БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО

БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО, полуострво на југоистоку Европе, које се налази између Јадранског и Јонског мора на западу, Средоземног, Егејског и Мраморног мора на југу и југоистоку, те Црног мора на истоку. Географски гледано, Б. п. није јединствено подручје јер се састоји из два дела, од којих је већи, северни део, сличан неправилном трапезу, са угловима у Тршћанском заливу, на ушћу Дунава, код Цариграда и код Валоне, док мањи, јужни део наликује троуглу који обухвата стару Грчку са Пелопонезом.

Положај, границе и величина. Б. п. има евроазијски карактер у физичко-географском, економском, културном и геополитичком погледу јер представља „мост" између Европе, Азије и Африке, преко којег су се кретали и укрштали народи и цивилизације и сукобљавали њихови интереси. По Јовану Цвијићу северну границу полуострва представља линија Дунав – Сава – Љубљанско поље – ушће Соче. Од Мале Азије одвајају га мореузи Босфор и Дарданели, између којих је Мраморно море (11.350 км²). Полуострво има површину од 520.000 км², а са суседним острвима и румунском провинцијом Добруџом 566.567 км². Антички назив за полуострво је Хем, а савремени назив први пут је употребио 1809. немачки географ Јохан Август Цојне (1778–1853) по Балкану, тј. Старој планини, морфолошкој кичми Бугарске, која се налази између Дунавске плоче, Софијске котлине и басена Марице. Пре тога су га називали Грчко, Илирско и Византијско полуострво, Европска Турска и др. Обала полуострва дуга је 9.300 км. Најразуђеније су хрватска (Јадранско море) и источна и јужна грчка обала (Егејско и Средоземно море), а најмање разуђена – бугарска (Црно море), албанска и западна грчка обала (Јонско море). Највећа полуострва су: Пелопонез и Халкидики у Грчкој, Истра и Пељешац у Хрватској, Луштица у Црној Гори и Карабурун у Албанији. Највећи заливи који окружују Балкан су: Тршћански, Ријечки, Каштелански, Бококоторски у Јадранском мору, Коринтски у Јонском мору, Месински, Арголидски и Лаконски у Средоземном мору, Орфански, Пенталијски, Аталантски и Солунски у Егејском мору и Бургаски у Црном мору.

Полуострву припадају многобројна острва, а највећа су: Крит (8.350 км²), Евбеја (3.655 км²), Лезбос (1.630 км²), Родос (1.398 км²) и Хиос (904 км²) у Егејском мору, Кефалонија (904 км²) и Крф (592 км²) у Јонском, Црес (406 км²), Крк (405 км²), Брач (395 км²), Хвар (300 км²) и Паг (285 км²) у Јадранском. Јадранска и јонска обала су од залеђа одвојене планинама које су на више места рашчлањене долинама. Између копна и острва паралелно са обалом Јадранског мора налазе се природни канали (Велебитски, Вишки, Задарски, Сплитски, Хварски, Кварнерски, Брачки), од значаја за поморски саобраћај. Најзначајнији међународни пловни пролаз је Коринтски канал (6,3 км), грађен 1881–1893, који повезује Коринтски залив са Егејским морем и раздваја Пелопонез од грчког копна.

У саобраћајно-географском погледу, Б. п. је отворено према Панонској и Влашкој низији (речне долине), а најзначајнији саобраћајно-комуникациони правци су Моравско-вардарска удолина (Београд–Солун), која га дели на источни и западни део, и Моравско-маричка удолина, која најкраћим путем преко Софијске котлине спаја Панонску низију са Турском (Београд–Истанбул). У западном делу полуострва значајне су долине Босне (преко Иван-седла повезана са долином Неретве и приморјем) и Уне (преко Книна спаја Посавину с приморјем). На северу је преко Панонске низије саобраћајно повезано са средњом и западном, а преко црноморских низија и источном Европом. Преко полуострва воде међуконтинентална пруга и пут: средња Европа – Београд – Ниш – Софија – Истанбул и Београд–Ниш–Скопље–Ђевђелија–Солун–Атина, а преко западног Балкана најкраће везе из средње Европе ка Јадранском приморју. Највећи значај имају путеви: Љубљана–Загреб–Београд–Ниш–Скопље–Атина, Јадранска магистрала и Букурешт–Русе–Плевен–Софија–Солун. Србија је са Бугарском повезана пругом Ниш–Софија, а са Грчком, преко Македоније, пругом Београд–Скопље–Солун–Атина. Између Грчке и Турске постоји пруга Солун–Истанбул, а између Грчке и Бугарске пруга у долини Струме. Србија је са Црногорским приморјем повезана пругом Београд–Бар. Важне морске луке су: Пиреј, Солун (бивша југословенска бесцаринска зона од 1923), Патрас и Ираклион у Грчкој (трајектне везе између острва и континенталног дела), Бар у Црној Гори, Ријека, Омиш, Сплит, Плоче (транзитни саобраћај БиХ) и Задар у Хрватској, Драч у Албанији, Варна и Бургас у Бугарској, Истанбул у Турској. На северу Дунав повезује Црно са Северним морем (канал Рајна–Мајна–Дунав, дуг 171 км). Главна пристаништа на Дунаву су Русе, Видин и Свиштов у Бугарској и Београд, Кладово и Смедерево у Србији. На Б. п. се укрштају међународне и унутрашње ваздушне линије (највећи аеродроми: Истанбул, Атина, Београд, Софија, Загреб, Сарајево).

Актуелно стање државно-територијалне поделе успостављено је догађајима с краја 80-их и почетка 90-их година када је дошло до кризе, урушавања социјализма и распада Варшавског пакта (1991), чиме је поремећена равнотежа снага успостављена поделом света на блок капиталистичких и блок социјалистичких земаља. Уследили су бурни историјски догађаји: срушен је Берлински зид и уједињена Немачка, изведене су револуције у Чехословачкој, Румунији, обављена смена режима у Бугарској, Југославији, Албанији, одржани су први слободни избори у државама Балкана. После политичких промена у СССР-у убрзава се процес стицања независности совјетских република (6. IX 1991. призната је независност три балтичке државе; 1. децембра Украјина је прогласила независност; 17. децембра 12 од 15 совјетских република потписало је у Хагу споразум са 28 европских држава, као да су независне; 25. децембра све совјетске државе постале су независне републике, што је представљало распад СССР-а, крај комунизма у источној Европи и крај хладног рата). Наредни период обележило је активно деловање Савета Европе и стварање Европске уније (1992) која се до 2007. проширила на 27 чланица (Бугарска, Румунија и Грчка на Балкану). На почетку XXI в. на Балкану се налази 10 малих и средњих држава: Албанија (28.748 км², 3,1 милиона становника), БиХ (51.129 км², 3,6 милиона становника; по Дејтонском споразуму (1–21. XI 1995) подељена на бошњачко-хрватску Федерацију БиХ (25.035 км², 2,25 милиона становника) и Републику Српску (26.084 км², 1,3 милиона становника), као две федералне јединице и град Брчко који је издвојен као посебан ентитет са 73.000 становника), Бугарска (110.912 км², 7,9 милиона становника), Грчка (131.944 км², 11 милиона становника), Македонија (25.713 км², 2 милиона становника), Србија (88.361 км², 7,5 милиона становника), Хрватска (56.538 км², 4,4 милиона становника) и Црна Гора (13.812 км², 620.000 становника). Турска на Б. п. држи Источну Тракију око Једрена и Истанбула (23.764 км², 3% територије), а Румунија држи Северну Добруџу (између делте Дунава и Црног мора).

Дејан Шабић

Геолошки састав. Б. п. је интегрални део Алпида југоисточне Европе. У њима се разликује неколико регионално-геолошких система првог реда: Динариди и Хелениди, Моравиди, Родопиди, Карпато-балканиди, Панонски и Влашки басен.

Динариди и Хелениди заузимају југозападни и западни део полуострва. Структуре им се пружају генерално правцем северозапад–југоисток. Одступања су изражена особито око Метохије која чини делимичну границу два система. Спољашњи део оба система углавном је изграђен од више км дебелог комплекса мезозојских карбоната и палеогених флишева. Све то је у терцијару убрано у наборе са многобројним краљуштима и навлакама југозападне вергенце. У унутрашњим зонама у сложеним односима се налазе: прекамбријски кристаласти шкриљци и гранити (Пелагон), палеозојске творевине, мезозојски седименти, сјајни шкриљци, офиолити, меланж и флишеви, кенозојски седименти и вулканити. Ретке су појаве гранитоида (Штип, Копаоник, Букуља, Цер, Мотајица). Набирања у Динаридима и Хеленидима одвијала су се генвилски, херцински, кимријски и алпијски. У горњој јури настале су велике и сложене регионалне навлаке од којих неке леже чак преко спољашњег дела Динарида. Набирања су настављена у креди и кроз терцијар. Оба система су неоалпијски искидана многобројним раседима по којима су настали неогени басени разних димензија.

Моравиди се налазе у средини Б. п. Изграђени су од два комплекса кристаластих шкриљаца обликованих у протерозоику и палеозоику. Пробијени су каледонским, херцинским и алпијским гранитима. Доњи комплекс је протерозојски, а горњи неопротерозојски и палеозојски. Местимично има мезозојских стена и младих вулканита. Кенозојски седименти су сачувани у рововима и депресијама. Полифазно настала стара наборна структура је искидана и деформисана великим уздужним и попречним раседима. Тако су Моравиди претворени у систем ровова и хорстова. Нови подаци, добијени темељним преиспитивањем генералне структуре система и његовог тектонског положаја, указују на то да кристаласти шкриљци моравикума у виду велике источновергентне навлаке леже преко више км дебелих фанерозојских метаморфита јастребикума.

Родопиди се налазе у источном делу Б. п. Од Моравида су одвојени струмским линеаментом. Изграђени су од 12 литостратиграфских јединица протерозојске и фанерозојске старости чија укупна дебљина износи 10–12 км. Те јединице су метаморфисане од амфиболитске (дистен-силиманитске) до фације зелених шкриљаца. Полифазно су убиране. Значајно је да у бази велике навлаке у средњим Родопима леже крупна растрвена тела ултрамафита преко ретроградно измењене основе. Кристалин Родопида је навучен и преко тријаских метаморфита странџикума. Све то сведочи о генерално сложеној алпијској шаријашкој структури целих Родопида. О томе се последњих деценија много расправља. На више места они су пробијени пространим херцинским јужнобугарским гранитима. Најмлађи део њиховог геолошког стуба чине палеогени седименти и терцијарни вулканити. Неотектонски Родопиди су интензивно деформисани.

Карпато-балканиди су смештени у североисточном делу Б. п. У вертикалној сукцесији њихових структура разликују се: данубикум и крајиникум у спољашњем и гетикум или балканикум у унутрашњем делу орогена. Данубикум је аутохтона основа система, изграђена од кристаластих шкриљаца, карбонских и пермских кластита и вулканита и мезозојских карбоната. Крајиникум је доњи пакет навлака састављен од јурско-кредних метаморфита, флишева и офиолита који данас леже алохтоно у спољашњим деловима система. У Балканидима он се наставља у котеликум. Највећи простор унутрашњих и средњих делова система чини горњи пакет навлака, односно гетикум или балканикум. Изграђен је од два комплекса протерозојских до камбријских кристаластих шкриљаца, палеозојских и мезозојских седимената, протерозојских офиолита, херцинских гранитоида и кредних андезита. У залеђу фронта навлачења настао је тимочко-средњогорски секундарни палеорифит испуњен дубоководним седиментима и вулканским материјалом. Целокупан систем у кенозоику је искидан великим раседима, а сегменти између њих су пренабрани. Неотектонски су настали млади језерски басени (Жагубички, Тимочки, Софијски, Јамболијски и др.).

У најсевернијим граничним деловима Б. п. налазе се јужне периферије два велика басена Панонског и Влашког, односно Понтијског. Њихова геолошка грађа састоји се од старије подлоге и неогеног покривача. У Панонском басену основу чине кристаласти шкриљци, мезозојски седименти и офиолити, а у Влашком углавном кредне творевине мезијске платформе. У оба басена преко веома разуђеног палеорељефа долази геолошки стуб неогених творевина, које су у рововима местимично дебеле и до 5 км (савски ров, дрмљанска, градиштанска и видинска депресија).

Настанак овако сложене геолошке грађе Б. п. у Тетису тумачи се у последње време уз помоћ концепције „терана". Узима се да је током фанерозоика, између Мезијске и Јадранске микроплоче, настало више тектоностратиграфских ентитета, који су се почев од тријаса међусобно раздвајали и спајали. На крају, после мастрихта, сви заједно су се амалгамисали у „сендвичу" између граничних микроплоча.

Александар Грубић

Рељеф. На Б. п. се издвајају два велика морфо-физиономска дела које оријентационо раздваја линија Крф–Солун. Северни, већи континентални део је компактан, а јужни, мањи, је полуострвски и острвски, маритиман и веома разуђен. Постоји пет планинских система различите геолошке структуре и геоморфолошких карактеристика: Динарски (Динариди) на западу и југозападу, Шарско-пиндски (Хелениди) на југу, Балкански на истоку, Родопски у централном делу и делом Карпатски (јужни део Јужних Карпата) на североистоку Србије.

Динарске планине (Динариди) захватају западни и југозападни део полуострва, од подгорине Јулијских Алпа и Љубљанске котлине до Скадарског језера, Косовске и Метохијске котлине, долине Колубаре и Ибра и српско-македонске масе (Родопске планине). Пружају се од југа Словеније у виду високих крашких површи и брда: Бањшице, Нанос, Трновски гозд, Хрушица, Јаворники и Снежник. На југозападу се спуштају према приморју Словеније, а на истоку прелазе у ниски крш централне Долењске (Постојнска јама 19,6 км, Крижна јама 8,2 км, Планинска јама 6,2 км). У Хрватској се на северозападу пружају од Горског котара (Велики Рисњак, 1.528 м) до крашке Личке површи (500–700 м) са Личким (465 км²), Гатачким (80 км²) и Крбавским пољем (67 км²) на југоистоку. Личку површ од Јадранског мора одваја планина Велебит (Вагански врх, 1.758 м). У геолошкој грађи Динарида заступљени су мезозојски кречњаци. На граници Хрватске и БиХ пружа се 80 км дугачак планински венац Динаре (Динара, 1.831 м). Пошто се Динарске планине већим делом пружају уз Јадранску обалу (Велебит, Мосор, Биоково), приморје је уско, осим на полуострву Истра, у залеђу Задра и Шибеника (Равни котари) и око ушћа Неретве. Крашка поља у унутрашњости Далмације су: Имотско (95 км²), Сињско (64 км²), Петрово (57 км²) и Книнско (24 км²). Динарске планине су на северу и североистоку БиХ рашчлањене рекама које теку према северу. На југозападу БиХ доминира крашки рељеф, изграђен од јурских и кредних кречњака (већа крашка поља: Купрешко 93 км², Гламочко 129 км², Дувањско 150 км², Ливањско 380 км²). У источном делу су планине: Јавор (1.537 м), Романија (1.417 м), Јахорина (1.913 м), Трескавица (2.086 м), Озрен (1.532 м) и Зеленгора (2.032 м), крашке површи и дубоке речне долине: Дрине, Праче, Криваје и др. У вишем делу Херцеговине (Рудине) између Динарских планина су пространа крашка поља: Невесињско 180 км², Гатачко 57 км² и Дабарско 30 км², а у нижем делу (Хумине) доминирају заравни са крашким пољима (Попово поље 185 км², Љубушко поље, Мостарско блато) и долина Неретве. Велик део Црне Горе и западне Србије припада Динарским планинама. У Црној Гори су крашке површи (Пивска 1.200 м, Дурмиторска или Језерска 1.450 м, Крново 1.490 м, катунска површ са пољима: Никшићко 48 км², Цетињско 4,6 км², Граховско 6,3 км², Његушко 5 км²) изграђене од кречњака из периода јуре и креде (холокрас). На крашким површима се издижу планине: Дурмитор (Боботов кук, 2.522 м), Маглић (Велики Витао, 2.386 м), Маганик (2.138 м), Сињајевина (2.203 м), између којих су дубоко усечене кањонске долине Пиве (кањон Невидео, дубина 600 м), Таре (1.300 м, најдубљи кањон у Европи), Мораче (Платија, 1.000 м) и њихових притока. На црногорском приморју, изнад Бококоторског залива, налазе се планине Орјен (1.894 м) и Ловћен (1.749 м), а на југозападу Румија (1.595 м), која одваја Црногорско приморје од Скадарске котлине са Скадарским језером, и Зетско-Бјелопавлићке низије. Динарске планине Србије деле се на: Старовлашко-рашке, Копаоничке, Шумадијске, Проклетијске, Рудне и флишне планине. Старовлашко-рашке планине се простиру од Дрине на западу до Ибра и Косовске котлине на истоку и од река Ђетиње и Западне Мораве на северу до границе са Црном Гором на југу (Пештерска висораван 1.200 м са Пештерским 63 кмкм² и Коштам пољем, Сјеничка, Новопазарска и др. котлине). Групи Старовлашко-рашких планина припадају: Звијезда (1.675 м), Тара (1.547 м), Златибор (1.496 м), Чемерно (1.579 м), Гиљева (1.444 м), Златар (1.626 м), Јавор (1.519 м), Голија (1.834 м), Рогозна (1.479 м), Јелица (929 м) и др. Копаоничке планине се налазе око Ибра и Западне Мораве. То су: Копаоник (Панчићев врх, 2.017 м), Гоч (1.124 м), Жељин (1.785 м) и Столови (1.325 м). Шумадијске планине се налазе између Дунава и Саве на северу, Западне Мораве и Ђетиње на југу, Велике Мораве на истоку и Колубаре, Љига и Дичине на западу. Овој групи припадају: Авала (511 м), Космај (626 м), Букуља (696 м), Венчац (658 м), Рудник (Цвијићев врх, 1.132 м), Вујан (856 м), Котленик (748 м) и Гледићке планине (922 м). Рудне и флишне планине се пружају јужно од Саве на северу до Ђетиње на југу и од Дрине на западу до Колубаре, Љига и Дичине на истоку. Рудне планине су Гучево (779 м), Борања (889 м), Јагодња (923 м), Соколске планине (973 м), Медведник (1.244 м), Јабланик (1.275 м), Повлен (1.347 м), Маљен (1.096 м) и Сувобор (864 м), а флишне Цер (687 м) и Влашић (454 м). Динарски планински систем се завршава Проклетијским планинама на југу. То су: Проклетије (Ђеравица – највиши врх Србије, 2.656 м), Хајла (2.403 м), Комови (2.484 м), Жљеб (2.381 м), Виситор (2.211 м), Мокра планина (1.932 м) и Мокра гора (2.154 м).

Динарске планине се на југу настављају у Шарско-пиндски планински систем (Хелениди) који је меридијанског правца. Пружа се јужно од Метохијске котлине, од Шар-планине на северу до рта Тенарон на југу. Највише планине овог система су Шар-планина (Титов врх, 2.747 м), Кораб (Велики Кораб, 2.764 м), Паштрик (1.986 м), Коритник (2.393 м), Јабланица (2.259 м) и Пинд (2.637 м), изграђене од палеозојских шкриљаца и мезозојских кречњака. Између ових планина налазе се котлине: Охридска са Охридским језером, Преспанска са Преспанским језером, Дебарска, Пелагонија, Полог и Корча, испуњене речним и неогеним језерским наносима. Јужно од река Семенија и Деволија у Албанији, планине су углавном без вегетације и тешко проходне. Хелениди се у Грчкој простиру у континенталном делу на северу и северозападу земље (развође јонског и егејског слива) и на острвима у Јонском мору, на полуострву Пелопонез и Криту. Пружају се у више паралелних венаца од планине Грамос (2.522 м) на северу, до Патраског и Коринтског залива на југу. На Пелопонезу су планине мале и средње висине, а на Криту су три главна планинска венца: Ори (2.452 м) на југозападу, Ида (2.456 м) у централном делу и Дикти (2.148 м) на истоку. Највеће и најнасељеније котлине су Тесалијска и Солунска, а највиша планина Олимп (2.917 м, највиша планина Грчке).

