БАЛКАНСКИ ЈЕЗИЧКИ САВЕЗ

БАЛКАНСКИ ЈЕЗИЧКИ САВЕЗ, скуп балканских (словенских и несловенских) језика са више заједничких особина (балканизама) развијених у процесу језичке интерференције на различитим језичким нивоима. Појам Б. ј. с. настао је у Прашком лингвистичком кружоку. Н. С. Трубецки је разграничио (1923) језичку породицу (обухвата генетски сродне језике) од језичког савеза. Он обухвата језике који не морају бити генетски сродни, али су због дугих и честих међусобних контаката на суседним територијама или на истој територији стекли више заједничких одлика у морфологији и синтакси, понекад и у фонетици, као и велик број заједничких културних речи. За припадност језичком савезу није релевантан принцип постојања система међујезичких гласовних корелација нити најстарије основне лексике, што је карактеристично за генетски сродне језике. Појам језичког савеза је касније више пута дорађиван и допуњаван до схватања да их формирају најмање два суседна а генетски несродна језика са најмање двема заједничким типолошким цртама морфолошко-синтаксичке природе, или двама заједничким граматичким моделима, који се могу објаснити као последица конвергентног развоја.

Формирању Б. ј. с. допринело је досељавање на Балкан и размештај словенских племена од којих су се формирали народи чији представници говоре бугарски, македонски и српски језик. Историјско-политичке прилике, мешање становништва, заједнички геостратешки положај и међусобни културни утицаји погодовали су настајању балканизама и Б. ј. с., који представља пример интензивног развоја заједничких језичких појава, у току којег су се поред фонетских сличности насталих на Балкану развиле и сличности у морфологији (са творбом речи) и синтакси (са фразеологијом). Балканизми у словенским језицима развили су се на подстицаје из несловенских језика, као иновација у граматичком систему са интегративном функцијом на међујезичком плану. У оквиру структуралног и типолошког метода балканизми се објашњавају као системске појаве, а не као случајне сличности међу суседним језицима.

Од словенских језика Б. ј. с. припадају бугарски, македонски и српски језик (као периферни члан савеза, својим говорима призренско-тимочке зоне), а од несловенских језика – грчки, румунски и албански. Због неравномерног распореда балканских одлика и неједнаке распрострањености појединих појава, као и неједнаког степена балканизације појединих језика, теорија Б. ј. с. није општеприхваћена мада се постојање балканизама не пориче. Више пута вршена је систематизација балканизама (Ф. Миклошич, А. Селишчев, К. Санфелд, чији преглед обухвата лексиколошки, фонетски и морфосинтаксички ниво), а њихов до сада утврђени број није коначан.

ЛИТЕРАТУРА: И. Поповић, Историја српскохрватског језика, Н. Сад 1955; Б. Попов, „Положај српскохрватског језика у балканском језичком савезу", ЈФ, 1984, XL; П. Асенова, Балканско езикознание. Основни проблеми на Балканския етиков съюз, София 1989; Ш. Демирај, Балканска лингвистика, Скопље 1994; А. Соболев, „О некоторых проблемах и задачах современной балканистики", ЈФ, 2008, LXIV.

Н. Богдановић