БАЛКАНСКИ ПАКТ

БАЛКАНСКИ ПАКТ, савез између Југославије, Грчке и Турске (1953–1954). По завршетку II светског рата Југославија се у спољнополитичком погледу усмерила и ослонила на савезништво са Совјетским Савезом и источноевропским земљама. Након сукоба са СССР-ом и његовим источноевропским сателитима 1948, нашла се у спољнополитичкој блокади, будући да су односи са западним светом, због нерешеног тршћанског питања, идеолошких неслагања, југословенске умешаности у грађански рат у Грчкој и дотадашњег чврстог савезништва са СССР-ом, били веома лоши. Суочено са претњом оружане интервенције од стране Совјетског Савеза и његових савезника и тешком економском ситуацијом, југословенско државно руководство је од средине 1950. настојало да се приближи западном свету. Излазак Југославије из источног блока имао је велик значај и за западни свет. У моментима ескалације Хладног рата и распламсавања рата у Кореји Југославија је својим географским положајем, али и политичким значајем, имала важну улогу у политици западних савезника. Процењујући значај Југославије у могућем оружаном сукобу између земаља чланица НАТО-а и Совјетског Савеза, западни савезници су од средине 1951. почели да у Југославију упућују значајну економску и војну помоћ. Слање великих количина савременог наоружања и војне опреме Југославији, у чему је њена војна сила до тада веома оскудевала, подразумевало је њено укључивање у западне одбрамбене планове. Током низа билатералних сусрета југословенских и западних војних представника утврђене су основе заједничких ратних планова. Западни савезници су настојали да југословенске ратне планове синхронизују са ратним припремама Турске и Грчке, које су од 1952. биле пуноправне чланице НАТО пакта. Евентуално стварање заједничког фронта армија три државе током могућег сукоба имало је посебан значај за стабилност јужног крила НАТО-а и контролу Средоземља. Ипак, на путу стварања пројектованог савеза балканских земаља постојао је низ препрека. Југославија и Грчка су биле у сукобу због југословенског помагања комунистичких групација током грађанског рата у Грчкој, док су Турска и Грчка биле у вишедеценијском спору због статуса острва у Егејском мору и прогона грчке мањине у Турској. Под утицајем западних савезника 1950. започела је нормализација међусобних односа. Примање Грчке и Турске у пуноправно чланство НАТО пакта отворило је питање озбиљнијег војног повезивања Југославије са тим државама. Од средине 1952. вођени су интензивни разговори о модалитетима везивања Југославије, Грчке и Турске. Пошто су постојале политичке препреке за прикључивање Југославије НАТО-у, а будући да је њен геостратешки значај налагао чвршћу сарадњу са чланицама тог савеза, решење је нађено у стварању интеграција на регионалном нивоу. Резултат вишемесечних преговора било је потписивање Уговора о пријатељству и сарадњи између Федеративне Народне Републике Југославије, Краљевине Грчке и Републике Турске 28. II 1953. у Анкари. Споразум је представљао политички оквир међусобног договарања. Потписали су га министри иностраних послова, а ратификован је од стране скупштина држава чланица. Тиме је створен институционални оквир сарадње између балканских држава и остварено специфично уговорно повезивање између Југославије и НАТО-а. Стварањем политичког оквира није дефинисана војна суштина успостављеног савеза. Преговори о утврђивању карактера војног савеза потрајали су до лета 1954. У том су раздобљу размењене посете војних делегација. Разговори су се односили првенствено на утврђивање принципа заједничког ратног плана у случају напада Совјетског Савеза и његових сателита на једну или све три чланице савеза, организовања система сталних веза и начина размене значајних обавештајних података. Војни и политички преговори заокружени су потписивањем Уговора о савезу, политичкој сарадњи и узајамној помоћи између Федеративне Народне Републике Југославије, Краљевине Грчке и Републике Турске 9. VIII 1954. на Бледу.

На тај начин завршен је процес стварања Б. п. Ипак, у моменту кад је стварање савеза балканских држава окончано, сам савез више није имао политички и стратегијски значај као на самом почетку његовог стварања. Смрт Јосифа Висарионовича Стаљина 5. III 1953, брзе политичке промене у Совјетском Савезу, престанак директне војне опасности по Југославију, те почетак нормализације односа са СССР и његовим савезницима учинили су да Б. п., у облику у којем је створен, постане за Југославију спољнополитички баласт. Њено даље приближавање Совјетском Савезу и све јасније опредељење за развијање новог спољнополитичког курса, који се манифестовао у сарадњи са земљама трећег света, посебно Индијом и Египтом, чинио је Б. п. потпуно нефункционалним. Оштар сукоб између Грчке и Турске око статуса острва Кипар, као и различити погледи влада земаља савезница на суштину блискоисточног спора и карактер односа са двема суперсилама и војно-политичким блоковима које су предводиле, потпуно су обеснажиле Б. п. као вид војних и политичких интеграција на Балкану. Иако званично никада није отказан, он је већ 1956. изгубио дотадашњи значај у глобалним и регионалним међународним односима. Неколико покушаја оживљавања у наредним годинама нису дали резултате због различитих спољнополитичких позиција земаља чланица и низа нерешених питања у њиховим међусобним односима.

ИЗВОР: Балкански пакт 1953/1954. Зборник докумената, Бг 2005.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стојковић, В. Гавранов, Међународни односи и спољна политика Југославије, Бг 1972; Д. Бекић, Југославија у Хладном рату. Односи са великим силама, 1949–1955, Зг 1988; Б. Петрановић, Историја Југославије, III, Бг 1988; Д. Богетић, Југославија и Запад, 1952–1955. Југословенско приближавање НАТО-у, Бг 2000; Р. Џ. Кремптон, Балкан после Другог светског рата, Бг 2003; Л. М. Лис, Одржавање Тита на површини. Сједињене Државе, Југославија и Хладни рат, Бг 2003; И. Лаковић, Западна војна помоћ Југославији 1951–1958, Пг 2006.

А. Животић