Балкански планински систем се пружа правцем запад–исток кроз источну Србију и Бугарску и спушта према Црном мору (рт Емине). Оне одвајају северну Бугарску од јужне и западно Подунавље у Бугарској од долине Мораве, а са Јужним Карпатима у великом луку обухватају низије доњег Дунава: Влашку, северну Бугарску и Добруџу. Већим делом у морфолошком погледу представљају блага и широка била, испресецана речним долинама. Овој групи планина у Србији припадају Сврљишке планине (1.334 м), Озрен (1.174 м), Девица (1.187 м), Тресибаба (786 м), Сува (1.809 м) и Стара планина (Миџор, 2.168 м – највиши врх уже Србије), између којих су Белопаланачка и Пиротска котлина у долини Нишаве, Сврљишка котлина у долини Сврљишког Тимока, Сокобањска и Заплањско-лужничка котлина (испуњене неогеним седиментима). Јужно од Нишаве су кречњачки венци Суве планине, у чијем је јужном делу крашка површ Валожја (1.400–1.500 м), са вртачама, увалама, јамама и сувим долинама. Источно од Пирота налази се Одоровско поље (8,2 км²). Између Старе планине и Дунава су брда и лесне заравни које су рашчлањене рекама. Стара планина (Балкан), дуга 600 км и широка 50–70 км, пружа се од источне Србије, преко средишњег дела Бугарске у правцу запад–исток (Ботев, 2.376 м) и благо спушта према Црном мору. Изграђена је од шкриљавих глинаца и кречњака на западу, у највишем средишњем делу од кристаластих стена и на истоку од флиша. На југу ове планине су густо насељене Казанличка и Софијска котлина (контакт Старе планине и Родопа), а на истоку Тракијска низија око реке Марице (појас ниских крашких површи).

Родопски планински систем (српско-македонска маса) простире се централним и југоисточним делом полуострва. То су громадне планине широких темена и стрмих страна, без дужих планинских венаца, изграђене претежно од шкриљаца и гранита. У Србији се пружају између Карпатско-балканског и Динарског планинског система, са обе стране Јужне и Велике Мораве до Вршачких планина на северу. Западно од Јужне Мораве издвајају се планине: Кукавица (1.442 м), Гољак (1.181 м), Радан (1.408 м), Пасјача (894 м) Видојевица (970 м) и Јастребац (1.491 м), а између Јужне Мораве и српско-бугарске границе: Дукат (Беле воде, 1.881 м), Варденик (1.866 м), Бесна кобила (1.923 м), Грамада (1.719 м), Велики Стрешер (1.875 м), Руј (1.704 м), Острозуб (1.546 м), Гарина (1.058 м), Рујен (968 м), Чемерник (1.638 м) и Селичевица (902 м). Већи део Македоније чине Родопске планине, изграђене од гранита, серпентина, кристаластих шкриљаца, са усамљеним брдима и котлинама, испуњеним језерским наносима: Овче поље, Струмичка и Кумановска котлина. Највише планине на истоку Македоније су Осоговске (2.252 м), у средишњем делу Солунска глава (2.540 м), а на граници са Грчком Кожуф (2.182 м) и Ниџе (2.524 м). Између Родопских планина се правцем северозапад-југоисток пружа сеизмички лабилан вардарски појас са Скопском, Велешком, Тиквешком и Ђевђелијском котлином. Родопске планине у Бугарској, изграђене од кристаластих стена, чине три планинска венца: Рила (Мусала, 2.925 м – највиши врх Б. п.), Пирин (Вихрен, 2.914 м) и Родопи (Велики Перелик, 2.191 м). На Рили су изворишта великих бугарских река: Марице, Искара и Месте. Пирин се налази између река Струме на западу и Месте на истоку (40 врхова изнад 2.500 м). На северу се наставља на Рилу, а на југу на планину Славјанку. Родопи су најдужи планински венац у Бугарској (дужина 220–240 км, ширина 100 км), који чини 1/7 њене територије. Источну Грчку одликује громадна структура, изграђена од палеозојских кристаластих стена, настала током набирања млађих веначних планина у терцијару. Источни део громадног масива је спуштен у Егејско море, а његова кристаласта основа је видљива на острвима. Тектонски процеси су активни: вулканизам (Санторин, ерупција 1400. п. н.е.) и сеизмизам (земљотрес у Коринту 1858. и 1928, Солуну 1978. и Атини 1999).

Јужни део Карпатског планинског система припада Б. п. Он прелази из Румуније у североисточну Србију јужно од Ђердапа (наставак Јужних Карпата) и захвата простор између Дунава, Тимока, Црне реке и Велике Мораве. На југу се наслања на Балканске планине. То су ниске и средње планине до 1.600 м н. в. Поред Дунава су Мироч (768 м) и Дели Јован (1.138 м), а даље према југу: Хомољске планине (925 м), Велики гребен (655 м), Кучај (1.158 м), Бељаница (1.336 м), Ртањ (1.565 м), Велики крш (1.148 м), Мали крш (929 м), Шомрда (806 м) и Црни врх (1.027 м), изграђене од непропустљивих стена и кречњака. У току набирања било је вулканизма. У долини Црне реке има палеовулканског рељефа (руде: Бор, Мајданпек; угаљ: Сењ, Ресава). Највеће котлине су Хомољска, Црноречка, Звишка, Књажевачка и Зајечарска. Кроз Јужне Карпате се пробија Дунав кроз Ђердапску клисуру и повезује Панонски и Влашко-понтијски басен (98 км).

Највеће низије на Б. п. у северном делу су: Посавина, Подунавље и Поморавље, на истоку – Црноморско приморје и Тракијска низија, на југу – Солунско поље и Тесалија, а на западу и југозападу – приморске низије. У унутрашњости полуострва налазе се мање низије, по постанку већим делом флувио-крашке. Перипанонски обод полуострва је низијско-брежуљкаст (доњи делови долина Босне, Уне, Врбаса, Дрине, Мораве, Млаве, Пека, Тимока). У Хрватској се низија у доњем делу Купе продужава ка југозападу у Карловачку котлину која на југу постепено прелази у ниски крш Кордуна (200–300 м), а на југоистоку у ниске планине на Банији (Зринска гора, 616 м). У БиХ нема већих низија. Највећа је Посавина (дуж десне обале Саве), ширине 30–40 км, која прелази у широко побрђе (200–600 м) и у ниже планине: Козара (806 м), Просара (352 м), Мотајица (652 м), Вучјак (365 м) и Мајевица (915 м). Између Саве на северу, Дрине на истоку и Мајевице на западу налази се низија Семберија (макроплавина). На јужном ободу Панонског басена у Србији су плодне низије у речним долинама (Мачва, Посавина, Колубара, Тамнава, Велико Поморавље, Стиг, Браничево). Низија има и у котлинама Јужног Поморавља и Понишавља. На североистоку Србије је низијски рељеф у Неготинској крајини и Кључу (западни део Влашко-понтијског басена). На северу Бугарске је Северна низија (Дунавска равница), између Дунава, северних падина Старе планине (Белоградчик–Враца–Трново–Варна), Црног мора и копнене границе са Румунијом. Дуга је 400 км, а широка на западу 30–40 км, око Враца 65 км и Коларовграда 100 км. Надморска висина је 100–502 м (Трнов врх; Шуменски плато). Низија је нагнута према Дунаву и дисецирана долинама које имају правац југозапад–североисток (Искар, Лом, Осам, Вит, Јантра). Добруџа је низија (23.262 км²) између Црног мора, доњег Дунава, његове мочварне делте и Лудог горја. Јужни део, на дунавској-кречњачкој плочи, припада Бугарској (7.726 км²), а северни, на ушћу Дунава, изграђен од шкриљаца и гранита, Румунији (15.536 км²). Тракија је низија на југоистоку полуострва, између реке Месте и изворишта реке Арде на западу, Босфора на истоку, североисточних Родопа, Браснице (856 м) и Истранџе (1.031 м) на северу и Егејског мора, Дарданела и Мраморног мора на југу. Пружа се правцем запад–исток 358 км, а највећа ширина је 142 км. Подељена је на Источну (припада Турској), Западну Тракију (Грчка; између река Месте и Марице и грчко-бугарске границе) и део јужно од Арде (налази се у Бугарској). Приморске низије поред Јадранског мора захватају уски приобални појас (због близине Велебита, Козјака, Учке, Мосора, Биокова и др.), а на неким местима обухватају и шире залеђе (у Хрватској: Истра, Равни котари; у Црној Гори: Паштровићко приморје, појас од Боке которске до Бојане са Грбаљским и Барским пољем, Подгоричко-скадарска котлина са Зетском и Бјелопавлићком низијом). Приморска низија у Албанији је широка 20–60 км и дуга 200 км (најшира у троуглу Скадар–Елбасан–Валона). Према западу се постепено издиже у брежуљкасто-брдовит појас који се на северу наставља у Проклетијске планине. Највеће низије Грчке су Солунско поље, Тесалија и Западна Тракија. Солунско поље је највећа низија на северу Грчке у залеђу Солунског залива, Тесалија се налази између планина Олимп (2.911 м), Пинд (2.637 м), Отрис (1.726 м) и Оса (1.978 м), а Западна Тракија на североистоку Грчке.

Дејан Шабић

Клима. Географски положај, орографске особине, разлике у надморској висини и карактер атмосферске циркулације условљавају велику климатску разноврсност Б. п. Северни и средишњи делови полуострва су широко окренути према северу, док су према југу ограђени планинским венцима, што условљава формирање континенталног климата. Овде се зими уочава утицај сибирског баричког максимума, док лети доминира утицај исландског циклона и атлантских ваздушних маса. Западни и јужни обалски делови налазе се под утицајем топлог Средоземног мора које је и зими и лети топлије од Атлантског океана на истим географским ширинама, док су годишње амплитуде температуре више за просечно 4–5 °С. Зими су под утицајем Ђеновске депресије која представља област најчешће циклогенезе у Европи, што условљава обилне падавине. Лети се налазе под утицајем азорског баричког гребена који доноси стабилно и топло време. Динарске планине, Шарско-пиндски систем и Македонско-трачки масив отежавају продирање континенталних утицаја на југ, али зато долинама река продиру трансформисани медитерански утицаји чинећи прелазни појас измењено средоземне климе, са нижим температурама ваздуха и њеним већим колебањима у односу на средоземну.

Јануарска изотерма од 0 °С управо на Б. п. достиже најјужнији положај у Европи. Основна разлика између континенталне и суптропске климе тада се најбоље уочава. Док је на североистоку присутан снежни покривач у низијама и до 60 дана годишње, дотле у западном и јужном приобаљу нема прекида вегетационог периода, са мање од 10 мразних дана у току целе зиме. Ипак, у Јадранском приморју повремено се зими јавља јак, катабатички, локални ветар бура са брзином од преко 60 м/c, који у екстремним случајевима доводи и до смрзавања плитког приобалног дела мора. Средња годишња температура у северним деловима полуострва креће се углавном око 11 °С, док на југу достиже и 18 °С. Највеће разлике су зими, када средње температуре јануара на северу износе и до -4 °С, док се на југу крећу око 10 °С. Средње јулске температуре на северу варирају углавном 21–23 °С, док на југу достижу и 28 °С.

У складу са законитостима опште циркулације атмосфере, годишња количина падавина се постепено смањује идући са запада на исток. Осим тога, запажа се и јасна разлика у годишњој расподели падавина. На северу је присутан континентални тип умерених ширина са максимумом у летњим месецима, док на југу и западном приобаљу доминира медитерански тип годишње расподеле падавина са максимумом падавина у касну јесен и зиму. Најмању годишњу количину падавина бележе крајње источни обалски предели (Констанца 370 мм) и егејска острва (Санторин 300 мм). Насупрот њима, Кривошије у Црној Гори са 4.500–5.000 мм падавина годишње имају једну од највећих количина падавина у Европи.

Полазећи од вредности основних климатских показатеља, као и њихове годишње расподеле, на Б. п. је могуће издвојити пет већих климатских области: континенталну, умерено континенталну, суптропску, измењено суптропску, црноморску, као и планинске варијанте у климатским областима већих надморских висина.

Континентална област заузима северне делове полуострва и високе котлине његовог централног дела. Основна карактеристика ове области је хладна зима са дуготрајним, али не и континуираним снежним покривачем у трајању 45–60 дана годишње. Лето је топло са повременим сушним периодима. Годишње амплитуде температуре су велике (око 24 °С). Количине падавина су умерене са максимумом у лето и минимумом у зимским месецима.

Умерено континентална област заузима котлине и долине средишње области полуострва између Динарида и Македонско-трачког масива. Климатске карактеристике зиме су типично континенталне, док су летње сличне суптропскима. Средње годишње температуре се крећу углавном између 12 и 14 °С. Зими се у котлинама јављају инверзије температуре са минималним температурама до -30 °С (Метохија, Пелагонија), док летњи апсолутни максимуми иду и до 43 °С (Призрен).

Суптропска и измењено суптропска клима, као њена континентална варијанта, обухватају јужне и западне приморске области Балкана. Ту је средња годишња температура највиша и креће се углавном између 14 и 18 °С. Зиме су благе и кишовите, а лета топла и сушна. Измењено суптропска клима се одликује већим амплитудама температуре, како дневним тако и годишњим, док је режим падавина сличан суптропском. У овој климатској области забележен је и апсолутни максимум температуре на Б. п. од 48,7 °С (Татои, 15 км северно од Атине).

Црноморска климатска област заузима узак обалски појас приморја (до 40 км). Зиме су релативно благе, али су хладније него у суптропској области (углавном 1–4 °С), док се летње температуре не разликују битно од оних у суседним континенталним областима (22–24 °С). Северни део Црноморског приморја има режим падавина сличнији континенталном, а јужни суптропском.

Планинска варијанта климата се јавља тамо где су надморске висине веће од 1.500 м. Зиме су веома хладне и снеговите са дуготрајним и високим снежним покривачем. Средња температура фебруара на Рили (врх Мусала, 2.925 м) нижа је него у Москви, а и средња годишња температура је испод нуле (-2,9 °С). Лето је прохладно, а изнад 2.000 м и хладно, па се ту јавља природна горња шумска граница. Овде се бележи и апсолутни минимум температуре на Б. п. (Карајукића бунари код Сјенице, од -39,2 °С).

Владан Дуцић

Воде. Б. п. је богато површинским и подземним водама. Реке припадају Црноморском, Егејском, Јонском и Јадранском сливу, а на планини Црнољеви се налази хидрографски чвор (Дрманска глава, 1.364 м), тј. вододелница Јадранског, Егејског и Црноморског слива.

Највећи је Црноморски слив којем припадају Сава и Дунав (северна граница полуострва) и њихове десне притоке. Дунав (2.857 км) је друга по величини река у Европи и 27. у свету. Извире на падинама Шварцвалда (1.493 м), а делтасто се улива у Црно море (Северна Добруџа). У средњем и доњем току је низијска река, са широком долином, меандрима, малим падом и брзином. Плован је на дужини од 2.588 км и речно-каналским путем Дунав–Рајна–Мајна (3.505 км) повезује Северно и Црно море. Између Голупца и Кладова тече кроз Ђердапску клисуру (98 км) у којој располаже великим хидроенергетским потенцијалом (ХЕ „Ђердап I" 1.026 MW, „Ђердап II" 270 MW, изградиле заједно Југославија и Румунија). По дужини, површини слива и водном богатству Сава (945,5 км) је најзначајнија притока Дунава, која настаје спајањем Саве Бохињке (31 км) и Саве Долинке (45 км) код Радовљице. Пре уласка у Србију тече кроз Словенију и Хрватску и на једном сектору чини границу Хрватске и БиХ, а у Београду јој је ушће. Веће десне притоке су: Купа, Уна, Врбас, Босна, Дрина и Колубара. Купа (296 км) извире из Купрешког језера у Горском котару. На Купи су ХЕ „Озаљ I–II" и „Гојак". Уна (213 км) настаје из крашких врела у Лици (делом гранична река Хрватске и БиХ). Босна (271 км) настаје из врела испод Игмана. Усеца композитну долину и улива се у Саву код Шамца. Врбас (240 км) настаје од врела на падинама Вранице. У доњем току гради макроплавину Лијевче поље, а ушће му је код Српца. Дрина (346 км) је најдужа притока Саве, која има два изворишна крака: Пиву (78 км, ХЕ „Пива" 342 MW) и Тару (141 км), чија је става у Шћепан-пољу, а ушће код Раче. На Дрини су ХЕ „Вишеград" (315 MW), ХЕ „Бајина Башта" (614 MW) и ХЕ „Зворник (92 MW) са вештачким језерима Зворничко и Перућац. Најдужа притока Дрине је Лим (220 км), отока Плавског језера, чије је ушће код Прибоја. Тече кроз више котлина и клисура, а најдужа притока је Увац са Вапом, на којој су ХЕ „Бистрица" на Радојињском, ХЕ „Потпећ" на Потпећком, ХЕ „Увац" на Сјеничком и ХЕ „Кокин брод" на Златарском језеру. Колубара (86,4 км) настаје спајањем Обнице (25 км) и Јабланице (75 км) код Ваљева, а у Саву се улива код Обреновца. Најдуже притоке су Љиг (33 км) и Тамнава (90 км). Друга по величини притока Дунава у Србији је Велика Морава (185 км), која настаје спајањем Јужне (295 км) и Западне Мораве (308 км) код Сталаћа. Композитну долину Велике Мораве чине: Горњо-великоморавска котлина, Багрданска клисура и Доњо-великоморавска котлина. Има 20 десних притока (Црница, 32 км; Раваница, 27 км; Ресава, 70 км и др.) и 12 левих (Белица, 39,5 км; Лепеница, 60 км; Јасеница, 79 км). Јужна Морава настаје од Биначке Мораве (49,5 км) и Прешевске Моравице (57 км) које се састају код Бујановца. Њена композитна долина обухвата: Врањску котлину, Грделичку клисуру, Лесковачку котлину, Печењевачко сужење, Брестовачку котлину, Курвинградско сужење, Нишку котлину, Мезграјско сужење, Алексиначку котлину и Сталаћку клисуру. Десне притоке су: Нишава (218 км), која извире на Берковској планини у Бугарској, а у Србију улази узводно од Димитровграда, Врла (28 км, ХЕ „Врла I–IV" 129 MW), Власина (66 км, Власинско језеро 12 км², дубина до 22 м) и Моравица (65 км), а леве: Ветерница (69 км), Пуста река (71 км) и Топлица (130 км). Ушће Нишаве је код Ниша. Има композитну долину: Пиротска котлина, Сопотски теснац, Ђурђевпољска котлина, теснац код Св. Оца, Белопаланачка котлина, Сићевачка клисура и Нишка котлина. Западна Морава настаје спајањем Голијске Моравице (98 км) и Ђетиње (75 км) у Пожешкој котлини. Композитну долину чине: Пожешка котлина, Овчарско-кабларска клисура, Чачанско-краљевачка котлина и сужења између Врњачке, Трстеничке и Крушевачке котлине. Највеће ХЕ на Западној Морави су ХЕ „Овчар бања" (5,8 MW) и ХЕ „Међувршје" (7 MW). Најдуже притоке Западне Мораве су: Ибар (272 км), који извире на Хајли, а улива се код Краљева, и Расина (92 км). Велика десна притока Дунава у Србији је и Тимок (202 км), који настаје од Белог (48 км) и Црног Тимока (82,5 км) код Зајечара. Ушће Тимока је на 28 м (најнижа тачка у Србији). Најдуже притоке Дунава у Бугарској су: Искар, Лом, Осам, Вит и Јантра. Искар (401 км, са Белим Искаром) настаје од ставе Белог и Црног Искара, који извиру на Рили (глацијална језера), а ушће је код Гигена. Средњим током тече кроз Софијску котлину, а затим кроз Стару планину пробија 63 км дугу кањонску долину. У доњем току тече кроз Северну низију. Веће десне притоке су: Стари Искар, Батулија, Габровница, Мали Искар и Панега, а леве: Палакарија, Витошка и Искрецка река и Гостиља. Притоке Црног мора су: Камчија (245 км, настаје од Велике и Луде Камчије на падинама Старе планине), Батова, Двојница, Ахелој, Ђаволска, Велика, Русокастренска, Факијска, Хаџијска, Провадијска река и Средецка река. Већина тих река су преко сланих језера (Бургаско 28 км², Варненско, Атанасовско, Белославско, Мандренско) и лагуна (Поморско, Алепу, Аркутино) повезане са Црним морем. Лудо горје је сиромашно рекама, а у Добруџи је најзначајније ушће и делта Дунава (три рукавца: Килија, Сулина и Св. Ђорђе).

