БАЛКАНСКА АНТАНТА (1934)

БАЛКАНСКА АНТАНТА (1934), војнополитички савез који су у Атини 9. II 1934. склопиле Југославија, Румунија, Грчка и Турска. Овај пакт настао је као одговор на бугарску ревизионистичку политику, а његов значај огледао се у чињеници да су земље потписнице гарантовале безбедност свих својих граница и обавезивале се да не предузимају политичке обавезе према другим балканским државама без претходног консултовања и сагласности осталих чланица Пакта. Обавезе држава потписница и дужину трајања уговора ближе је одређивао истовремено потписани „Додатни протокол". Њиме је усвојена дефиниција „агресора" (преузета из Лондонске конвенције, склопљене јула 1933. са СССР), дефинисане су обавезе земаља потписница и утврђено трајање Пакта од најмање пет година. Прихваћена је и Изјава Турске да се неће ангажовати у било каквом акту упереном против Совјетског Савеза. Земље потписнице нису позвале Албанију да потпише Пакт, а Бугарској су формално остављена „отворена врата" за касније приступање. Приликом ратификације грчка влада је, марта 1934, изјавила да Пакт не подразумева војно ангажовање Грчке у сукобу других његових чланица с неком ванбалканском силом (пре свега се мислило на балкански конфликт у којем би учествовала Италија). Сагласност на такав став Грчке остале потписнице Пакта дале су јуна 1934, а озваничиле маја 1936. На тај начин, Грчка није била међу потписницима две војне конвенције из новембра 1936, којима су се остале чланице обавезале на узајамну помоћ у случају агресије једне балканске земље саме или у заједници с неком ванбалканском силом. Балкански пакт је, суштински, био један од инструмената јачања антиревизионистичког фронта у Европи.

Модел функционисања Мале антанте био је примењен и у раду Балканског пакта. Савет министара спољних послова земаља потписница састајао се сваких шест месеци. Пословима унапређивања привредне сарадње, трговине, саобраћаја, туризма бавили су се Стални секретаријат и Привредни саветодавни одбор Балканског пакта. Временом, под утицајем политичког, економског и војног јачања Немачке и њеног продора на Балкан, слабљења Француске и политике „смиривања", коју је заговарала Велика Британија, солидарност чланица Балканског пакта, исказана на многобројним питањима у годинама 1934--1936, почела је да јењава. Томе су допринели и самостални спољнополитички иступи Краљевине Југославије (Пакт о вечном пријатељству са Бугарском, јануара 1937; Пакт о пријатељству са Италијом, марта 1937), који нису били у складу с преузетим обавезама и заједничким интересима земаља потписница.

Развој међународних односа (јачање ревизионистичких тенденција, Аншлус Аустрије) приморао је чланице Балканског пакта да 3. VII 1938. у Солуну потпишу споразум са Бугарском, којим су укинуте одредбе уговора из Неија о ограничавању бугарских војних снага. Окупација Чехословачке (март 1939) и понашање Румуније и Југославије у том догађају додатно су обесмислили природу преузетих уговорних обавеза. Догађаји у Албанији (април 1939) одредили су спољнополитичке приоритете Турске. Уговор о узајамној помоћи с Великом Британијом и Француском означавао је цео Балкан регионом од виталног интереса за турску безбедност, провоцирао нове неспоразуме балканских савезника и изазивао страх Румуније и Југославије од увлачења у рат с Немачком. Одлука Сталног савета (Београд 2--4. II 1940) о продужењу важности Балканског пакта за наредних седам година и настојање чланица да на сваки начин одрже неутралност, дефинитивно су изгубили значај после брзог слома Француске и даљег јачања немачког утицаја на Балкану. Септембра 1940. нови војнофашистички режим у Букурешту отказао је даље учешће Румуније у Балканском пакту. Коначно обесмишљавање Пакта уследило је крајем октобра 1940, када је Италија напала Грчку, а Југославија и Турска, које формално нису биле обавезне да пруже помоћ свом балканском суседу, остале неутралне.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. М. Јовановић, Дипломатска историја Нове Европе 1918--1938, I--II, Бг 1939; Ж. Аврамовски, Балканске земље и велике силе 1935--1937, Бг 1968; Ј. Хоптнер, Југославија у кризи 1934--1941, Ријека 1972; Б. Кризман, Вањска политика Југославенске државе 1918--1941, Зг 1975; В. Терзић, Слом Краљевине Југославије 1941. Узроци и последице пораза, I, Љуб.--Бг 1984; Ж. Аврамовски, Британци о Краљевини Југославији 1921--1938, I--II, Зг--Бг 1986; Б. Петрановић, Историја Југославије, I, Бг 1988.

Љ. Димић