853; 2, 1861; Цвијети србске, Бг 1866; Марта Посадница, Дубр. 1872; Маројица Кабога, Дубр. 1880; Кнез Никола Зрињски, Зг 1888; Моралне и политичке искрице из словенске историје, Бг 1888; Дјела, I–VIII, Бг 1889–1892; Драмски назори, Бг 1891; Назори пјеснички, Бг 1893.

ИЗВОРИ: Писма Илије Гарашанина Јовану Мариновићу, Бг 1–2, 1931; Преписка Илије Гарашанина I, 1839–1849, Бг 1950.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Остојић, „Матија Бан", ЛМС, 1903, 218; П. Поповић, „МБ и његов књижевни рад у Дубровнику", СДПП, 4, Бг 2000 (1903); В. Вучковић, „Неуспела политичка акција Матије Бана 1860–1861", ИЧ, 1959, IX–X; В. Ерчић, Историјска драма у Срба од 1736. до 1860, Бг 1974; В. Ђ. Крестић, Р. Љушић (прир.), Србија и ослободилачки покрети на Балкану 1856–1978, Бг 1983; М. Фрајнд, Историјска драма XIX века, 1–2, Бг 1987; J. Д. Mитровић, Рад Матије Бана у Дубровнику 1848–1850. по налогу владе Србије и Илије Гарашанина, Бг 1991; В. Милинчевић, „Стеријини Ајдуци и Мејрима Матије Бана као просветитељске драме", НССВД, 1996, 25/1; З. Бојовић, „Маројица Кабога Матије Бана и дубровачка историја", НССВД, 1996, 25/1.