Егејском сливу припадају реке: Марица, Струма, Вардар, Места, Алиакмон и др. Марица (544 км) извире из глацијалних језера на Рили, а има делтасто ушће у Егејско море. Кроз Бугарску тече 339 км, а већим делом је гранична река између Грчке и Турске. Највећа лева притока је Тунџа (390 км), а десна Арда (267 км). У горњем току Марица је планинска река, а средњим током тече кроз Тракијску низију до излаза из Бугарске (код Свиленграда). У доњем току је низијска река (пловна до Једрена). Струма (430 км) извире на планини Витоши у Бугарској, а улива се у Егејско море. Има композитну долину: Димитровска, Радомирска, Ћустендилска, Бобошевска, Благоевградска, Санданска, Петричка котлина и сужења: Перничко, Земенско, Бобошевско, Кочеринско и Кресненско. Главна притока је Струмица (103 км), у чијем је басену ХЕ „Студена". Вардар (388 км) извире из крашког врела Вруток (ХЕ „Вруток" 150 MW на Радици), испод јужних падина Шар-планине, а улива се у Солунски залив. Композитну долину чине котлине: Полошка, Скопска, Велешка, Тиквешка, Ђевђелијска и Солунска и клисуре: Дервенска, Таорска, Демир-капија и Циганска. Најдуже десне притоке су: Треска (138 км) и Црна река (207 км, ХЕ „Тиквеш I–II" 184 MW), а леве: Пања (127 км) и Брегалница (225 км). Места (246 км) извире на Рили, а улива се источно од Кавале. Настаје спајањем Беле и Црне Месте. У горњем току је планинска река са клисурама и котлинама (Разлошка, Делчевска), а у доњем низијска. У Грчкој одваја Егејску Македонију и Западну Тракију. Најдужа притока је Доспат. Егејском сливу у Србији припадају Лепенац (са Неродимком), Пчиња и Драговиштица. Лепенац (75 км) извире на падинама Шар-планине и притока је Вардара. Неродимка (41,3 км) је бифуркација чији јужни крак отиче у Лепенац (егејски слив), а северни у Ситницу (црноморски слив). Пчиња (135 км) извире на падинама Дуката, а у Вардар се улива у Таорској клисури. Драговиштица (63 км) настаје од Божичке и Љубатске реке. Притока је Струме. Реке Грчке, које теку са Пиндских планина ка Егејском мору, лети пресуше, а дуже су Алиакмон (325 км), Пинио, Енипеус, Сперхеј и Бистрица.

Реке Јонског слива су кратког тока, али богатије водом у односу на егејске. Многе од њих су при ушћу плитке и праве лагуне. Најдуже реке јонског слива су: Тијамис (96 км), Арахтос (143 км) и Ахелос (212 км). Највећи систем вештачких језера у Грчкој је на Ахелосу и притокама Мегдовди и Кроколитикосу (ХЕ „Кремаста", ХЕ „Гавропос" и ХЕ „Полифитион", језеро Кремаста 80 км²). На острвима су реке кратке и сиромашне водом.

Јадранском сливу припадају: Морача са Зетом и Цијевном, Дрим, Бојана, Неретва, Цетина, Крка, Зрмања. Морача (99 км) извире из врела Глава Мораче (1.490 м). У горњем и средњем току тече кањонском долином (Платија, дужина 35 км, дубина 1.000 м). У басену Мораче су изграђене ХЕ „Перућица" (307 MW), ХЕ „Глава Зете" (5,36 MW) и ХЕ „Слап Зете" (1,20 MW). Цијевна (56 км) је лева притока Мораче. Извире на Проклетијама у Албанији. Зета (90 км) је најдужа десна притока Мораче; извире испод планине Војник, понире у пољу (Сливно) и после подземног тока извире као Глава Зете. Тече кроз Зетско-бјелопавлићку равницу и код Подгорице се улива у Морачу. Бојана (41 км, пловна река) је отока Скадарског језера, која се у Јадранско море улива делтом између чија два канала се налази Ада Бојана. Она је дужином од 24 км гранична река између Црне Горе и Албаније. Дрим (156 км) настаје код Кукеша спајањем Белог и Црног Дрима. У Скадарском пољу се рачва у два крака, од којих се један улива у Бојану код Скадра, а други у Јадранско море код Љеша. Има велики хидроенергетски потенцијал. Бели Дрим (175 км) извире испод Жљеба, тече кроз Метохију, а у Албанији се састаје са Црним Дримом и гради Дрим (ХЕ „Коман" 600 MW, ХЕ „Фирзе" 500 MW и ХЕ „Вау и Дејес" 250 MW). Највеће притоке су Пећка Бистрица и Дечанска Бистрица. Црни Дрим (122 км) истиче из Охридског језера код Струге (ХЕ „Глобочица" 42 MW; ХЕ „Шпиље" 84 MW). Неретва (225 км) је најдужа река Херцеговине. Извире северозападно од Лебршника на Грдељу (1.227 м). Пловна је 20 км од ушћа до Метковића. Главне притоке су: Неретвица, Ракитница, Рама, Брегава и Требижат (Јабланичко језеро, 14 км²). Крка (73 км, са Бутижницом 111 км) извире из врела североисточно од Книна и улива се у Јадранско море код Шибеника. Има кањонску долину са језерима и водопадима (Скрадински бук, 48 м). Главна притока је Чикола (ХЕ „Миљацка" и ХЕ „Јаруга"). Цетина (102,5 км) извире испод Динаре (1.831 м), тече кроз Сињско поље и код Омиша се улива у Јадранско море. Има више водопада (Велика Губавица, 48 м), ХЕ „Закучац" (486 MW), ХЕ „Орловац" (237 MW) и језеро Перуча (13 км²). Зрмања (69 км) настаје из крашког врела испод Велебита (335 м), усеца кањонску долину и улива се у Новиградско море (пловна 11 км).

На Б. п. постоје многобројна језера, која се разликују по постанку, облику, дубини, боји и др. Природна језера су настала деловањем више фактора, а вештачка преграђивањем речних корита, за потребе наводњавања и производње електричне енергије. Највећа природна језера су: Скадарско, Охридско, Трихонско, Бешичко, Островско, Ајвасилско, Дојранско, Вивиско, Преспанско, Костурско, Јањинско, Вранско, Прокљанско и Врана. Скадарско језеро (391 км²; 243 км² у Црној Гори, 148 км² у Албанији) највеће је језеро на Балкану (криптодепресија, ниво на 6 м н.в., дубина 44 м), настало у раседу деловањем флувио-крашке ерозије (дуго 43 км; широко 14 км). Притоке су: Морача, Плавница, Зетица, Гостиљска ријека, Ријека Црнојевића и Вирштица у Црној Гори и Прони, Тата, Риола, Бунуши и Кири у Албанији. Има отоку Бојану. Већи заливи су код Бобовишта, Смоквице, Крњице и Радуше. Постоји 50 острва (највећа Врањина и Лесендро), а на језеру се налази и орнитолошка станица. Охридско језеро (348,8 км²; 229,9 км² у Македонији, 118,9 км² у Албанији) лежи у Охридској котлини између Галичице и Јабланице. Дуго је 30 км и широко 14,5 км. Храни се падавинама и подземно из Преспанског језера, а отиче Црним Дримом. Већа полуострва су: Трпет, Учкаља, Горица и Градишет, заливи: Охридски, Лубанички, Десаретски и Лински. Трихонско језеро (98,3 км²) налази се на југозападу Грчке (на 18 м). Дуго је 18,5 км и широко 5 км. Припада сливу реке Ахелос. Бешичко језеро (73,7 км²), код Солуна, издужено је у правцу запад--–исток 23 км и широко 4,6 км. Има 15 притока и отоку Рендебогаз (улива се у Орфански залив), а богато је рибом. Јужно од планина Ниџе, Кожуф и Кајмакчалан је Еордејска котлина у којој су два језера: Стари Ђол и Островско (68,3 км²). Островско језеро је дуго 17 км и широко 8 км. Ајвасилско језеро (66 км²) налази се 10 км северно од Солуна на 92 м. Остатак је некадашњег пространог Халкидичког језера. Издужено је 12 км и широко 4,8 км. Храни се водом од падавина и притока, а губи испаравањем. Делом је мочвара. Дојранско језеро (42,7 км²) на граници је Грчке и Македоније (дубина 10 м). Због високих летњих температура и наводњавања ниво воде колеба, а богато је рибом. Преспанско језеро (274 км²) лежи на тромеђи Албаније, Македоније и Грчке у Преспанској котлини (853 м), између Перистера и Галичице. Обухвата Малу и Велику Преспу. Костурско језеро (31,5 км²) је на северозападу Грчке, на 870 м. Воду добија падавинама, из сублакустријских извора и притока које су кратке. Има отоку Ђоле. Издужено је 7,5 км и широко 4,8 км. Јањинско језеро (22,8 км²) лежи јужно од планине Мичикели. Дуго је 8,5 км, широко 3 км, а највећа дубина је 10,5 м. Обала је разуђена поред града Јањине, а недалеко од града је насељено острво Нисија. Храни се падавинама и из извора. Нема отоке. Вранско језеро (30,2 км²) код Биограда на мору налази се на 1 м н.в., дугачко је 14 км, а дубоко 4 м (криптодепресија). Нема отоку. Врана (5,8 км²) је слатководно језеро на острву Црес, дубоко 84 м, на 14 м н.в. (криптодепресија). Међу интересантним језерима су: 16 Плитвичких језера на Корани (настала међу бигарним баријерама, највеће Козјак 0,83 км², национални парк), Прокљанско језеро близу ушћа Крке у Јадранско море (11,2 км², полуслано, дуго 6,7 км, широко 2,8 км, дубоко 20 м, криптодепресија), глацијална језера на Рили (140 језера изнад 1.800 м; група Седам рилских језера – Маричко, Рибље, Урдине, Мусалско и др.), на Пирину (119 језера; највећа: Бандеришко, Василашко, Каменско, Ваљавишко), на Проклетијама (10 језера; највећа: Плавско језеро 2 км², Рикавачко, Букумирско, Ридско), на Дурмитору (18 језера „горске очи", највећа: Црно језеро 0,5 км² на 1.413 м н. в, дубоко до 42 м, Змијиње, Мало, Валовито, Шкрчка -- Велико и Мало, Сушичко, Модро, Пошћенско, Вражије, Рибље), на Бјеласици (шест језера, Биоградско језеро на 1.094 м, дубина 12 м).

По површини највећа вештачка језера на Б. п. су: Ђердапско на Дунаву (253 км², најшире 2 км у Доњомилановачкој котлини, дубина 130 м), Јабланичко језеро на Неретви (14 км²), Билећко на Требишњици (33 км²), Мавровско у Македонији (12 км²), Кремаста у Грчкој (80 км²), Искар на реци Искар, Копринка и Жрепчево на Тунџи, Крџали, Студен Кладенец на Арди, Батак, Доспат и Вача на Западним Родопима у Бугарској и др.

Мочвара има уз Дунав, Саву, Дрину, Велику Мораву, Марицу, Струму и у неким крашким пољима. Многе су исушене за потребе пољопривреде или из здравствених разлога (маларија), а неке су очуване (делта Дунава је национални парк, део светске баштине под заштитом UNESCO-а; богат биљни и животињски свет, поплавне шуме).

Поред фреатских, артешких и крашких вода, на Б. п. има минералних извора (хладни до 37 °С, топли 37–60 °С и врели изнад 60 °С). Најтоплији термоминерални извор је Сапарева бања (101,4 °С) у Бугарској, а познати су у БиХ: Слања у Тузли, Кулаши код Прњавора, Врућица код Теслића, Горњи Шехер и Лакташи код Бањалуке, у Македонији Катланово, Куманово, Кочани, Косоврасти код Дебра, Штип и Банско поред Струмице, у Србији Врањска (92°С – најтоплија у Србији), Врњачка, Буковичка, Бања Ковиљача, Горња Трепча, Матарушка, Гамзиградска, Рибарска, Куршумлијска, Сокобања, у Бугарској Вонешка вода (Велико Трново), Шипково (Тројанска), Карловска бања, Сливенска, Сапарева, Санданска, Ћустендилска, Хасковска бања, Старозагорско и др. Многе бање имају уређена лечилишта и представљају места која људи посећују ради лечења, опоравка и одмора.

Дејан Шабић

Педолошки састав. Б. п. се карактерише сложеном геолошком подлогом што је заједно с рељефом, климом и вегетацијом утицало на образовање различитих систематских категорија земљишта. Основни типови земљишта образованих на Б. п. према Европском Атласу земљишта (Soil Atlas of Europe) су: aреносоли (eолски „живи" песак – мање заступљени, највише у приморском делу Албаније); регосоли (сироземи – слабо развијена планинска земљишта, највише заступљена у Албанији, Македонији, Грчкој, Далмацији, Херцеговини и Црној Гори); лептосоли (рендзине, калкомеланосоли, ранкери, распрострањени по целом полуострву, од Далмације, преко Херцеговине, Црне Горе, Албаније, Србије, Грчке и Бугарске); черноземи – најзаступљенији у Подунавској Бугарској; феоземи (черноземи – срећу се у Бугарској, Македонији, Албанији и у Стигу); вертисоли (смонице, веома распрострањене у Србији и Бугарској, нешто мање у Босни); камбисоли (гајњача – еутрични камбисол и кисела смеђа земљишта – дистрични камбисол, распрострањени широм Б. п., од Босне, Србије, преко Македоније до Бугарске и Грчке); умбрисоли (калкокамбисоли или смеђа земљишта на кречњацима и доломитима, заступљена у југоисточној Србији и Босни); лувисоли (лесивирана земљишта, елувијално-илувијална, излужена земљишта, доминантна у Централној Бугарској, има их у Србији, Далмацији, Босни, Херцеговини и Хрватској); албелувисоли (веома излужена земљишта, прелаз ка Подзолима, има их у Старом Влаху, Рашкој, Босни и Хрватској); флувисоли (алувијална земљишта заступљена у долинама свих великих река); планосоли (псеудоглеј, спорадично се јавља на Балкану, највише у Србији); глејсоли (глејна земљишта, срећу се у долинама великих река – ритске црнице, ливадске црнице итд.); хистосоли (тресетна земљишта – спорадично заступљена); солонеци (спорадично се срећу у Македонији); калцисоли (мања заступљеност у Албанији).

Ареносоли су неразвијена земљишта образована на растреситим супстратима као што су еолски, морски и језерски пескови. Имају веома малу потенцијалну (природну) плодност. Регосоли су планинска неразвијена земљишта образована на добро дренираним материјалима какве су еруптивне стене зрнасте структуре, кристаласти шкриљци и пешчари, лапорац и веома лапоровити кречњаци, лес и др. Потенцијална плодност зависи од врсте супстрата на којима су образовани. Рендзине (рендзик лептосоли) образују се на карбонатним растреситим супстратима какви су лапорци, лапоровити кречњаци, лес, карбонатни песак, на којима се формира хумусни хоризонт. Користе се у пољопривредној производњи највише за винограде, воћњаке и травњаке. Ранкери (дистрик лептосоли) образују се на силикатним супстратима (гнајс, амфиболит, серпентин, кварцит) на којима се образује хумусни хоризонт. Потенцијална плодност зависи од дубине земљишта. Калкомеланосоли (молик лептосоли) образују се на тврдим кречњацима и доломитима на којима се формира хумусни хоризонт. Потенцијална плодност зависи од дубине земљишта. Черноземи су тамна земљишта степа и неких преријских области под травом образована на лесу и другим иловасто карбонатним супстратима са формираним квалитетним хумусним хоризонтом. Земљиште високе потенцијалне плодности, нарочито погодно за ратарску производњу. Смонице су дубока, црно обојена земљишта образована на супстратима који имају више од 30% глине, претежно из групе смектита (седименти језерског порекла). Карактеришу се дубоким пукотинама у сушном периоду. Висока потенцијална плодност, ефективна плодност зависи од климе (распореда падавина у вегетационом периоду). Гајњаче (еутрични камбисоли) карактеришу се појавом камбичног хоризонта као резултат процеса деалкализације и аргилогенезе. Добро дренирана земљишта, веома погодна за воћарство и виноградарство. Црвенице (terra rossa, родик камбисоли) образују се на тврдим кречњацима и доломитима у Медитеранском карстном региону. Имају изразито црвену боју која долази од минерала хематита. Користе се за гајење дувана, винове лозе, воћа и поврћа. Кисело смеђа земљишта (дистрик камбисоли) образују се на кварцно-силикатним супстратима сиромашним базама (пешчари, глинци, кристаласти шкриљци, киселе еруптивне стене). Представљају типична шумска земљишта. Калкокамбисол (камбик умбрисол) образује се на тврдим кречњацима и доломитима са карактеристичним процесом аргилоакумулације и образовања B_rz хоризонта. Највише се користе као добра шумска станишта, а могуће је и подизање винограда. Лесивирана земљишта су земљишта са израженим елувијално-илувијалним процесима у условима умерене киселости (pH 5–6). Углавном су под шумском вегетацијом. Алувијална земљишта су неразвијена хидроморфна земљишта настала таложењем ношених материјала дуж плавне терасе река. Користе се у повртарској производњи уз адекватне мелиоративне захвате. Псеудоглеј се карактерише повременим задржавањем воде изнад непропусног хоризонта у условима семихумидне и хумидне климе. Могу се користити за пољопривредну производњу уз претходно примењене мелиоративне мере. Ритске црнице се карактеришу суфицитним влажењем читавог профила у току већег дела године и оксидоредукционим процесима. Уз примену мелиоративних мера могу се врло успешно гајити пољопривредне културе (пшеница, кукуруз, сунцокрет, шећерна репа и др.). Тресетна земљишта се образују у трајно анаеробним условима у којима се акумулирају слабо разложене органске материје. Користе се као горива и хортикултурни материјал, а уз примену мелиоративних мера и за пољопривредне културе (поврће, сунцокрет, шећерна репа и др.). Солонец припада класи алкалних елувијално-илувијалних земљишта са карактеристичним илувијалним потхоризонтом обогаћеним Na⁺ јоном (B_t,na). Земљиште врло ниске потенцијалне плодности. Могу се користити за изградњу вештачких рибњака. Калцисоли су земљишта са изразитом десцедентном миграцијом калцијум-карбоната и акумулацијом различитих кречних творевина по дубини профила. Често су хоризонти акумулације калцијум-карбоната изразито тврди. То су земљишта слабе продуктивне способности.

