БАЛКАНОЛОГИЈА (БАЛКАНИСТИКА)
БАЛКАНОЛОГИЈА (БАЛКАНИСТИКА), комплекс наука повезаних заједничким предметом – Балканом и балканским народима, а пре свега језицима, књижевностима, фолклором, културом и историјом балканских народа, као и њиховим узајамним везама. Научни развој б. почиње у XIX в. Најзначајнији представници су В. С. Караџић, Ј. Копитар, Ф. Миклошич, Ј. Цвијић, Н. Жупанић, а настављачи К. Јиречек, А. Белић, Ј. Ердељановић, Т. Ђорђевић, П. Скок, М. Будимир, Х. Барић, Г. Острогорски и др.
Лингвистичка б. изучава заједничке особине балканских језика, формиране у балканском језичком савезу. За зачетак лингвистичке б. заслужан је Ф. Миклошич, а конституисање долази са данским лингвистом К. Санфелдом и његовом књигом Linguistique balkanique (Paris 1930). У лингвистичкој б. највише се примењује упоредни метод. Основни задатак је идентификација заједничких одлика на различитим плановима језичке структуре у најмање два балканска, суседна језика који генетски не морају бити у односу блиске сродности. Током развоја лингвистичке б. јављају се и покушаји тумачења настајања балканизама. Као посебна лингвистичка дисциплина б. се заснива на теорији језичких савеза, коју су формулисали и развијали Н. С. Трубецки, Р. О. Јакобсон и други представници Прашког лингвистичког кружока. Лингвистичка б. се јавља се и под називима балканска наука о језику (П. Асенова) и балканска лингвистика (Ш. Демирај). Њеном снажном развоју допринели су и међународни конгреси балканолога (Софија 1966, Атина 1970, Букурешт 1974, Анкара 1979, Београд 1984. итд.) и преношење научног интересовања за балканске језике са других подручја Европе на сам Балкан.
Н.едељко Богдановић
Књижевна б. је компаративна књижевноисторијска наука која се бави изворима, предлошцима и прожимањима у књижевном наслеђу балканских народа од Хомерових времена, укључујући и узајамности са књижевностима ванбалканских народа. Почеци књижевне б., преко студија о заједничким фолклорним мотивима (Едипов комплекс, Пенелопин мотив – „муж на свадби своје жене", Ленорин мотив, мотив узиђивања), сежу до самоникле балканске традиције, до античких митова и легенди. У многим страним (Süd-Ost Forschungen, Лајпциг; Balkan Studies, Солун; Études balkaniques, Софија; Revue des études sud-est europeènnes, Букурешт; Zeitschrift für Balkanologie, Визбаден) и домаћим балканолошким часописима (Revue internationale des études balkaniques – RIEB и Balcanica) знатан простор се посвећује компаративним књижевнoисторијским студијама. Mеђу значајним научним институцијама које се баве балканолошким књижевним темама налази се Аустријски источно- и јужноевропски институт, који поред монографских публикација објављује и Österreichische Osthefte, посвећене појединим балканским земљама, укључујући њихову књижевност и језик, и Источноевропски институт Слободног универзитета Берлин, у чијем је издању објављено више балканолошких свезака. Многи написи објављени на страним језицима у RIEB преведени су на српски и објављени у посебним издањима Књиге о Балкану (I, Бг 1936: о румунском књижевном фолклору, турској књижевности од почетка до данас, модерној књижевности у Албанији; II, Бг 1937: о савременој грчкој поезији, улози и значају Вука Караџића, новој бугарској књижевности). Посебно издање Балкан и Балканци (Бг 1937) доноси преглед писане и неписане балканске књижевности, чије основе сежу у медитеранску цивилизацију – однос хомерских епопеја и хеленске драме; византијски и словенски Балкан у књижевности; турско доба и враћање књижевности и културе њеном националном праизвору, када се догодила једна врста етнографског подмлађивања балканских народа. Преглед балканолошких студија до II светског рата даје В. Папакостеа (Balkania, Букурешт 1943, VI). Actes du première congrès international des études balkaniques et sud-est europeénnes (Софија 1966, VII) и Actes du IIe congrès international des études du sud-est européen, tome IV, V lingustiques et litteraires (Атина 1978) садрже пленарне реферате и друге књижевно-историјске текстове. Књижевна саопштења српских аутора (Д. Пувачић, З. Константиновић, М. Стојановић) са V балканолошког конгреса (Бг 1984) објављени су у годишњаку Balcanica 1990, XXI.
М.иодраг В. Стојановић
ЛИТЕРАТУРА: И. Поповић, Историја српскохрватског језика, Н. Сад 1955; Ž. Milisavac, „Origines sociales des thèmes balkaniques de J. St. Popović", Balcanica, 1970, I; S. Pllana, „Gemeinsame und eigenständige Elemente in den Volksliedern der Balkanvölker über den Reimkerenden Gatten auf der Hochzeit seiner eigener Frau", Balcanica, 1971, II; M. Stojanović, „Dositej's adaptation of Aesopian fables", Balcanica, 1971, II; Б. Попов, „Положај српскохрватског језика у балканском језичком савезу", ЈФ, 1984, XL; Хајдуци и клефти у народном песништву, Бг 1984; В. Станишић, „Балканизми у српскохрватском језику", Balcanica, 1987, 16/17; „L'oeuvre de Vuk Karadžić dans la littérature et la culture grècque du XXe siècle", Balcanica, 1987–1988, XVIII–XIX; Античке студије код Срба, Бг 1989; П. Асенова, Балканско езикознание. Основни проблеми на Балканския езиков съюз, София 1989; M. Stojanović, „Reception of the Works of Ivo Andrić in Greek Literature", Balcanica, 1993, XXIV; Ш. Демирај, Балканска лингвистика, Скопље 1994; Österreichische Osthefte: Ländersonderband: Serbien und Montenegro, Wien, 2005, 47.
*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)