Владимир Хаџић; Александар Ђорђевић

Биљни и животињски свет. Захваљујући разноврсном, претежно планинском рељефу и геолошком саставу, који чине стене различитог порекла, спојева и старости, као и климатским карактеристикама које се одликују разноврсним, директним и модификованим утицајима из Медитерана, са Алпа, као и маритимне климе средње, али и континенталне климе источне Европе, Б. п. се истиче изузетно великим бројем врста и родова флоре и фауне, међу којима ендемични таксони заузимају посебно место. Будући да је Б. п. било и остало можда најважнији рефугијум терцијерне флоре и фауне у Европи, велик је и број реликтних облика као ни у једном другом делу овог континента. Изузетан биодиверзитет огледа се не само у великом броју врста сваке групе организама, него и у постојању комплексних и флористичко-фаунистички хетерогених екосистема. Б. п. се дели на неколико биогеографских региона. Највећи део полуострва обухваћен је медитеранским (средоземним) биогеографским регионом који укључује Крит, острва Егејског, Јонског и Јадранског мора и њихово приобаље, Пелопонез, Атику, Тесалију. Ширина медитеранског региона дуж обала Б. п. зависи од близине планинских ланаца и њихове висине. Медитерански биогеографски утицаји протежу се дубље у копно долинама река које се уливају у околна мора, тако да се они осећају све до северне Македоније, Метохије, јужне Србије и Бугарске, у великом делу Херцеговине, Црне Горе и Албаније. Медитерански биогеографски регион у екосистемском, односно вегетацијском погледу карактерише се вечно зеленим жбунастим формацијама типа макије, псеудомакије и гариге или шикарама белограбића и црног граба у непосредном залеђу Средоземља. Тврдолисне шуме храста црнике су данас веома ретке због вековних сеча. Највећи део површина под тврдолисном медитеранском и субмедитеранском шумском и жбунастом вегетацијом претворен је у камењаре, који се у Грчкој називају фригана. Средњоевропски биогеографски регион обухвата равничарске области северног дела Б. п. у Посавини, доњем Подунављу и Поморављу и континенталне брдско-планинске делове полуострва до 1.300 м, ретко и до 1.900 м, од Хрватске, БиХ и Србије до планинских региона Македоније, Албаније и северне Грчке. За западни део овог биогеографског региона карактеристичне су шуме граба и китњака, као и шуме лужњака у равничарским крајевима, и нарочито шуме букве које биомски обједињују овај биогеографски регион на целом Б. п. Средњоевропски биогеографски регион обухвата и екосистеме брдско-планинских ливада западног и централног дела Б. п., као и низијске влажне и мочварне ливаде. Посебна варијанта средњоевропског биогеографског региона са значајним учешћем термофилних субмедитеранских и понтских елемената флоре и фауне обухвата централне и источне делове Б. п. Карактерише се шумама храстова сладуна и цера. Понтско-јужносибирски биогеографски регион обухата делове Б. п. под утицајем суве континенталне степске климе, као што су источна Србија, Влашка низија, Добруџа, приобаље Црног мора, источна Македонија, као и Тракија у Бугарској и северној Грчкој. У екосистемском погледу овај биогеографски регион је представљен степама, шумо-степама и сувим травним камењарима степског карактера. Захваљујући планинама високим преко 1.800 м, на Б. п. су заступљени различити типови висинског зонирања екосистема, а с тим у вези су присутне и врсте пореклом из алпских и северних биогеографских региона, као што су бореални и арктички. Разликује се више типова висинског зонирања у односу на висину, геолошки састав и географски положај планина, као и четири основна типа горње шумске границе коју може да чини: 1. субалпијска буква у западном делу полуострва; 2. смрча у његовом централном делу, у Србији и централној Бугарској; 3. борови муника и молика на планинама које су под утицајем медитеранске климе у Херцеговини, Црној Гори, Албанији, југозападној Србији, југозападној Бугарској, Македонији, Епиру и Тесалији; 4. грчка јела и паласов бор у Грчкој на Пелопонезу. Бореални биогеографски регион је посебно заступљен у зонама четинарских шума смрче и јеле, као и на планинским/високопланинским тресавама, док су у зонама изнад горње шумске границе заступљени многобројни елементи алпске, а делом и арктичке флоре и фауне. На известан начин скоро сви основни биоми Европе присутни су, у већој или мањој мери, и на Б. п.

Б. п. се одликује изузетним флористичким и фаунистичким богатством у поређењу са другим деловима Средоземља и Европе. Процењује се да васкуларна флора обухвата око 8.000 врста, од којих је око 2.800 ендемично. Значајан је број и монотипских и олиготипских ендемичних родова као што су Jankaea, Haberlea, Petromarula, Degenia, Petteria, Halacsya, Paramoltkia, Horstrisea итд. у флори и Dinaromys, Dinarolacerta, Proteus, Paradeltomerus, Sznuchidius, Tapinopterus, Omphreus итд. у фауни. Више од 60% фауне кичмењака Европе распрострањено је на Б. п. Посебно се истиче острвски и планински тип ендемизма и у флори и фауни, као и реликтно-ендемична пећинска фауна. Многе врсте балканске флоре и фауне су данас веома угрожене и налазе се на светским црвеним листама.

Владимир Стевановић

Привреда. Обим искоришћавања природних услова за развој привреде сваке државе у региону (обим и величина производње) зависе од историјских и социоекономских услова (историјско наслеђе, друштвено уређење, образовни ниво становништва, степен развоја науке и технике и др.). Због свега тога постоје разлике у степену развоја. Тако је у социјализму већина држава у региону имала привреду под управом државе. После рушења комунизма уведена је тржишна привреда, извршене су аграрне реформе – земља пољопривредних задруга враћена је пољопривредницима, приватизована је већина предузећа, али и даље постоје значајне разлике у степену развоја. Албанија је остала привредно најслабије развијена европска држава са ниским животним стандардом становништва. У БиХ је грађански рат уништио привреду и свео је на црно тржиште. Уништено је око 80% енергетских капацитета и 45% индустрије. Упркос помоћи међународне заједнице обнова се одвија споро. И поред уласка у Европску унију (2007) у Бугарској велик део становништва још увек живи на граници сиромаштва јер државу угрожавају и велика дуговања иностранству. Грчка је између 1950. и 1979. постигла развој привреде (6% годишње), а затим се суочила са економским проблемима у вези с великим спољнотрговинским дефицитом, инфлацијом и задуженошћу јавног сектора. У Хрватској је током ратних сукоба 1991–1995. уништено или оштећено 30% привредних објеката, што је условило пад производње. Последњих година привреда се стабилизује (спроводи се приватизација предузећа), али су и даље велик проблем незапосленост и низак животни стандард највећег дела становништва. Осамостаљењем, увођењем међународних санкција против Југославије, као и због грчке блокаде (1994–1995), Македонија је запала у тешку привредну кризу, а незапосленост се повећала на 30%. У Србији, као и Црној Гори, после распада СФРЈ продубила се економска криза (санкције међународне заједнице), а многобројна предузећа су престала с радом. Привреду су 1999. уназадили ваздушни напади НАТО-а, а после политичких промена 2000. привредне прилике се поправљају.

У циљу помоћи балканским државама Европска унија је покренула политику стабилизације и придруживања како би се формирао политичко-економски оквир за њихове везе са унијом. Тај процес помаже свакој балканској држави да се развије властитим темпом. На самиту у Загребу (2000) Европска унија је државама Балкана понудила визију заједничке европске интеграције. Седам држава (Албанија, БиХ, Румунија, Хрватска, Македонија, Бугарска, Србија и Црна Гора) су 27. VI 2001. потписале Меморандум о разумевању о трговинској либерализацији и олакшицама. Споразум о слободној трговини у Југоисточној Европи (ЦЕФТА) ступио је на снагу 22. XI 2007. Остали облици регионалне и интеррегионалне сарадње су: Иницијатива за сарадњу у Југоисточној Европи, Централноевропска иницијатива, Процес сарадње држава Југоисточне Европе, Пакт о стабилности Југоисточне Европе, Дунавска комисија, Јадранско-јонска иницијатива, Црноморска економска сарадња и др.

Пољопривреда. Више од 50% радне снаге у Албанији је запослено у аграру. Главна пољопривредна подручја су у приобалној низији и у котлинама јужне Албаније, док у брдско-планинским пределима доминира екстензивно сточарство. Главни производи су пшеница, кукуруз, кромпир и поврће, а за извоз је најзначајнији дуван. Сточарство преовладава у планинским деловима државе (овце, козе и говеда). Главна воћарско-виноградарска подручја налазе се у околини Скадра и на југу (агруми, винова лоза). Већи део пољопривредног земљишта у БиХ у власништву је индивидуалних пољопривредника (94%). Најпродуктивније обрадиве површине су у равничарским деловима и на брежуљцима на северу, у долини Неретве и у крашким пољима. За домаће потребе узгајају се жито, кукуруз, кромпир и поврће, а од индустријских биљака најважнији је дуван (Херцеговина). Значајна пољопривредна делатност је сточарство (овчарство и говедарство). На брежуљкастим подручјима на северу БиХ највише се гаје шљиве, а воћарско-виноградарски рејон је ниска Херцеговина (брескве, трешње, кајсије, мандарине и грожђе). Најважнија пољопривредна подручја у Бугарској су у северном делу и у Тракији. На северу и у Добруџи узгаја се жито (пшеница, јечам), у долини Марице (наводњавање) индустријско биље, пиринач и кукуруз, а дуван у долини Струме и Месте. Главне биљне културе су парадајз, паприка, кромпир, лук, пасуљ и грашак. Сточарство је мање развијено. На Родопима, Старој планини и у Добруџи развијено је овчарство. Главна воћарско-виноградарска подручја су на Старој планини (брескве, кајсије, трешње) и око Пловдива (јагоде). Систем за наводњавање у Грчкој покрива 44% обрадивих површина. Жита и индустријско биље узгајају се у Тесалији, Тракији, Македонији и Беотији (пшеница, кукуруз, јечам, пиринач), а на северу дуван и памук. У сточарству доминира екстензивни узгој оваца. По производњи маслине Грчка је трећа у свету. Велики је произвођач поморанџи, лимуна, нектарина, коштуњавог воћа, јабука (тржишно оријентисана ка ЕУ). Најважнија виноградарска подручја су: средишња Грчка, Пелопонез, егејска острва и Крит. Главна пољопривредна подручја у Хрватској су у западној Славонији, Подравини, Посавини, Истри, околини Сплита, у доњем току Неретве и у крашким пољима. Највише се гаје кукуруз и пшеница, а од индустријског биља најзначајнији су шећерна репа, сунцокрет и соја. У Далмацији се гаји поврће, а у Подравини дуван. У планинској Хрватској је најразвијеније овчарство. На ободу Панонске низије гаје се шљиве, јабуке и брескве, а у приморју маслине. У Македонији је пољопривреда најважнија делатност. Главна пољопривредна подручја су у котлинама Вардара (Полог, Скопска, Велешка, Ђевђелијска, Тиквеш), у Пелагонији и око Струмице. Главни производи су пшеница, јечам, кукуруз, пиринач (око Кочана), а од индустријских биљака дуван (у околини Прилепа, Скопља и Радовиша), сунцокрет, шећерна репа, памук и мак. У Тиквешу, Ђевђелијској и Струмичкој котлини производи се рано поврће. На Шар-планини, Бистри и Корабу развијено је овчарство. Најзначајнији виноградарски рејони су у Тиквешу, Пологу, Струмичкој, Охридској и Преспанској котлини. Главни воћарски производи су: јабуке, крушке, шљиве, брескве, кајсије, трешње и ораси. Најзначајније пољопривредне области у Србији су Војводина, обод Панонског басена, долине Велике, Јужне и Западне Мораве и Косовско-метохијска котлина. У планинском делу доминира екстензивно сточарство. Најзначајније културе су пшеница, кукуруз, јечам, овас, кромпир, а од индустријских биљака -- сунцокрет, шећерна репа, соја и дуван. У сточарству је најважније гајење свиња. У планинским областима преовлађују говедарство и овчарство. Воћарство је најразвијеније на ободу Панонске низије (шљиве, јабуке, крушке, брескве и нектарине, вишње, малине и трешње). Главна виноградарска подручја су: Фрушка гора, Вршачке планине, долина Тимока, Шумадија, долина Јужне Мораве и Косовска котлина. Пољопривреда у Црној Гори развијена је у долини Зете, око Скадарског језера и у Црногорском приморју (агруми, маслине код Бара). Главни виноградарски рејон је Црногорско приморје (Барско поље, Паштровићи).

Риболов. Најразвијенији риболов је у Јадранском, Егејском, Црном и Мраморном мору и на језерима (Охридско, Преспанско, Скадарско и Дојранско). У Албанији је слабо развијено, осим у Охридском језеру. Главне рибарске луке на Јадранском мору су: Ровињ, Задар, Сплит, Ријека и Шибеник, на Егејском – Солун, Пиреј и егејска острва, а на Мраморном – Истанбул. Развијено је и гајење слатководне рибе.

Шумарство. Брдско-планински делови Б. п. су великим делом под шумом (планине западне Босне, Пинд, Родопи, Стара планина), а има их и у нижим деловима поред река (храст лужњак). Дрво се користи за потребе дрвно-прерађивачке индустрије.

Рударство и енергетика. Албанија располаже следећим рудним богатством: хром (Кам, Калимас, Булкиз), бакров пирит, никл и лигнит. Значајна је експлоатација нафте и природног гаса у приобалној низији (Кучово, Меринез, Патос). Највеће ХЕ су „Коман" (600 МW), „Фирзе" (500 МW) и „Вау и Дејес" (250 МW) на Дриму. Најзначајнија налазишта мрког угља у БиХ су: Бановићи, Угљевик, Ђурђевик, Зеница, Какањ и Бреза, а лигнита: Лукавац-Добриња, Букиње-Липница код Тузле и Гацко. Код Љубије и Вареша налазе се рудници гвожђа, а боксита има код Читлука, Посушја, Листића и Мостара. Камене соли има у Тузли, а барита у Великој Кладуши и Крешеву. Највеће термоелектране су: „Тузла I–IV" (779 МW), „Какањ I–IV" (568 МW), „Гацко" (300 МW) и „Угљевик" (300 МW). Веће ХЕ су: „Јабланица" (151 MW), „Салаковац" (210 MW), „Грабовица" (114 MW) и „Мостар" (75 MW) на Неретви, „Требиње" (422 MW) и „Чапљина" (430 MW) на Требишњици, „Рама" (160 MW) на Рами и „Боћац" (110 MW) на Врбасу. У Бугарској се највише експлоатишу лигнит и мрки угаљ (Перник, Софија и Ћустендил), који се користе у термоелектранама. У Родопима се ваде олово и цинк, а северно од Софије гвожђе. Више од 50% електричне енергије добија се у термоелектранама, а највећа ХЕ је „Козлодуј" на Дунаву (2.722 МW). Грчка има налазишта боксита у Елеузису, Дистомону, Тополији и Амфису. Експлоатишу се никл, олово и цинк, хром, магнезит (Еубеја и Халкидики) и мермер (Пентеликон и Парос). Лигнита има у Македонији (Птоломеји), на Еубеји (Аливерион) и Пелопонезу за потребе термоелектрана. Око острва Тасос експлоатише се нафта. На острву Паг и код Стона у Хрватској налазе се солане. У термоелектранама у Хрватској добија се 52% електричне енергије, а у хидроелектранама 48%. Веће ХЕ су „Закучац" (486 МW) и „Орловац" (237 МW) на Цетини, „Дубровник" (216 МW), „Велебит" код Обровца (276 МW) и „Сењ" (216 МW), а ТЕ у Сиску (396 МW), Ријеци (303 МW) и Загребу (337 МW). Од руда Македонија има олово и цинк код Македонске Каменице и Криве Паланке и бакар код Радовиша. Већи део електричне енергије (85%) добија се у ТЕ у Битољу (675 МW) и Неготинову (210 МW), а највећа ХЕ је „Глобочица" (42 МW) на Црном Дриму. Србија располаже резервама мрког угља и лигнита у долини Ресаве, код Костолца и у Косовској котлини. Код Кикинде се добијају природни гас и нафта. Најзначајнија рудна налазишта су: бакар у Бору и Мајданпеку, олово и цинк на Косову и у долини Ибра (Трепча, Звечан, Ајвалија, Велики Мајдан, Шупља Стијена и Крива Феја). Веће ХЕ су „Ђердап I" (1.026 МW) и „Ђердап II" (270 МW) на Дунаву (изграђене са Румунијом), на Дрини – ХЕ „Бајина Башта" (364 МW), „Зворник" (92 МW) и др. Веће ТЕ су у близини површинских копова лигнита: ТЕ „Колубара" (271 MW) и „Никола Тесла А (1.502 MW) и Б (1.160 MW)" код Обреновца, ТЕ „Костолац А (281 MW) и Б (640 MW)" код Костолца, ТЕ „Косово А (617 MW) и Б (618 MW)" код Обилића на Косову и др. У Црној Гори мрког угља има код Пљеваља, а олово-цинкане руде у Брскову. У околини Никшића експлоатише се боксит, а у соланама код Улциња добија се морска со. Електропривреда Црне Горе производи 40% електричне енергије у ТЕ „Пљевља" (210 МW), која се налази у близини површинског копа мрког угља. Осталу електричну енергију дају ХЕ „Перућица" на Зети (307 МW) и ХЕ „Пива" на реци Пиви (342 МW).

Индустрија. Најважније индустријске гране у Албанији су: текстилна (Берат, Скадар, Рогожине, Корча, Тирана), прехрамбена, обојена металургија (топионице Бицај, Курбнеш), цементна (Тирана, Скадар, Валона) и дуванска индустрија. У БиХ су главна индустријска подручја: Сарајевско-зеничка котлина, Тузла и Бањалука. Руда гвожђа се прерађује у Зеници, Варешу и Илијашу. У Бугарској су значајнији индустријски центри: Софија, Перник, Димитровград, Пловдив, Русе и Варна. Најважнији центар је шире подручје Софије и Перника. Прехрамбена индустрија је важна како за домаће потребе тако и за извоз (Тракијска низија, Софија и градови северно од Старе планине). Хемијска индустрија обезбеђује хемијске производе и робу широке потрошње (Димитровград, Кремиковци, Враце, Стара Загора), а фармацеутски центри су Софија и Тројан. Рафинерије нафте су у Плевену, Русеу и Каменом (Бургас). Иако је чланица ЕУ, Грчка заостаје за осталим чланицама по индустријској производњи. Најважније гране су прехрамбена и текстилна индустрија (шире подручје Атине и Солуна). Добро су развијене и извозно оријентисане индустрије одеће, обуће и коже (Солун, Пиреј). За домаће потребе и извоз важне су и прерада неметала (цемент, разноврсна хемијска индустрија и металургија). Највећи индустријски центри у Хрватској су: Загреб, Сплит, Ријека, Осијек, Вараждин, Славонски Брод, Карловац, Сисак и Пула. Железаре се налазе у Сиску и Сплиту, а у Шибенику фабрика алуминијумских полупроизвода. Машинска и металска индустрија је у Загребу, Ријеци, Карловцу, Славонском Броду, Осијеку, Сиску, Сплиту, Вировитици и Задру, бродоградилишта у Пули, Ријеци, Краљевици и Трогиру, а рафинерије нафте у Ријеци и Сиску. Главни индустријски центри у Македонији су Скопље, Велес, Битољ и Куманово. Железара се налази у Скопљу и Велесу, у Злетову је фабрика акумулатора, а у насељу Неготино фабрика електричних каблова. Метална индустрија и машиноградња смештене су у Скопљу, Велесу, Штипу, Куманову и Кочанима. Електротехничка индустрија је развијена у Скопљу, Прилепу, Битољу и Охриду, а хемијска у Скопљу и Велесу. У Скопљу се налази рафинерија нафте. Македонија има развијену текстилну, прехрамбену и дуванску (Прилеп, Куманово, Скопље, Струмица) индустрију. У Србији су већи центри металне индустрије: Смедерево, Алексинац, Шабац, Ниш, Врање, Крушевац, Крагујевац и Чачак, а веће ливнице у Кикинди, Мионици, Лесковцу и Тополи. Центри машинске индустрије су Београд, Крагујевац, Крушевац, Смедеревска Паланка и Прибој. Рафинерије нафте су у Панчеву и Новом Саду, а остала хемијска индустрија у Новом Саду, Шапцу, Крушевцу, Прахову, Бачкој Паланци и Кикинди. Фармацеутска индустрија заступљена је у Земуну, Вршцу и Лесковцу. Највећи део прехрамбене индустрије је у Војводини (Суботица, Нови Сад, Сремска Митровица, Вршац, Врбас, Зрењанин) и у околини Београда. Од других индустријских грана развијена је кожарска индустрија (Рума), индустрија обуће (Сомбор, Бела Паланка, Београд), гумарска (Пирот, Крушевац, Рума), цементна (Беочин, Нови Поповац, Косјерић), керамичка (Аранђеловац), дуванска (Ниш, Врање) и др. Највећи индустријски центар у Црној Гори је Подгорица са развијеном прехрамбеном и дуванском индустријом, а затим следи Никшић са железаром и индустријом пива.

Туризам. У неким државама Б. п. туризам је развијена привредна грана. Грчка од 1980. снажно подстиче туризам и изван главне летње туристичке сезоне, као и луксузни туризам. Главни туристички центри су: Атина, Крит, Родос и Крф. Хрватска после 1995. повећава број туриста, највише из Немачке, Италије, Словеније, Аустрије и Чешке. У приморју доминира летњи купалишни туризам, а у унутрашњости здравствено-лечилишни. Главна туристичка подручја су обала Истре, Пула са околином, Кварнер, острва Крк, Раб и Лошињ, обала између Задра и Шибеника, Сплит, Макарска ривијера, Дубровник и острва Хвар, Брач и Корчула. Познатије бање су: Вараждинска, Крапинска и Стубичке Топлице, Липик и др. Србија улаже велика новчана средства како би развила туризам. Већи бањски центри су: Врњачка, Нишка, Бања Ковиљача, Буковичка, Аранђеловац, Сокобања, Матарушка бања и др. Планински туризам привлачи многобројне туристе (Копаоник, Златибор, Стара планина, Тара), а улаже се и у развој сеоског (Голија) и манифестационог туризма (Гуча, Мокра гора, Нови Сад и Београд). Туристички центри у Црној Гори су на Црногорском приморју (Будва, Херцег Нови, Бар, Чањ, Котор, Улцињ) и у планинско-котлинском делу (Дурмитор, Бјеласица). Најзначајнији туристички центри у Бугарској су на црноморској обали: Златни Пјасци и Дружба код Варне, Сунчана обала и Несебар код Бургаса, зимски туризам на Рили и Родопима и градски туризам у Софији. Македонија развија туризам на Охридском, Преспанском и Дојранском језеру, а располаже и термалним изворима (Кочани, Куманово, Штип и Банско).

Саобраћај. Најзначајнији саобраћајни правци су Моравско-вардарска (Београд–Солун) и Моравско-маричка удолина која преко Софијске котлине спаја Панонску низију са Турском (Београд–Истанбул). Из северног дела полуострва постоје саобраћајне везе са осталим деловима Европе. Преко полуострва воде међуконтинентална пруга и пут: средња Европа – Београд – Ниш – Софија – Истанбул и Београд–Ниш–Скопље–Солун–Атина. Најзначајнији путеви: Љубљана–Загреб–Београд–Ниш–Скопље–Атина, Јадранска магистрала и Букурешт–Русе–Плевен–Софија–Солун (гради се аутопут Софија – Велико Трново – Варна). Србија је с Бугарском повезана пругом Ниш–Софија, а са Грчком, преко Македоније, пругом Београд–Скопље–Солун–Атина. Између Грчке и Турске пролази пруга Солун–Истанбул, а између Грчке и Бугарске пруга у долини Струме. Србија је са Црногорским приморјем повезана пругом Београд--Бар. Важне морске луке су: Пиреј, Солун, Патрас, Ираклион, Бар, Ријека, Сплит, Плоче, Задар, Драч, Варна, Бургас и Истанбул. Од унутрашњих пловних путева важнији су Коринтски канал између Коринтског и Саронског залива, Босфор и Дарданели. Главна пристаништа на Дунаву су: Русе, Видин, Београд, Кладово и Смедерево. Највећи аеродроми су: Истанбул, Атина, Београд, Софија, Загреб, Пловдив, Варна, Бургас, Скопље, Сарајево и Бањалука.

Дејан Шабић

Становништво. Б. п. је етнички и верски најкомплекснији регион Европе. Велика мешавина народа и вера последица је ратова, асимилација, великих сеоба (добровољних или присилних) и све већих разлика у фертилитету, те је и у последњих стотинак година демографски баланс међу балканским државама осетно измењен. На пример, почетком XXI в., у односу на почетак XX в., становништво Албаније веће је 3,1 пута, Румуније 2,9 пута, Грчке 2,2 пута, док је број становника Србије већи тек за 67%. У већини балканских држава број становника почетком XXI в. мањи је него у последњој декади XX в.: у Албанији због емиграције, у БиХ и Хрватској због избеглиштва, а у Бугарској, Румунији и Србији махом због негативног природног прираштаја. Једанаест држава које делом или у целини леже на полуострву заузимале су у последњој декади XX в. и почетком XXI в. 788.672 км² и на овом простору живело је око 70 милиона становника, што значи да је, у просеку, на једном км² Балкана живело нешто мање од 90 становника.

У складу са службеном статистиком у Албанији живе скоро искључиво Албанци који чине чак 97,2% укупног становништва, док су остали углавном Грци (1,8%). Међутим, према подацима после II светског рата у Албанији је било 70% муслимана, 17% православаца и 10% римокатолика, те треба прихватити процене да и данас у Албанији живи више од 10% православаца, међу којима је и петнаестак хиљада Срба и Црногораца. У односу на просторе бивше Југославије у БиХ живи преко 80,0% свих Бошњака/муслимана, који овде ипак чине мање од половине укупног становништва, док више од трећине становништва чине Срби, а петнаестак процената Хрвати. У Бугарској 85,3% становништва чине етнички Бугари, 8,5% Турци, а са по 2,6% заступљени су Грци и Роми. У Грчкој Грци чине 98% становништва. У Македонији је 2001. живело 97,3% свих Македонаца са простора бивше Југославије, али су они чинили тек 63,8% укупног становништва Македоније, док је преостало становништво највећим бројем албанско. Румуни у Румунији чине 89,4% становништва, а има још и Мађара (7,1%), Рома (1,8%), Немаца, Украјинаца, Рутена/Русина, Турака и око 22.500 Срба који живе у румунском Банату и подручју Ђердапске клисуре. Срби су 2002. у Србији чинили 82,9% укупног становништва, а са више од једног процента заступљени су Мађари са 3,9%, Бошњаци/муслимани са 2,1%, и Роми са 1,4% (да је попис 2002. извршен и на Косову и Метохији подаци о етничкој структури Србије указали би да је удео Албанаца осетно већи од 0,8% колико их је, иначе, пописано 2002). Иако Турци у Турској чине 83% укупног становништва, док су остали Курди (14%) и Арапи (1,7%), у балканском делу структура је другачија јер овде живе значајне групе Грка, Бугара, Албанаца и Бошњака. Према попису становништва 2001. Хрвати су у Хрватској чинили чак 89,6% укупног становништва, а као резултат највећег етничког чишћења у Европи после II светског рата удео Срба је смањен са 12,2% у 1991. на само 4,5% у 2001. Према попису становништва 2003. 40,6% становништва Црне Горе изјаснило се као Црногорци; од осталог становништва најзаступљенији су Срби са 30%, а значајан је и удео Бошњака/муслимана и Албанаца са 7,1%.

Бранислав С. Ђурђев

Насеља. Највећи градови на Б. п. су: Истанбул, Атина, Београд, Софија, Сарајево, Скопље, Тирана, Солун, Пловдив и др. Истанбул (9,6 милиона становника 2003) највећи је град и лука Б. п. и Турске. Једини је град у свету смештен на два континента – на европској и азијској страни мореуза Босфор, са природном луком познатом под називом Златни рог. Један је од највећих градова света. Основао га је Константин Велики 330. на месту старе грчке колоније Византион (престоница Византије, изграђена по узору на Рим). Успешно одолевао опсадама до 1204. када су га заузели крсташи. Падом Константинопоља (1453) под турску власт нестала је Византија (Цариград постаје престоница Отоманског царства до 1918. када је премештена у Анкару). Доласком Турака попримио је оријентални изглед (многе цркве претворене су у џамије) који се до данас одржао. Има развијену индустрију (текстилна, прехрамбена, израда накита, намештаја) и трговину. Седиште је Васељенске патријаршије. Стари део града је део светске културне баштине (црква Аја Софија из VI в. – данас музеј; џамије: Сулејманија, Плава, Фатихова; антички хиподром, цистерна, базар). Има више образовних институција (институти, универзитети, школе). Задржао је функције привредног и културног центра Турске.

Атина се налази на југоистоку Грчке, у Саронском заливу (789.000 становника 2001, конурбација 3,12 милиона становника). Главни је привредни, политички и културни центар Грчке и покрајине Атика. Колевка је европске цивилизације. Антички град-држава развила се у VI в. п. н.е., а у V в. п. н.е. са Спартом се супротставила Персијанцима у грчко-персијским ратовима. Око 450. п. н.е. под вођством Перикла била је на врхунцу привредне моћи (златно доба) и културно-политичког развоја. Јачање и успон Атине довели су до сукоба са Спартом и избијања Пелопонеског рата (431–404. п. н.е.). Под македонску власт пала је 338, а римску 146. п. н.е. У XIII в. заузели су је крсташи, 1456. освојили Турци и држали до 1883. када је постала главни град Грчке. У граду постоје сачуване античке грађевине: Акропољ (Атинин храм, Партенон, Ерехтеон, Дионисово позориште, Пропилеји), Хефесов и Зевсов храм, Олимпијски стадион, те многобројни музеји (национални, византијски, акропољски и етнографски), цркве (Агиос Елефтериос, Капникареа и Дафни) и два универзитета (из 1836. и 1837). Данас је снажан индустријски, саобраћајни и трговачки центар, са развијеним туристичким функцијама, бродоградњом, рафинеријама нафте и низом значајних образовних и културних установа.

Београд (789.000 становника 2002, конурбација 1,5 милиона становника) има јединствен положај на раскрсници копнених, речних и ваздушних путева, на саставу Дунава и Саве и контакту шумадијског побрђа с Панонском низијом. Главни је привредни, административни, образовни и културни центар Србије. Основали су га Келти као Singidunum, а у II в. подигнута је тврђава за смештај римске војске. Више пута је рушен и обнављан, а у VII в. населили су га Словени. Данашњи назив датира из IX в. (Житије св. Климента Охридског). Од IX до XIII в. освајали су га Византинци, Бугари и Мађари, а касније Турци, Аустријанци и Немци. Од старог градског језгра проширио се и на другим странама река и далеко према југу.

Софија (1,2 милиона становника 2003) налази се у широкој котлини испод планине Витоша, на природном путу између Истанбула и Панонске низије. Основана је као трачко насеље у VIII в. п. н.е. Развијала се под Римљанима, освојили су је Хуни у V в., а обновили Словени у VI в. (насеље Средец). Године 809. постала је бугарски град, затим византијски (1018–1185), турски (1382–1878), а од 1879. главни град Бугарске. Политички је, привредни (металургија, машиноградња, хемијска, петрохемијска, текстилна индустрија) и културно-образовни центар.

Скопље (467.000 становника 2001) је главни град Бивше Југословенске Републике Македоније, смештен у Скопском пољу, на важној балканској трансверзали која се протеже долинама Мораве и Вардара. Важан саобраћајни чвор, са развијеном црном металургијом, металном, хемијском, прехрамбеном, грађевинском и др. индустријом. Око ¼ становништва Македоније живи у Скопљу. Има универзитет, високе школе, академију наука, музеје и библиотеке. Античка претеча је Scupi. У средњем веку било је престоница немањићке државе и српског царства (1346. Стефан Душан крунисан за цара). Из тог времена су Душанов град, тврђава и мост преко Вардара. Страдало је у земљотресу 1963 (погинуло 1.070 лица).

Сарајево (529.000 становника 1991) главни је град БиХ, на реци Миљацки (Сарајевска котлина) и природном путу који повезује јадранску обалу с Панонском низијом. Очуван је стари оријентални део града. Центар је Сарајевског кантона. Након исељавања Срба већину становништва чине Бошњаци/муслимани. Значајан индустријски, културно-просветни и културни центар.

Солун (385.000 становника 2001) лучки је град у североисточној Грчкој, на обали Солунског залива и крају моравско-вардарског пута. Основан је 316. п. н.е., био престоница римске провинције Македоније од 146. п. н.е. и део Османлијског царства 1430–1912. Привредни центар са развијеном бродоградњом, текстилном и прехрамбеном индустријом. Богат је културно-историјским споменицима. На Зејтинлику се налази спомен-гробље српским борцима погинулим на Солунском фронту.

Тирана (393.000 становника 2003) главни је град, привредни, политички и културни центар Албаније. Први пут се помиње у XV в., а као град у XVII в. Има универзитет, библиотеку, музеје, галерије и позоришта. Индустрија је мало развијена (метална, дрвна, текстилна, прехрамбена и дуванска). У околини је развијено гајење винове лозе, дувана и пиринча. Железничком пругом повезана је са Драчем и Подгорицом.

Пловдив (340.000 становника 2003) налази се у Бугарској, јужно од планине Балкан, на реци Марици. Стари трачки град који је заузео Филип II Македонски 342. п. н.е. и назвао га Филипополис. За време Римљана био је главни град провинције Тракије. Дуго је био под Византијом и Бугарима. Године 1364. пао је под власт Турске. Био је главни град турске Источне Румелије која се 1885, после руско-турских ратова, припојила Бугарској. Железнички чвор са развијеном индустријом (метална, хемијска, прехрамбена, дуванска, индустрија коже). Тржиште индустријских и пољопривредних производа (дуван, сунцокрет). Има неколико виших школа, музеј и позоришта. Садашњи назив добио је после I светског рата.

Варна (313.000 становника) је лучки град на Црном мору. Основали су је Грци под именом Одеса у VI в. п. н.е., а касније освајали Трачани, Македонци и Римљани. Године 681. постала је део Првог бугарског царства (679–1018) и добила данашње име. Под Османску власт пала је 1391, а 1444. била поприште битке између турске и угарске војске. Бугарској је уступљена 1878. на Берлинском конгресу. Има развијену бродоградњу и индустрију (метална, хемијска, кожна, прехрамбена). У близини града се налазе црноморски туристички центри: Златни Пјасци, Албена, Балчик и Сунчев брег. Регионални административни, привредни, културни и туристички центар. Бургас (192.000 становника 2003) највећа је лука Бугарске на Црном мору. Има развијену хемијску и прехрамбену индустрију, рафинерију нафте, бродоградилиште, универзитет, оперу, уметничку галерију и научне институте. Северно од Бургаса налази се туристички центар Несебар (мало острво насипом спојено са копном).

Приштина (187.000 становника) главни је град Аутономне покрајине Косово и Метохија и центар Косовског округа, смештен уз источни обод Косовске котлине, на странама Приштевке и раскрсници важних саобраћајница ка Поморављу, Повардарју и Метохији. Помиње се више пута у време Стефана Немање, 1342. као село са Краљевским двором, 1365. као Златна варош. Била је једна од престоница државе Немањића, краља Милутина, Стефана Дечанског, цара Душана и Вука Бранковића. У време турске власти била је седиште вилајета, нахије и санџака. Становништво је претежно албанско (Срби су се већином иселили 1999. после доласка мировне мисије УН-а). Има текстилну и машинску индустрију.

Бањалука (196.000 становника 1991) налази се у долини Врбаса, на важном природном путу који повезује јадранску обалу с Панонском низијом. Највећи град Републике Српске, политички, економски, културни и најважнији саобраћајни чвор западне Босне. Често је страдао у ратовима, епидемијама куге (1813–1816) и земљотресима (1969). Модеран град са очуваном атрактивном тврђавом Кастел. Код Лакташа се налази међународни аеродром.

Пиреј (182.000 становника 2001) крај Атине је главна лука у Грчкој, у заливу Сароникас. Основан је у V в. п. н.е. и зидинама је био повезан са Атином. Разорен у I в. п. н.е., касније је постао само рибарско насеље. Лучке функције су обновљене 1835. Трговински и индустријски центар (индустрија машина, хемијска, графичка, дуванска, текстилна индустрија, индустрија цемента, стакла, бродоградња и ремонт бродова). Патрас (169.000 становника 2001) лучки је град у Патраском заливу (Пелопонез) и главни град грчке покрајине Ахаја. Као трговачко место постојао је још у V в. п. н.е. Очуване су неке грађевине из средњег века. Центар текстилне и прехрамбене индустрије, трговине (суво грожђе, вино, маслине).

Сплит (175.000 становника 2001) највећи је град и средиште Далмације. Језгро града је палата цара Диоклецијана из III в. Привредном значају доприносе лука, индустрија и туризам. Културно-просветни центар.

Ниш (174.000 становника 2003) налази се на раскрсници најважнијих путева Б. п. (моравско-вардарски и нишавско-марички). Настао је из античког Naisussa, на месту келтског насеља. Освајали су га Хуни, Авари, Угари, Бугари и Турци. Водећи центар југоисточне Србије и центар Нишког округа. Има машинску, електро, дуванску, текстилну и кожарску индустрију.

Крагујевац (147.000 становника 2003) центар је Шумадије и Шумадијског округа. Од 1818. до 1841. био је престоница Србије. Први град у Кнежевини Србији који је добио гимназију и штампарију (1833), позориште и апотеку (1834), Лицеј – Велику школу (1838) и пошту (1840). После II светског рата развија машинску, електро, текстилну, кожарску, дрвну, хемијску и аутомобилску индустрију („Црвена застава") и постаје регионални центар. Крај града се налази спомен-парк Шумарице (стрељано 7.000 Крагујевчана у II светском рату).

Подгорица (169.000 становника 2003) је главни и популационо највећи град, политички, административно-управни и културни центар Црне Горе. Налази се на ушћу реке Рибнице у Морачу у Зетско-бјелопавлићкој равници, у близини римског града Диоклеје. Под називом Рибница први пут се помиње 1326. У састав Кнежевине Црне Горе ушлa је 1878. Од 1946. у СФРЈ град је носио назив Титоград, а 1992. на референдуму је враћено старо име – Подгорица (по брду Горица; 107 м н.в.). Након референдума о независности Подгорица је маја 2006. постала главни град државе Црне Горе.

Русе (159.000 становника 2003), раније Рушчук, налази се на североистоку Бугарске и важно је пристаниште на Дунаву. Индустријски и трговачки центар, бродоградилиште, рафинерија нафте, индустрија пољопривредних машина, текстилна, прехрамбена и индустрија коже. Мостом на Дунаву спојен је 1954. са градом Ђурђу у Румунији.

Остали већи градови (више од 100.000 становника) на Б. п. су: Ријека (144.000 становника 2001), Стара Загора (143.000 становника 2003), Ираклион (136.000 становника 2001), Лариса (131.000 становника 2001), Драч (112.000 2003), Тузла (132.000 становника 1991) и Куманово (104.000 становника 2001).

Села Б. п. нису једнообразна. Како су се развијала под различитим природним, историјским, привредним, социјалним и културним условима, развила су специфичне физиономске и функционалне карактеристике. Карактеристична су два типа села: дисперзивна, она код којих су куће окружене пољопривредним површинама, и збијена, код којих су пољопривредне површине ван насеља. Ни те две велике групе нису хомогене и Јован Цвијић их је класификовао у неколико група, називајући их по регијама за које су карактеристична, мада су те форме присутне и у другим деловима полуострва, као и ван њега (старовлашка, шумадијска, мачванско-јасеничка, ибарска, карстна, тимочка, грчко-медитеранска, турско-источњачка, мешовита). Променама услова под којима се развијају долази до трансформација и мењања карактеристика села до те мере да поједини типови потпуно нестају (читлучка села). Највеће трансформације се одвијају у зонама великих градова, где под њиховим утицајима села коренито мењају функције, демографске и физиономске карактеристике.

Дејан Шабић

Језици. У свакој од држава које се у целини или једним делом налазе на Б. п., у статусу службеног је један од следећих језика: албански, бошњачки, бугарски, грчки, македонски, румунски, словеначки, српски, турски, хрватски или црногорски језик. Сви језици који у државама на Балкану имају статус службених језика истовремено су и књижевни језици са дужом, краћом или сасвим кратком историјом писмености и са већим или мањим степеном стандардизованости. Међу графијским системима језика на Б. п. посебно место има грчки алфабет, који представља корен и колевку свих европских писама. Сва савремена ћириличка писма у већем делу словног инвентара садрже слова руске грађанске ћирилице, настале почетком XVIII в. Она је створена реформом црквенословенске ћирилице која је настала знатним делом по угледу на грчко (византијско) унцијално писмо. Ћириличка писма имају статус службених писама у Бугарској, Македонији, Србији и Црној Гори. Латиничка писма имају званичан статус у Албанији, Румунији, Словенији, Турској и Хрватској. У Србији је у јавној употреби поред српске ћирилице и српскохрватска латиница, а у Црној Гори је ћирилици равноправна латиница и у службеној и у јавној употреби. У Републици БиХ у употреби су и ћирилица (углавном у Републици Српској) и латиница (углавном у Федерацији БиХ).

Скоро сви језици који се говоре на Б. п. припадају индоевропској групи језика (осим турског) и флективном типу језика (такође осим турског), а већина тих језика припада балканском језичком савезу. У тај савез једни језици укључени су у већем, а други у мањем степену на основу оних заједничких особина које су се развиле услед дугог суживота, језичког мешања и међусобних утицаја. Поред тога, на Балкану постоје и језици мањих етничких група (нпр. ромски, влашки, цинцарски) који немају статус ни службених ни развијених стандардних језика, мада могу имати неке облике писмености и стандардизованости.

У историји Балкана било је језика који више не постоје. Међу њима су најпознатији палеобалкански језици, потврђени углавном ономастички, нпр. илирски, трачки, старомакедонски. Неки од палеобалканских језика су можда припадали и доиндоевропском супстрату, што се претпоставља за пелазгијски и сматра готово сигурним за минојски – језик најстарије познате цивилизације на европском тлу.

Предраг Пипер

Историја. Крајем XIX в. за овај део Европе у стручној литератури све више почиње да се употребљава назив Б. п., који је први употребио немачки географ A. Цојне 1809. уместо дотадашњих назива: Европска Турска, Грчко полуострво, Византијско и Илирско полуострво. Немачки научник је следио логику назива за Пиринејско и Апенинско полуострво, који су име добили по главном планинском венцу. У овом случају он је назив Балкан преузео од француског геолога A. Боуа који је тако назвао Стару планину у Бугарској, поистовећујући је са античким Хемом, иако се назив Балкан не протеже на целу Стару планину, а Стара планина не одговара античком Хему. На нетачност назива први је упозорио Т. Фишер већ 1893, док је Ј. Цвијић 1922. сматрао да га не треба мењати јер је у вези „са бурном и важном историјом полуострва". Иначе, реч Балкан (balqan) на турском означава „високе планине које се вежу једна за другу", „планински венац", „густо шумовиту планину".

Најстарији познати народи који су насељавали Б. п. су Трачани на истоку, Илири на западу, Келти у средишњим областима и Грци на југу. Због географског положаја Б. п. је главна саобраћајница између Европе и Азије, што је за последицу имало знатну етничку измешаност, разноврсност културних и политичких утицаја, као и веома бурну историју. Планински карактер полуострва и подељеност на више области омогућили су и малим етничким групацијама да се одрже. Грци су први организовали градове и државе и створили културу високих домета. Македонски владар Александар Велики (336–323) освојио је највећи део Балкана, а својим походима у Азији и северној Африци образовао је огромну империју чије је полазиште било Б. п. Од III в. п. н.е. до I в. Римљанима је пошло за руком да освоје цело полуострво и да романизују староседеоце Трачане, Илире и Келте.

Знатне промене у приликама на Балкану донела је Велика сеоба народа. На полуострво су најпре продрли западни Готи (375), за њима источни Готи, а потом Хуни, Авари и други народи. Током VI в. Словени су упадали и пљачкали балканске области, а од почетка VII в. почиње њихово насељавање. Коначна подела Римског царства на Западно и Источно, коју је 395. учинио цар Теодосије I Велики, имала је далекосежне последице на каснију историју јер је гранична линија ишла преко полуострва. Области у источним деловима Балкана углавном су биле под културним утицајем Византије, док су се западни крајеви развијали у окриљу латинске цивилизације западне Европе.

Радивој Радић

Обележја посебног историјског идентитета Балкана резултат су на првом месту изузетног геополитичког и војно-стратегијског значаја овог региона. Преко њега су у старијим временима пролазили путеви већином са Запада на Исток, као што је Via Egnatia од Драча преко Солуна до Цариграда, или из Дубровника и Котора преко централних области Балкана до Скопља и даље према Солуну, или преко Ниша и Софије до Цариграда. Од краја XVII в. посебан геополитички и стратегијски значај добија моравско-вардарски правац који ће бити окосница свих политичких, војничких и економских продора од севера према југу. Доминација над овим важним путевима и стратегијским правцима омогућавала је доминацију на источном Јадрану, источном Медитерану, западним обалама Црног мора и Блиског Истока. Зато је и уобичајено да се каже да је Балкан мост између Европе и Азије, Истока и Запада.

Особеност Балкана као историјског феномена проистекла је из вишевековног, миленијумског судара, али и прожимања различитих цивилизација чији су елементи у мањој или већој мери трајно уткани у културни идентитет Балкана. Утицај различитих културних средина допринео је културној разноликости, али и уочљивим обележјима балканског менталитета. Овакав амбијент је постао основа и за изазивање верских и политичких раздора који су све до најновијег времена ометали трајну стабилност овог региона. На широке и богате основе балканског античког наслеђа, које стоје и у темељима модерне Европе, наслањају се, укрштају и сукобљавају традиције источног хришћанства, западног хришћанства и ислама. Грци су први успели да својим политичким и културним деловањем дају Балкану значајно место. Велика држава Александра Македонског, обухватајући знатне делове Азије и североисточне Африке, имала је свој ослонац на Балкану.

Успостављање власти Римског царства над територијом целог Балкана после дугих борби од III до I в. оставило је трајан печат на политички и културни идентитет балканског света, препознатљив до најновијег времена. Балкан је први пут био обједињен у оквиру једне империје која је учинила велик корак напред у оргaнизацији и модернизацији овог региона, пре свега градњом путева, оснивањем градова, подизањем гарнизона, развијањем рударства, трговине и других видова привредног живота. Преношењем престонице Царства из Рима у Визант (330) од стране Константина Великог, балкански простор је постао важно средиште Римског царства. Римљани су у доброј мери романизовали разне старобалканске народе. Пре него што је дошло до поделе Царства на Источно и Западно, у западним деловима Балкана преовлађивао је римски утицај, а у источнима ка Црном мору – грчки, чиме је већ у римско доба Балкан постао простор сусрета, али и сукоба римског и грчког света. Подела на два дела Царства 395. линијом Котор – река Дрина до ушћа, Савом и Дунавом, биће основа за потоње политичке манипулације Дрином као наводном границом двеју непомирљивих цивилизација. Западно римско царство пропало је 476. док jе Источно наставило да траје под именом Византија скоро један миленијум, све до коначног пада Цариграда под турску власт 1453. Иако Византија, суочена са продором Словена у периоду VI–VII в., али и повременим најездама других народа, није више успела да успостави на дужи рок потпуну власт над целим Балканом, високи домети византијске цивилизације имаће преовлађујући утицај на државни, верски и културни живот Балкана не само до турских освајања, него и за време вишевековне османске власти. Расцеп у оквиру хришћанске цркве на источно и западно хришћанство 1054. временом ће све више бити основа за политичке сукобе и обрачуне мотивисане верско-политичким разлозима, нарочито од оснивања Конгрегације за пропаганду вере (1622) у крилу Римске цркве. Подела ће нарочито донети крупне последице на простору јужнословенског света. Европски крсташки ратови (1096–1270), заузимање и пустошење Цариграда 1204. и разарање Византијског царства изменили су однос политичких снага на Балкану и омогућили уздизање словенских царстава, прво бугарског, а затим српског за време цара Стефана Душана у XIV в. Постепено опадање моћи Византијског царства, ривалство и сукоби суседних балканских народа, али и трагични међусобни сукоби обласних господара унутар балканских држава, са уочљивим слабљењем централне власти и плимом суревњивости, допринели су паду Балкана под вишевековну власт Османског царства. Од средине XIV в., тј. од заузећа Галипоља (1354), до краја XV в. цео Балкан је постепено падао под турску власт.

Појам Балкан, као засебан историјско-политички регион, уобличава се током XIX в. у епохи националног препорода балканских народа и све јачег присуства великих сила. Од краја XVII в. (од пораза Турака под Бечом, 1683) до 1912. трајaла је дуга борба за ослобођење Балкана. У њеној првој фази, до почетка националних револуција у XIX в., велике силе су предводиле ту борбу, а у другој фази, због међусобне суревњивости и остварења сопствене доминације, западне силе су јој постале препрека. Оне су подстицале ривалитет балканских националних покрета или подржавале само Турску. Аустрија је са својим савезницима, током ратова 1683–1699, 1716–1718, 1737–1739. и 1788–1791, покушавала да потисне Турке и овлада централним областима Балкана. С друге стране, Русија је у ратовима против Турске 1711, 1736–1739, 1767–1774, 1787–1792, 1806–1812, 1828–1829 и 1877–1878, постепено ломила војну и економску моћ Османског царства, а током XIX в. пружала и директну не само моралну, културну, политичку него и војну подршку ослободилачким покретима Срба, Грка и Бугара. Кучук-кајнарџијским миром (1774) Русија је добила право покровитељства над хришћанима у Османском царству, које је изгубила одредбама Париског мира (1856), након Кримског рата. После овога рата снажно јача политички, културни и верски продор западних сила на Балкан. Појачан је њихов мисионарски рад и унијатско деловање (пример Кукуша и околине и унијатског митрополита Јосифа Соколског). Оснивањем језуитског реда у БиХ (1882) прозелитски рад Римске курије на Балкану добио је снажну подршку.

Осамдесетих година XVIII в. први пут се јавља подела интересних сфера на Балкану, између руске царице Катарине II и аустријског цара Јозефа II. Западни део Балкана, укључујући највећи део српских земаља, требало је да припадне Аустрији, а источни део Русији која је имала план да обнови Византију са једним руским принцом на челу (тзв. „грчки пројекат" Катарине II). Сличан договор између ове две силе постигнут је на почетку Велике источне кризе (1875–1878), споразумима у Рајхштату и Будимпешти (1876–1877). Русија је пристала на планирану окупацију БиХ, с тим да добије одрешене руке у источном делу Балкана. После неуспеха руског решења балканског питања предвиђеног Санстефанским миром 1878, Балкан је све до 1912. био у знаку потискивања руског утицаја и снажног продора Аустроугарске, ослоњене на политичку, привредну и војну подршку пангерманског плана „Продора на исток", на линији Хамбург–Багдад–Басра.

Уочљиво опадање моћи Османског царства током XVIII в. ојачало је економски утицај хришћана у Царству, нарочито богатих Грка у цариградском кварту Фанар. Цинцарски трговци из Москопоља и других вароши јужног Балкана, ширећи се према северу и средњој Европи, били су носиоци грчког духа и грчке цивилизације. Јачању хеленизма у Османском царству допринело је и укидање Пећке патријаршије (1766). Бугарска црква је нестала са пропашћу бугарске државе, док је српска Пећка патријаршија, обновљена 1557, знатно допринела очувању српских државних и културних традиција. Под притиском европских сила Турска је покушавала да се реформише Хатишерифом од Гилхане 1839. и Хатихумајуном 1856. што није имало већег успеха, али је омогућило организованији национални и културни рад хришћана окупљених око црквено-школских општина. Проглашавање бугарске Егзархије (1870) под видом, у доброј мери оправданог, супротстављања хеленизацији словенског света, уз подршку Русије, изродило се у бугарски експанзионистички национални програм који ће бити додатно подстакнут пројектом санстефанске велике Бугарске. Ова идеја ће, као и последице несрећног српско-бугарског рата (1885), бити жилава препрека ближој сарадњи Срба и Бугара и афирмацији идеје балканске узајамности. Насупрот руском пројекту велике словенске државе која би доминирала главним стратегијским правцима централног Балкана и прилаза Босфору и Дарданелима, Аустроугарска и Велика Британија су 1878. наступиле с пројектом Велике Албаније која је, поред албанског етничког простора, требало да обухвати и велик део територије насељене већинским српским и словенским живљем, а на југу грчким. У питању су биле територије косовског, битољског, скадарског и јањинског вилајета. Таква држава је требало да буде „тврђава која ће неумољиво владати Балканом", како се уочи II светског рата изразио гроф Ћано, Мусолинијев министар иностраних послова.

Борба за независност Балкана започета је Српском револуцијом 1804–1813, а настављена Грчком револуцијом 1821–1830. Поред аутономне Србије, Црна Гора је била друго српско државотворно средиште. Ривалство између Атине и Цариграда у питању вођења грчког националног покрета решено је у корист Атине. Грци су имали јаку подршку филхеленских европских кругова. Српско Начертаније (1844) и грчка Велика идеја (1844) била су два прва национална програма балканских народа, иако је Начертаније у доброј мери било резултат настојања британске и француске политике и пољске емиграције да се еманципацијом Срба и Бугара потисне руски утицај са Балкана. Широком отвореношћу за све видове европских утицаја, малобројна интелигенција веома много је допринела модернизацији балканских друштава. Балкан је живео у знаку прожимања модерног и традиционалног, Истока и Запада, а тај спој је обележје балканског културног идентитета. Етничка прожимања и симбиозе, настале нарочито током померања за време османске владавине, онемогућавали су повлачење јасних етничких граница међу балканским народима. То ће поред осталог бити извор њихових дуготрајних трвења, међусобног неповерења и подозривости.

Насупрот политици великих сила с једне, и унутрашњих балканских раздора с друге стране, током 60-их година XIX в. јавила се идеја балканског споразумевања у духу начела Балкан – балканским народима. Први балкански савез створен је споразумима Србије и Црне Горе (1866) и Србије и Грчке (1867). Допринос тој идеји представљао је и уговор Србије и Румуније о пријатељству (1868). Прва већа балканска криза 1875–1878. показала је још увек крхке основе ове идеје. Много делотворнији био је Балкански савез (1911–1912) између Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке, који је претходио Првом балканском рату (1912–1913) и потискивању Турске из Европе. Већ 1913. дошло је до сукоба савезника и пропасти Балканског савеза. Букурешки мир (1913) верификовао је резултате оба балканска рата. Идеја Балканског савеза оживела је и између два светска рата. Након неколико балканских конференција, одржаних с циљем приближавања балканских народа, у Атини је 9. II 1934. склопљен Балкански пакт (Балканска антанта) између Југославије, Румуније, Грчке и Турске. Бугарска није приступила овом савезу, а Албанија није ни била позвана да га потпише јер је била у савезу са Италијом на основу Тиранског пакта (1927). Балканском пакту је додата и Војна конвенција, потписана 1936. у Букурешту. Иза овог пакта политички су стајале Француска и Мала антанта као што је иза балканских савеза 1866–1867. и 1911–1912. стајала углавном Русија. После II светског рата у сасвим измењеним геополитичким околностима у Европи и на Балкану створен је Балкански савез између Југославије, Грчке и Турске. Његову основу чинили су Анкарски (1953) и Бледски уговор (1954), а иза њега је стајао НАТО. Представљао је додатно јачање јужног крила НАТО-а и био уперен против Варшавског блока на челу са СССР. После разбијања југословенске државе (1992), војних акција НАТО-а против Републике Српске Крајине и Републике Српске (1995) и Србије и СР Југославије (1999) и након насилног отимања српске покрајине Косова и Метохије из састава Србије (2008), Балкан никада није био даље од начела Балкан – балканским народима.

Б. п. у историјском смислу представља политичко-културни простор дела Југоисточне Европе, којем су историјске околности наметнуле нека посебна и препознатљива обележја. С једне стране уочљиве су тежње балканских народа да афирмишу свој интегритет и индентитет у оквиру европске заједнице народа, а с друге стране, од стране Западне и Средње Европе уочавају се тежње да се Балкан представи као посебан историјски регион, недовољно дорастао да има улогу равноправног партнера у свим видовима односа са другим деловима Европе. Из таквог схватања настају идеје о потреби старатељства или разних видова протектората над Балканом. Европска дипломатија је творац синтагме буре барута, а у новије време и појма балканизам као синонима за међуплеменску завађеност. И једно и друго су на првом месту резултат политике великих сила према Балкану.

Славенко Терзић

Религија. Б. п. је христијанизовано оснивањем хришћанских општина и епископија још у апостолском добу, иако за то нема историјских докумената осим новозаветних списа. Апостол Павле је на свом другом и трећем мисионарском путовању проповедао хришћанство у Македонији (Дап 16,9–12) и Грчкој (Дап 17,1.10.15; 18,1), а његов ученик Тит у Далмацији (2. Тим 4,10). Апостол Павле помиње у две своје посланице простор Б. п. У посланици Римљанима пише да је проповедао хришћанство: „У сили знакова и чудеса, у сили Духа Божјега; тако да сам од Јерусалима и наоколо све до Илирика испунио јеванђељем Христовим" (Рим 15,19). Термин Илирик овде има више ознаку општег израза за удаљене земље у унутрашњости Б. п. него неку прецизну локацију. Павле посланицом позива у Рим ученика Тимотеја: „Постарај се да ми дођеш брзо, јер ме Димас остави, завољевши садашњи век, и отиде у Солун; Крискент у Галатију; Тит у Далмацију; Лука је сам код мене" (2. Тим 4,9–10). Овде је употребио прецизнију ознаку јер је Далмација у Павлово време био новији термин за стару покрајину Илирик. По старој српској традицији Тит је на путу за Далмацију прошао преко централног Балкана, тј. простора који су касније населили Срби, и том приликом положио основ за храм св. апостола Петра и Павла, данас познат као Петрова црква код Новог Пазара. Истим путем кретао се касније Тимотеј. Хришћанство на Балкану потврђују и посланице апостола Павла које је упутио хришћанима у Филипима, у Солун (две) и у Коринт (две). По каснијем црквеном предању у Византу је проповедао апостол Андреј Првозвани, а еванђелист Лука мученички је страдао у граду Тива (Теба у Беотији). По старој хришћанској традицији на Балкану је било неколико епископа Христових ученика из броја Седамдесеторице: Сила у Коринту, Силуан у Солуну, Крисп на острву Егини, Урван у Македонији, Наркис, Кодрат, Дионисије и Јеротеј у Атини, Состен у Колофону, Руф у Тиви, Јерма и Јермије у Далмацији и Астије у Драчу. У Сирмијуму је први епископ био Епенет, а после њега Андроник.

Староседелачко становништво Б. п. (Елини/Грци, Трачани, Мези, Илири, Дардани, Дачани и др.) било је христијанизовано постепено првих векова, најпре у градовима, а потом и у селима. Хришћанство је већ у II в. стигло у Дакију и Панонију с легијама и колонијама цара Трајана. У III в. Готи су преотели Дакију и, упадајући преко Б. п. у Малу Азију, дошли у додир са хришћанством. Њихов епископ Теофил учесник је Првог васељенског сабора у Никеји (325). Међу учесницима су били и Вудиос епископ Стобија, Дакус епископ Скупија, Протоген Сардички и др. Коначна христијанизација свакако је била у IV в. када је хришћанство постало призната религија и добило право јавног проповедања и стицања имовине што је подразумевало изградњу храмова и манастира. Политеизам је ипак и даље остао присутан јер је тек цар Грацијан затворио политеистичку академију у Атини чиме је заустављено високо образовање политеиста.

О христијанизацији Б. п. давно пре доласка Словена сведочи и рано постојање епископских седишта Сирмијум, Сингидунум, Маргум, Виминацијум, Хореум Маргум, Наис, Ремезијана, Сердика и оних у многим другим античким градовима у централном делу Балкана, али још више на простору који су населили Грци. Међу њима се у IV в. истакао епископ Константинопоља којем је Други васељенски сабор дао право части одмах после римског епископа. У Приморју су се посебно издвојили епископи Салоне, Бара и Драча.

Сигурно постојање црквене организације у унутрашњости Балкана и средњег Подунавља може се у историјским изворима констатовати за крај II в. Већ на крају II и почетком III в. постојала је организована црква на Балкану под јурисдикцијом римског епископа. О томе сведоче мученици, међу којима епископи Јевсевије из Мурсе, страдао у време цара Декија Трајана (249–251) и Валенс из Салоне (Солина), страдао у време цара Аурелијана (270–275). Диоклецијанова антихришћанска политика, као и њене конкретне мере, дају да се наслути до које је мере хришћанство ојачало када се цар одлучио да га систематски гони као опасно за државу. Први едикт против хришћана обнародован је 303, а убрзо су следиле много оштрије мере. Међу прогоњеним појединцима нашли су се пре свих чланови црквене јерархије, епископи, свештеници и ђакони, али и обични чланови цркве, војници из римских легија, занатлије и обичан народ. Црква је забележила имена својих мученика. Најпознатији је проконзул Димитрије у Солуну, у Салони је страдао епископ Домнус, у Сисцији (Сисак) епископ Квирин, у Петовији (Птуј) епископ Викторин, у Цибали (Винковци) лектор Полион, а у Сирмијуму (Сремска Митровица) епископ Иринеј. Погубљени су и свештеник Ромул, ђакони Пулије, Силван и Димитрије (којем град дугује своје садашње име), монах Синерот, баштован Серен и други верници. Житија светих бележе мученичку смрт пет девојака у Сирмијуму и поново 12 девојака, затим Фортунат и Донат и шест мученика; у Сингидунуму (Београд) страдао је презвитер Монтанус, његова супруга Максима и група његових парохијана. У Сингидунуму је страдао Донат, а ђакон Ермил и стражар Стратоник после мучења бачени су у Дунав. На Фрушкој гори погубљена су четири царска каменоресца (Клаудије, Касторије, Симпронијан и Никострат) јер нису хтели да од камена режу кипове паганских богова. О тим догађајима говори савремена хроника Passio quatuor coronatorum. Клесари Флор и Лавр погубљени су у Улпијани (Липљан) јер су једне ноћи порушили идоле у храму који је саградио цар Ликиније. Мученика је било веома много широм Б. п.: у Адријанопољу, Епивату, Томи, Дрзиперу. Страдало се у групама јер су хришћане вероватно потајно пратили и хватали на богослужењу. Није сувише смео закључак да су ово забележени и запамћени случајеви, а да је заправо мученика за веру било много више.

Црквена јурисдикција и црквено-административни односи на Б. п. били су сложени јер су прилагођавани државној организацији и мењали се сходно промени државне организације. Највећи део полуострва налазио се под јурисдикцијом римског епископа, а мањи под управом цариградског епископа. То је разумљиво будући да је провинција Илирикум припадала западном делу царства, па је гравитирала Риму и у духовном погледу. То је условило да српски народ није био обухваћен јединственом црквеном организацијом. Линија на којој се сусрећу културни и црквени утицаји Цариграда и Рима, као граница источне и западне цркве, кретала се приближно правцем Скадар–Београд. Организацију хришћанске цркве разорили су варвари у познатој сеоби народа када су Готи, потом Авари и Словени, разорили многа епископска седишта и храмове.

Срби, који су стварали своје државе са тежиштем у Приморју, затекли су три црквене организације: Сплитску, Барску и Драчку архиепископију. Прве две остале су под трајним утицајем Рима. Самим тим и Срби у Приморју били су у латинској јурисдикцији сплитске и барске, повремено и дубровачке архиепископије. Део на централном Балкану био је потчињен папском викаријату у Солуну, потом архиепископији Јустинијани Прими, па поново Солунском викаријату до 732. када је цар одузео тај простор и потчинио га Цариградској патријаршији. Крштавање Срба принудило је црквене власти да за њих оснивају посебне епархије: епархију Величку, епархију за племе Смолена под митрополитoм филипским, епархију Сервију (o tw'n Serbivwn), епархију за племе Драгувита под митрополитом солунским, епархије Језеро и Радозвижд под митрополитом лариским. Касније су оне не само грцизиране, него су и радиле на грцизирању Срба и осталих словенских досељеника. У многим епархијама Охридске цркве било је Срба, а централном епархијом српског етничког простора сматрана је епископија у Расу, потчињена Охриду. Самуило је стварањем царства основао и Охридску патријаршију којој је припадао централни српски простор. Уништивши Самуилово царство, цар Василије II уништио је Охридску патријаршију и основао Охридску архиепископију која је била директно потчињена цару. Подељеност између Истока и Запада, а поготово расцеп у хришћанској цркви 1054, утицали су на споро примање хришћанства код Срба. Индиректно, то је неповољно утицало и на стварање сопствене државе и њено политичко осамостаљивање. Тако је било све до времена Стефана Немање и св. Саве.

Грци су хришћанство и ранг својих цркава сачували кроз векове. Потешкоћа су имали у време крсташких ратова када су страдали од Латина, под чију је власт дошао Цариград, а патријарх морао да се склони у малоазијску Никеју. Нова ситуација настала је турским освајањем, али су Грци убрзо увидели турску подмитљивост и то обилно користили да сачувају своја права. Сва четири источна патријархата била су у грчким рукама и сложно наступала када би неко покушао да се супротстави њиховим плановима као што је било у случају смедеревског митрополита Павла који је у XVI в. покушао да ослободи српску цркву од власти охридске архиепископије. По угледу на цара цариградски патријарх носи титулу „васељенски", у односу на остале поглаваре православних помесних цркава само је primus inter pares (први међу једнакима), јер му канони не дају право власти него само право части (jus honoris). Ипак, било је случајева када су титули „васељенски" покушавали да дају правно значење. У време турског ропства Турци су му дали титулу етнарха (милет баша), тј. поглавара хришћанског народа, који се бринуо за права хришћанске раје, а у XIX в. помагао ослобођење од Турака. Данас цариградски патријарх има јурисдикцију над епархијама у Турској, острвима Додеканез и Крит и грчком дијаспором у свету, па отуда има по једну митрополију у Америци, Аустралији и Великој Британији. Његовој јурисдикцији припада и Света гора.

Простор балканске Грчке још од античких времена прекривен је густом мрежом епископија о чему сведоче ранохришћански храмови и крстионице. На тлу Грчке дошло је до сусрета хришћанства с политеизмом и грчком филозофијом и науком. Ослободивши се турског ропства, Грци су створили слободну државу, али и задржали везе с Мајком црквом у Цариграду. Међународним признањем независности (1830) у Грчкој је успостављена монархија с владарима немачке народности, римокатоличке и протестантске вероисповести. Црквена независност проглашена је 1833, али је Свети синод, који је управљао Црквом, био под надзором краља. Тада је затворено 412 манастира којима је одузета имовина. Да би сачувао канонски поредак, Цариград је 1850. признао самосталност цркве у грчкој држави с тим да председник синода буде „архиепископ атински и целе Грчке", а не краљ или нека световна личност.

Као народ хунско-оногурског порекла, Бугари су око 680. упали на Б. п. и покорили седам племена и „северце" (српска племена). Иако су војнички били јачи од староседелаца, културно су били инфериорни, те су словенизирани културно се прилагодивши новим условима. Хришћанство су примили 864. из Цариграда, у време кнеза Бо(го)риса (852–889), који је добио име Михајло по византијском цару Михајлу III који му је био кум на крштењу. Црква у Бугарској, са грчким епископима и грчким свештеницима, стављена је под јурисдикцију цариградског патријарха. Кнез Борис је желео самосталну националну цркву у својој држави. Како се Цариград томе противио, он је протерао грчке свештенике и обратио се Риму, те је папа Никола I у Бугарску послао своје епископе и франачке мисионаре. Иако су у Бугарској развили живу активност на крштавању народа, папа је оклевао да створи самосталну бугарску цркву. Цариградски патријарх Фотије обавестио је све источне патријархе о томе да папа отима већ крштене Бугаре. На Цариградском сабору 869. одлучено је да Бугарска црква припадне Цариградској патријаршији и да се латински епископи и мисионари врате у Рим. Наредне године Сабор је Бугарској цркви признао самосталност с рангом архиепископије и с архиепископом Јосифом на челу. Имала је десет епархија од којих су неке вероватно постојале одраније. У условима борби око превласти над бугарском црквом истинско христијанизовање ишло је споро. Тек доласком ученика св. браће Кирила и Методија, познатих петочисленика (Климент, Наум, Горазд, Сава и Ангеларије) и службом на словенском језику ствари су кренуле набоље. Центар њиховог рада био је Кутмичевица око Охридског језера. Кнез Борис је у Охриду подигао саборни храм, а Климент манастир св. Пантелејмона. Он је постао и епископ велички, први епископ Словен. Криза је наступила после абдикације кнеза Бориса који се замонашио и постао први словенски владар-монах. Његов наследник Владимир (889–893) покушао је да заустави христијанизацију и да поврати политеизам, али је Борис напустио манастир, збацио Владимира и на престо поставио млађег сина Симеона (893–927). Симеон се 913. прогласио за цара, а пред крај своје владе уздигао је цркву у Бугарској на ранг патријаршије. Цариградска патријаршија признала је тај ранг тек када су односи између Византије и Бугарске поправљени династичким браком Симеоновог наследника цара Петра и византијске принцезе Марије Лакапин, унуке цара Романа I. Седиште Бугарске патријаршије било је прво у Великом Преславу, а потом у Доростолу (Дрстар, данашња Силистрија). Убрзо је држава почела да слаби под ударцима Мађара, Печенега и Византије, а 971. освојио ју је византијски цар Јован Цимискије који је укинуо бугарско царство и патријаршију, збацио патријарха Дамјана, а све епархије потчинио цариградском патријарху.

Када је цар Самуило, по збацивању византијске власти, основао у Охриду царство и патријаршију, покушао је да им прибави легитимитет везујући их за патријаршију у Преславу. То су, међутим, биле потпуно нове творевине без јачих веза са бугарским простором. Уз то, кратко су трајале јер је победом на Беласици 1018. цар Василије II Бугароубица укинуо царство и патријаршију потчинивши је Охридској архиепископији чијег поглавара није бирао синод него постављао цар. Браћа Петар и Асен повратили су 1186. слободу и васпоставили бугарску државу са престоницом у Трнову. Папа Инокентије III (1198–1216) послао је краљевску круну бугарском владару Калојовану (1204) и признао ранг архиепископа поглавару обновљене бугарске цркве, тражећи за узврат да се покоре Римској цркви и признају папу за свог врховног поглавара. Када су крсташи заузели Цариград исте године, охладнели су односи с Римом, а брак бугарског принца са ћерком цара Јована Ватаса Дуке довео је до прекида тих односа и придруживања патријарху у Никеји. Патријарх Герман II (1222–1240) признао је патријарашки наслов бугарској цркви, чиме је постао пети патријарх у православном свету: Трновска патријаршија трајала је до турског освајања. Султан Бајазит срушио је 1393. бугарску државу, а бугарску патријаршију као митрополију трновску припојио Цариградској патријаршији. Део Бугара се исламизирао и, задржавши језик, остао познат као Помаци (тј. помагачи Турака). Седамдесетих година XX в. многи од њих су се вратили православљу, а они верни исламу иселили се у Турску. Бугари су успели да поврате црквену самосталност када је 1870. султановим ферманом основана Бугарска егзархија. Цариградска патријаршија ускратила је сагласност и уз помоћ источних патријараха осудила тај поступак као етнофилетизам, а Бугарска се нашла у расколу. Свађу је користио Рим да прогласи унију, да постави свог архиепископа за Бугарску и пошаље мисионаре, углавном пољске лазаристе. Посредовањем Руске цркве раскол је окончан 1945. када је Цариград признао аутокефалност Бугарској егзархији, а тек 1961. признат је ранг патријаршије коју су Бугари 1953. прогласили. Бугарска црква има 24 епископа у самој Бугарској, митрополита за средњу и западну Европу и митрополита за Америку, Канаду и Аустралију.

Склоност охридских архиепископа да се потчине Риму довела је римске мисионаре на њен простор, али су успели само да задобију последње остатке богумила или павликијана око Пловдива и Никопоља. Посвећење једног бугарског унијате за охридског архиепископа није донело успеха, а патријарх Самуило је код турских власти успео да 1766. укине Пећку патријаршију, а годину дана касније и Охридску архиепископију прихвативши њихове фискалне обавезе према Порти.

Албански простор христијанизован је у III в., а ојачан у IX в. радом Ћирилових ученика. Јужни део био је под јурисдикцијом Драчке митрополије, северни под Барском архиепископијом, а од XI в. цео простор под Охридском архиепископијом. У време српског царства припадали су Пећкој патријаршији, па поново Охридској архиепископији. Јужноалбански епископ је све до 1585. остао под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Православље албанског становништва потврђује податак да су блиски Скендербегови рођаци Кастриоти завршили као монаси у Хиландару. Нове прилике настале су турским освајањем када је из Албаније у јужну Италију пребегло доста Грка и Арбанаса, као што је доста Грка тамо пребегло и после пада Цариграда. Јачање грчког националног елемента и православља у Италији спречио је папа Сикст V (1585–1590) присиливши их све на унију, а јужноалбанском митрополиту забранио је приступ италским Грцима и православним верницима. У истом веку у Албанију су стигли католички мисионари који отварају школе. Исламизација је прве успехе постигла код феудалаца и градског становништва, а код сеоског становништва тек када је султан Селим II (1566–1574) ослободио дажбина сваку кућу из које бар један мушкарац прими ислам. И у таквим околностима остало је доста хришћана, који данас чине четвртину албанског становништва. Укидањем Охридске архиепископије (1767) припали су Цариградској патријаршији, а стварањем независне државе Албаније покушали су да добију и самосталну цркву, што је успело 1937. када су установљене четири епископије на простору Албаније и једна у Америци. За време комунизма Црква је много страдала, верски живот био скоро потпуно угушен, а државна власт с поносом истицала да је Албанија прва атеистичка држава на свету. Архиепископ Христофор је затворен, архиепископ Дамјан 1973. умро у затвору, а многи свештеници су побијени или онемогућени у раду. Забрањено је ношење мантије па су попови свештенорадње обављали у цивилном оделу. Уништен је целокупан административни систем, опљачкана имовина Цркве, храмова и манастира који су претварани у музеје, биоскопе, магацине и друге јавне објекте. Верски прогони су обустављени тек 1990.

Хрвати су у VII в. населили Панонију и Далмацију, раније делове римског царства, и на том подручју где се сукобљавају утицаји римски и византијски, а од X в. и угарски, срели се са хришћанством. Примањем хришћанства из Рима, с њиме и латинице, доспели су у зону западне културе. После Авара дошли су под франачку власт. Франачко свештенство их је насилним путем крштавало при чему су морали да прихвате и црквене дажбине. Словенска проповед и богослужење вероватно су допрли из Коцељеве Паноније, а унапређени су доласком Методијевих ученика протераних из Моравске. Тако су у Хрватској створене две врсте свештенства: латинско (латинаши) и народно свештенство (глагољаши).

Хрвати у залеђу далматинских градова почетком IX в. добили су епископа у Нину који је потчињен аквилејском патријарху, а латински епископи далматинских градова потчињени су цариградском патријарху. У време ојачале Хрватске под краљем Томиславом Византија је Далмацију препустила папској јурисдикцији. Тада је сплитски епископ затражио укидање нинске бискупије и ранг митрополита/архиепископа за себе, као и потчињавање целог хрватског простора Сплиту. Гргур Нински се одлучно успротивио, а краљ Томислав с латинским епископима затражио од папе да на сабору у Сплиту реши спор. Папа је отписао Томиславу и Михаилу Захумском: „Који син свете Римске цркве, какви сте ви, ужива да се Богу врши служба на варварском или словенском језику?" Сплитски сабор је, отуда, имао задатак да укине словенско богослужење. Први сплитски сабор (925) у присуству краља Томислава и кнеза Михајла одлучио је да се Нинска бискупија укине, да Сплитска архиепископија добије власт над целим хрватским простором и да се рукополагање свештеника за словенско богослужење забрани. У свим епархијама забрањена је словенска служба, изузев ако нема латинских свештеника, што сведочи да латинаши нису у том тренутку имали довољно снаге да сасвим искорене словенску службу. Све жалбе на ове одлуке су одбијене, а други Сплитски сабор (927–928) укинуо је Нинску бискупију доделивши Гргуру Скрадинску бискупију под јурисдикцијом сплитског архиепископа. Глагољашки покрет опстајао је све до раздвајања хришћанске цркве (1054) на источну и западну. Трећи сплитски сабор 1060. забранио је рукополагање кандидата који не знају латински језик и латинску службу, а словенско богослужење је потиснуто јер је глагољицу измислио јеретик Методије, „који је написао многе књиге против норми католичке вере". Глагољаши су се најдуже одржали на острву Крк, због чега је њихов парох Вулф на сабору 1063. лишен чина, усијаним гвожђем жигосан на челу, ишибан и послат на вечну робију.

Римокатолика има у свим балканским државама, негде више, негде мање. Имају своју организацију и одржавају своје везе са Римом. Слично је и са протестантским заједницама које такође негују своје везе са центрима изван држава у којима делују. Још од средњовековних времена на Балкану живе Јевреји и нешто Јермена, који сви негују своје верске и националне обичаје.

Радомир Милошевић

Прелажење на ислам дела аутохтоног становништва Балкана у периоду од XIV до XIX в. битно је утицало на уобличавање његове историјске и савремене демографске, политичке, духовне и културне стварности. Вишеструко сложени процес исламизације на Балкану, појавно и резултативно јединствен на европском континенту, одавно привлачи усредсређену истраживачку пажњу у балканским и ванбалканским срединама. И поред остварених значајних научних увида у поједине њене димензије, исламизација на Балкану још увек није свеобухватно сагледана и целовито протумачена. Два су битна разлога за такво стање. Први произлази из комплексности самог предмета проучавања и стања изучености примарних извора сазнања о њему, односно чињенице да је огромна османска архивска грађа која се односи на прошлост Балкана тек делимично објављена и истражена. Други разлог је привидно теоријско-методолошког, а заправо идеолошког реда. С обзиром на њене савремене друштвене и политичке импликације, тумачење проблематике исламизације тешко је измицало утицају идеологема доминантних у одређеним временима и националним доктринама, и то пре свега у самим балканским земљама. Као последица, приметна је склоност да се постављању и доказивању теза у вези с исламизацијом приступа с тенденциозном аргументацијском селективношћу или да се на основу истих података изводе неподударни, па и сасвим опречни закључци.

Премда постоје извештаји и докази да су и пре доласка Османлија становници Балкана у различитим областима и на разне начине долазили у спорадичне појединачне и групне контакте с муслиманима, претежно Арапима, сигурно је да ови контакти нису битније утицали на то да се ислам у друштвено релевантном опсегу престане доживљавати као страна, слабо позната религија и туђинска цивилизација. Тек ће успостављање, ширење и консолидовање османске власти на Балкану у периоду XIV–XVI в., праћено увођењем специфичног имовинско-правног и пореског система, колонизацијом турског досељеничког живља, урбанизацијом оријенталног типа и изградњом верских и других пратећих комуналних објеката, укључујући и образовне институције, уз спровођење планских мера османске управе на плану промене статуса одређених категорија немуслиманских поданика, створити административне, општедруштвене и психолошке услове за исламизацију ширих слојева домаћег становништва. У раздобљу пуне експанзије (XIV–XV в.), приоритет Османлија у новоосвојеним земљама био је што брже успостављање и учвршћивање власти и организовање живота, чиме је постављана основа за даље војне походе. Ради што ефикаснијег остваривања тог циља, Порта је држала сврсисходним проширивање друштвене базе свог војноадминистративног апарата кроз укључивање у еклектички феудални систем Царства различитих категорија балканског становништва које је у томе тражило пут задржавања старих или стицања нових привилегија. У науци се много расправља о томе да ли је исламизација на Балкану, који су Турци звали Румелија, била претежно насилна или ненасилна, односно добровољна, при чему су заступани ставови често већма идеолошки него научно мотивисани. Објективно, сва расположива сазнања иду у прилог закључку да се, укупно узевши, процес исламизације одвијао у условима непосредне и посредне принуде, при чему је прва била спровођена насилно, док се друга конкретизовала кроз поступке који су појавно упућивали на добровољност, односно самоиницијативност.

Насилна исламизација, остваривана као део асимилаторске државне политике Османског царства, заснована је на шеријатским прописима и на освајачким традицијама ислама, а састојала се у одвођењу у робље многобројних хришћана, од којих су неки касније као муслимани ослобађани, као и у систематски спровођеном „данку у крви" (девширме), тј. одузимању одређеног броја здраве и напредне немуслиманске мушке деце, њиховом превођењу у ислам и слању на војну обуку ради попуњавања јаничарског корпуса, задуго најпоузданијег султановог војног ослонца. Без обзира на своје хришћанско порекло, најспособнији међу јаничарима могли су остварити завидну војну и управљачку каријеру, постајали су аге, санџак-бегови, беглербегови, везири, па чак и велики везири. Најпознатији је случај Мехмед-паше Соколовића (1505?–1579), рођеног Србина, царског зета и великог везира тројице султана. Забележено је и да је током трајања Царства укупно тридесетак великих везира било албанског порекла. Одвођење хришћанских дечака у јаничаре било је посебно интензивно до средине XVII в., а потом се све учесталије регрутују и младићи муслиманске вере. Бројно стање јаничарског корпуса надилазило је у то време 50.000 војника.

Прелажење на ислам које се обично назива добровољним било је индивидуални чин и није се уклапало у координате неког утврђеног плана или програма централне османске власти. Штавише, током периода стабилности и напредовања Царства (до пред крај XVI в.), држави није ни било у интересу да немуслимански поданици из средњих и нижих слојева масовније прихватају ислам, јер се тиме смањивао прилив новца од пореза, главарине (џизје) коју су они били обавезни да плаћају. То се касније, већ после владавине султана Бајазита II (1481–1512), а нарочито током XVII в., променило, а прозелитски притисци на немуслимане постали су жешћи. Самоиницијативно опредељивање да се прихвати вера нових господара најчешће је било мотивисано статусним и економским разлозима, као једини поуздани канал социјалне покретљивости у контексту османског војнофеудалног система. Наметање тог система дошло је као последица освајања балканских земаља, чиме су се дојучерашњи угледници и поседници, као и сви остали немуслимани, нашли у ситуацији системски дискриминисаних поданика стране државе, па су многи међу њима излаз из неповољног положаја потражили у утилитарном преверавању. Прагматичне османске власти задржале су и наставиле да примењују оне затечене институције и обичаје који су им одговарали, али је у новој реалности припадност исламу једина обезбеђивала пуно људско достојанство, имовинску сигурност и изгледе за успех у животу. Управо због тог наметнутог општег оквира неравноправности и већина одлука о самоиницијативном прелажењу на ислам мора се посматрати као учинак посредне принуде. Ислам је из наведених разлога прихватао и део градског хришћанског становништва (занатлије, трговци ), али понајвише представници бивше властеле, земљопоседници, спахије, као и припадници полувојних редова, тзв. „повлашћена раја", хришћани који су обављали неку службу у корист османске државе (војнуци, власи, соколари, дербенџије...). Ови су уживали одређене пореске олакшице које је држава, у зависности од околности, повремено подвргавала ревизијама, најчешће их смањујући, а могло им се догодити и да буду спуштени у статус обичне раје, што је код њих изазивало незадовољство, а у драстичнијим случајевима и прибегавање прелажењу на ислам. Карактеристичан случај представља, на пример, групно исламизовање влаха, православних номадских сточара, изузетно корисних Османлијама на разним пословима. Кад су им (1536), услед померања граница Царства на запад, укинуте привилегије, а они постали раја, припадници овог сталежа, распрострањеног у БиХ и у Србији, у великом броју примају ислам и доприносе мењању конфесионалне слике области у којима су живели. Сем изузетно (нпр. у БиХ), најмање и релативно касно почело се преверавати балканско сељаштво које је, као затворена, традиционална, а неретко и теренски теже доступна заједница, с Османлијама и с њиховом културом имало крајње сведене животне додире. Тако је, рецимо, у градовима Србије исламизација обухватала и до 40% становништва, док су села махом остајала ван њеног домашаја или бивала тек маргинално захваћена. Сељаштво и његова културна традиција су стога, у време ослобађања од османске власти и стварања самосталних држава представљали, заједно с црквом, главно упориште националног идентитета.

Интензитет и форме које је процес исламизације попримао у појединим балканским земљама, као и периоди у којима се јаче испољио, зависили су од низа околности. Значајан је, поготово у почетној фази, био обим спонтаног и диригованог колонизовања Турака и шареног конгломерата других муслиманских, претежно номадских етничких група (Јурука, Татара, Черкеза и др.) из Анадолије, односно незнатност или потпуно изостајање ове појаве. Брзом увећавању броја муслимана у Тракији и у источној Бугарској, на пример, где су већ око 1520. они чинили већину становништва, пресудно је допринело масовно досељавање муслиманског живља из Анадолије током XIV в. С обзиром на свој географски положај, бугарске земље су природно биле прве на удару. Велику већину приближно једномилионског муслиманског становништва Бугарске и данас чине етнички Турци, док је исламизованих Бугара, Помака, неупоредиво мање. Делотворан је, дакле, стално био и геополитички моменат, односно место и важност дате области у Царству, при чему је то била променљива вредност која је зависила од динамике напредовања, стагнирања и повлачења Османлија из Европе и с Балкана, као и од промена у територијално-административном уређењу државе. Рана масовна исламизација у Босни и Херцеговини (XVI в.) објашњава се, поред осталих чинилаца, и истуреним положајем ове граничне провинције према супарничким европским силама, док је, рецимо, врх таласа исламизације Албанију, Косово и Западну Македонију захватио тек касније, током XVII и XVIII, па све до почетка XIX в., у доба опадања османлијске моћи, унутрашњих потреса и принудних дефанзивних миграција, јачања центрифугалних сила и измењеног односа према хришћанским поданицима. Повлачећи се у себе, сиромашећи и трпећи ударце изнутра и споља, Царство је постајало све нетолерантније према етноконфесионалним разноликостима којима је раније умело вешто да управља, окрећући их у сопствену корист.

Смер којим је кренуо и опсег који је процес исламизације домаћег живља у некој балканској земљи досегао био је до знатне мере условљен политичким, друштвеним, верским и етнопсихолошким особеностима које су јој биле својствене пре продора ислама. При свему томе, уз уплив промишљене државне политике Царства и духовног деловања званичног ислама, никако не треба занемарити ни локалном религијско-културном хоризонту прилагођене конкретне путеве и видове ширења нове вере, као ни мисионарски жар и убедљивост усрдних проповедника Алахове истине. У интерпретацији припадника неких дервишких братстава која су имала велике заслуге за одомаћивање ислама међу хришћанима, та истина је умногоме попримала синкретички лик, тако да је иноверцима била прихватљивија. Илустративан је у овом смислу позни замах исламизације у Албанији, до којег долази тек у XVII в., а којем су, уз срачунате мере централних власти да се осујети сарадња домаћих хришћана с непријатељима Порте, битно допринели локални моћници и османски управитељи блиски бекташијском дервишком реду, од оснивања повезаном с јаничарским оџаком, а у верском погледу прилично неортодоксном. Бекташизам је тако код знатног дела (око 20%) Албанаца задобио статус до одређене мере национално обележеног вида исповедања ислама, паралелног сунитској исламској заједници ханефитског обреда, званичног у Османском царству. Почетком XVI в. у четири албанска санџака било је свега око 3.000 муслиманских породица које су углавном припадале нижим слојевима становништва, а крајем XVIII в. приближно две трећине Албанаца било је исламизовано. С друге стране, у чињеници да албанске етничке територије није запљуснула масовна колонизација неалбанског муслиманског живља с истока може се наћи део објашњења феномена да преверавање и унутрашња подела кроз припадање трима религијама, односно конфесијама – исламу, православљу и католицизму, нису, као у неким другим случајевима (БиХ), угрозили албанско национално јединство и самосвест, нити довели до стварања нових нација. Штавише, поред етничке и језичке самосвојности и специфичне организације друштва, исламизација је Албанце учинила додатно имуним пред перспективом асимиловања од стране грчких и словенских суседа. У албанској средини, поготово у новије време, има, међутим, и процена да су се већинским прихватањем ислама Албанци удаљили од цивилизацијски напредније хришћанске Европе.

Уз напомену да у Румунији никад није било израженије појаве исламизовања домаћег живља, него су сразмерно малобројни муслимани били и све до данас остали досељеници из унутрашњости Османског царства, што, у нешто другачијим пропорцијама, важи и за Грчку, може се констатовати да је највише балканских староседелаца примило ислам у Босни и Херцеговини, у крајевима насељеним Албанцима, делом у данашњој Македонији и у Бугарској.

У балканским координатама рана масовна исламизација свих категорија словенског живља у БиХ сматра се специфичним случајем. За ову појаву предлагана су разна објашњења, с тенденцијом да се, углавном из ваннаучних разлога, неке (хипо)тезе апсолутизују. Тако је настала и позната, а у неким срединама веома утицајна и готово озваничена „богумилска теза". Према њој, пресудни чинилац брзине и ширине исламизације у Босни било би спремно прихватање нове вере од стране следбеника јеретичке и прогоњене Цркве босанске који су у њој пронашли духовно прибежиште пред православним и католичким истрагама, обезбеђујући тако и континуитет матичном и средишњем елементу босанског народносног идентитета, са савременом бошњачком нацијом као коначном националном формацијом. Уз још увек несагласне погледе на природу богумилске јереси и Цркве босанске, у науци је превладало мишљење да „богумилска теза" објективно не нуди довољно чињеничног покрића и поуздане историјске носивости да би се њоме могла објаснити суштина успешне исламизације домаћег живља, укључујући и сељаштво, у БиХ. У време османског освајања (1463) богумила у Босни заправо више није ни било, што не значи да нестабилне религијске прилике и извесни конфесионални вакуум уочи наиласка османског/исламског таласа није погодовао лакшем прихватању нове вере, посебно у централним и источним деловима земље. Целовито и уравнотежено објашњење „босанског случаја" исламизације још увек није дато, али је сигурно да се до њега може доћи једино уважавањем свих компонената сложеног комплекса демографских, духовних, друштвених и политичких фактора који су условљавали и уобличавали земаљски карактер средњовековне БиХ. С обзиром на свој средишњи положај на раскршћу држава и вера, друштво БиХ се структурно формирало кроз дуг процес померања становништва и смењивања религија, с пратећим колебањем политичких и црквених лојалности. Сукобљавање православља и католицизма, које на тлу БиХ није утихнуло ни након пада под османску власт, доприносило је разбијености и дезоријентисаности словенског хришћанског живља. Становништво је, иначе, претрпело велике губитке у време османског налета, умањивано је масовним одвођењем у ропство и интензивним спровођењем „данка у крви", као и исељавањем католика из пограничних крајева, што га је све учинило пријемчивијим за тражење излаза кроз примање ислама. С друге стране, масовна исламизација домаћег становништва допринела је прогресивном асимиловању и акултурацији, „побошњавању" потомака колонизованих Турака и других муслиманских досељеника с истока, што је било неупоредиво мање изражено у осталим областима Балкана. Тако је удео муслимана у популацији растао, а муслиманска заједница добијала на хомогености. На ширење ислама међу домаћим становништвом подстицајно је утицала и урбанизација на којој су централне власти плански радиле како би у важној граничној провинцији успоставиле јака градска средишта као гравитационе центре и ослонце трајне стабилности. Стицај читавог низа околности допринео је, дакле, да исламизација у БиХ добије широке размере и трајан карактер, тако да је крајем XVIII в. у њој живело 265.000 муслимана, 253.000 православаца и 79.000 католика. Укупно узевши, у XVI в. бројчани однос између немуслимана и муслимана у балканским провинцијама Османског царства био је отприлике четири према један, док су првих деценија XIX в. муслимани чинили више од једне трећине становништва у свим вилајетима. Исламизовање дела балканског, самим тим и европског становништва током неколиких векова османске владавине трајно је изменило његову конфесионалну структуру и у цивилизацијском погледу створило нову регионалну реалност с далекосежним демографским, културним и политичким последицама.

Дарко Танасковић

Тешко је статистички исказати религијску припадност данашњег становништва Б. п. будући да су подаци веома различити. Томе доприноси и чињеница да је распадом Југославије 90-их година XX в. створено неколико држава, у чије статистичке податке може оправдано да се посумња. То се у првом реду односи на податке Албаније и БиХ, које вероватно треба смањити бар за 200.000–300.000. Користећи податке из 2004. у осам држава Б. п. (Албанија, БиХ, Бугарска, Грчка, БЈР Македонија, Србија, Хрватска и Црна Гора) живи око 40 милиона становника. Посебну тешкоћу чине неки региони. Добруџа географски припада Б. п., али је део државе Румуније која не припада Б. п. и која не издваја податке за тај део своје територије. Косово и Метохија је део Србије, на којем није вршен попис, а подаци које шиптарске власти објављују су непоуздани. Зато се становништво Добруџе и КиМ не појављује у овој статистици. Такође нема података за европски део Турске него само за целу Турску, тј. за европски и малоазијски део. С обзиром на то да Истамбул има нешто преко 9 милиона становника, сматра се да европски део Турске има 10 милиона становника. Зато се у прегледу религијске припадности оперише са бројком од 50 милиона балканског становништва. У различитим државама постоје различити приступи у прегледу вероисповести будући да поједине државе у извештајима не обраћају пажњу на Јевреје, протестанте, секте, оријенталне култове и атеисте. Друге, пак, државе иду у детаље објављујући одвојено римокатолике и унијате. Подаци за Србију ослоњени су на резултате пописа из 2002, а за остале државе на стање из 2004.

Из овог прегледа већину становништва Б. п. чине православни верници (28.365.067 или 56%). За њима су припадници исламске религије (15.183.174 или 30%). Римокатолици су на трећем месту (5.409.553 односно 11%). Протестанти нису приказани у свим државама; зато их је свега 251.789 односно 0,5%, колико има и атеиста које су приказале само две државе Хрватска и Србија (273.905 или 0,5%). Није их приказала Албанија која се поносила као прва држава атеизма и безверја. Вероватно их има у свим државама у којима је комунизам био на власти неколико деценија. Јудаисти, секте на бази хришћанства, јеврејства и оријенталних култова достижу до 2% (889.530).

Радомир Милошевић

ИЗВОРИ: Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002; Становништво по вероисповести, Бг мај 2003.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, Опћа црквена историја, I–II, Ср. Кaрловци 1912; Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље. Основи антропогеографије, I–II, Бг 1922, 1931; W. B. Turrill, Plant Life of Balkan Peninsula. A phytogeographical Study, Oxford 1929; В. Ћоровић, Борба за независност Балкана, Бг 1937; Б. Ж. Милојевић, Општа регионална географија, Бг 1956; J. Bluthgen, Allgemeine Klimageographie, Berlin 1966; М. Васовић, Регионална географија, Бг 1971; В. Ђурић, Економска географија Европе и СССР, Бг 1974; I. Horvat, V. Glavač, H. Ellenberg, Vegetation Südosteuropas, Stuttgart 1974; Х. Иналџик, Османско царство, класично доба 1300–1600, Бг 1974; С. Матвејев, Преглед фауне птица Балканског полуострва I: Детлићи и птице певачице, Бг 1976; Б. Менарди, Бугарска, Зг 1977; В. П. Нерознак, Палеобалканскиe языки, Москва 1978; Ј. Калић, „Црквене прилике у српским земљама до стварања архиепископије 1219. године", у: Сава Немањић – Свети Сава, историја и предање, Бг 1979; Ђ. Радиновић, Време и клима Југославије, Бг 1981; A.Popovic, L'islam balkanique: les musulmans du sud-est européen dans la période post-ottomane, Wiesbaden 1986; М. Грчић, Општа политичка географија, Бг 1989; П. Асенова, Балканско езикознание. Основни проблеми на Балканския езиков съюз, София 1989; Ј. Динић, Регионална економска географија, Бг 1990; А. Желязкова, Разпространение на исляма в западнобалканските земи под османска власт, XV-XVIII век, Софија 1990; Основы балканского языкознания, I, II, Санкт-Петербург 1990, 1998; М. Ћирић, Педологија, Сар. 1991; Д. Танасковић, „Ислам на Балкану", у: Енциклопедија живих религија, Бг 1992; К. Ристић, Регионална географија, I, Бг 1993; Ђ. Слијепчевић, Историја Српске цркве, I, Бг 1993; Т. Стојановић, Балкански светови: прва и последња Европа, Бг 1997; Ислам, Балкан и велике силе (XIV–XX век), Бг 1997; Сусрет или сукоб цивилизација на Балкану, Бг 1998; М. Тодорова, Имагинарни Балкан, Бг 1999; Р. Давидовић, Регионална географија Европе, Н. Сад 1999; E. A. Fitzpatrick, Interactive Soils, Aberdeen 1999; Р. Пенин, Т. Траиков, М Султанова, География на България, София 2000; Ј. Цвијић, Сабрана дела, Бг 2000; П. Мутавџић, „О малим и великим језицима у светлу савремене балканске лингвистике", ПЛ, 2001, 2; С. К. Павловић, Историја Балкана, Бг 2001; М. Д. Живковић, А. Р. Ђорђевић, Педологија, Књ. 1, Генеза, састав и особине земљишта, Бг 2003; Р. Давидовић, Регионална географија Европе, Н. Сад 2004; Р. Поповић, Хришћанство на тлу источног Илирика пре досељења Словена, Бг 2004; Православне помесне цркве, Бг 2004; Б. Сикимић (ур.), Скривене мањине на Балкану, Бг 2004; I. H. Griffiths, B. Kryštufek, M. J. Reed (eds.), Balkan biodiversity, Pattern and Process in the European hotspot, Dordrecht 2004; Н. Филиповић, Исламизација у Босни и Херцеговини, Тешањ 2005; В. Дуцић, М. Радовановић, Клима Србије, Бг 2005; Soil Atlas of Europe, Luxembourg 2005; К. Натек, М. Натек, Државе света, Бг 2005; S. Karamata, „The Geodynamic Framework of the Balkan Peninsula", Spec Publ Geol Soc Lond, 2006, 260; Лексикон држава света, Бг 2006; О. Зиројевић, Србија под турском влашћу, 1459-1804, Бг 2007; M. Grcic, „Caractéristiques géographiques et problems géopolitiques de la peninsula balkanique", in : Conférence international „Les mutations de la decennia 1990 et l'avenir démographique des Balkans", Sarajevo 2000, Volos–Paris 2007; Х. Ресуловић, Х. Чустовић, И. Ченгић, Систематика тла/земљишта: настанак, својства и плодност, Сар. 2008; Д. Шабић, М. Павловић, Глобални и регионални развој Европске уније, Бг 2008.

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)