БАЛКАНОЛОГИЈА (БАЛКАНИСТИКА)

БАЛКАНОЛОГИЈА (БАЛКАНИСТИКА), комплекс наука повезаних заједничким предметом – Балканом и балканским народима, а пре свега језицима, књижевностима, фолклором, културом и историјом балканских народа, као и њиховим узајамним везама. Научни развој б. почиње у XIX в. Најзначајнији представници су В. С. Караџић, Ј. Копитар, Ф. Миклошич, Ј. Цвијић, Н. Жупанић, а настављачи К. Јиречек, А. Белић, Ј. Ердељановић, Т. Ђорђевић, П. Скок, М. Будимир, Х. Барић, Г. Острогорски и др.

Лингвистичка б. изучава заједничке особине балканских језика, формиране у балканском језичком савезу. За зачетак лингвистичке б. заслужан је Ф. Миклошич, а конституисање долази са данским лингвистом К. Санфелдом и његовом књигом Linguistique balkanique (Paris 1930). У лингвистичкој б. највише се примењује упоредни метод. Основни задатак је идентификација заједничких одлика на различитим плановима језичке структуре у најмање два балканска, суседна језика који генетски не морају бити у односу блиске сродности. Током развоја лингвистичке б. јављају се и покушаји тумачења настајања балканизама. Као посебна лингвистичка дисциплина б. се заснива на теорији језичких савеза, коју су формулисали и развијали Н. С. Трубецки, Р. О. Јакобсон и други представници Прашког лингвистичког кружока. Лингвистичка б. се јавља се и под називима балканска наука о језику (П. Асенова) и балканска лингвистика (Ш. Демирај). Њеном снажном развоју допринели су и међународни конгреси балканолога (Софија 1966, Атина 1970, Букурешт 1974, Анкара 1979, Београд 1984. итд.) и преношење научног интересовања за балканске језике са других подручја Европе на сам Балкан.

Н. Богдановић

Књижевна б. је компаративна књижевноисторијска наука која се бави изворима, предлошцима и прожимањима у књижевном наслеђу балканских народа од Хомерових времена, укључујући и узајамности са књижевностима ванбалканских народа. Почеци књижевне б., преко студија о заједничким фолклорним мотивима (Едипов комплекс, Пенелопин мотив – „муж на свадби своје жене", Ленорин мотив, мотив узиђивања), сежу до самоникле балканске традиције, до античких митова и легенди. У многим страним (Süd-Ost Forschungen, Лајпциг; Balkan Studies, Солун; Études balkaniques, Софија; Revue des études sud-est europeènnes, Букурешт; Zeitschrift für Balkanologie, Визбаден) и домаћим балканолошким часописима (Revue internationale des études balkaniques --– RIEB и Balcanica) знатан простор се посвећује компаративним књижевнoисторијским студијама. Mеђу значајним научним институцијама које се баве балканолошким књижевним темама налази се Аустријски источно- и јужноевропски институт, који поред монографских публикација објављује и Österreichische Osthefte, посвећене појединим балканским земљама, укључујући њихову књижевност и језик, и Источноевропски институт Слободног универзитета Берлин, у чијем је издању објављено више балканолошких свезака. Многи написи објављени на страним језицима у RIEB преведени су на српски и објављени у посебним издањима Књиге о Балкану (I, Бг 1936: о румунском књижевном фолклору, турској књижевности од почетка до данас, модерној књижевности у Албанији; II, Бг 1937: о савременој грчкој поезији, улози и значају Вука Караџића, новој бугарској књижевности). Посебно издање Балкан и Балканци (Бг 1937) доноси преглед писане и неписане балканске књижевности, чије основе сежу у медитеранску цивилизацију --– однос хомерских епопеја и хеленске драме; византијски и словенски Балкан у књижевности; турско доба и враћање књижевности и културе њеном националном праизвору, када се догодила једна врста етнографског подмлађивања балканских народа*.* Преглед балканолошких студија до II светског рата даје В. Папакостеа (Balkania, Букурешт 1943, VI). Actes du première congrès international des études balkaniques et sud-est europeénnes (Софија 1966, VII) и Actes du IIe congrès international des études du sud-est européen, tome IV, V lingustiques et litteraires (Атина 1978) садрже пленарне реферате и друге књижевно-историјске текстове. Књижевна саопштења српских аутора (Д. Пувачић, З. Константиновић, М. Стојановић) са V балканолошког конгреса (Бг 1984) објављени су у годишњаку Balcanica 1990, XXI.

М. В. Стојановић

ЛИТЕРАТУРА: И. Поповић, Историја српскохрватског језика, Н. Сад 1955; Ž. Milisavac, „Origines sociales des thèmes balkaniques de J. St. Popović", Balcanica, 1970, I; S. Pllana, „Gemeinsame und eigenständige Elemente in den Volksliedern der Balkanvölker über den Reimkerenden Gatten auf der Hochzeit seiner eigener Frau", Balcanica, 1971, II; M. Stojanović, „Dositej's adaptation of Aesopian fables", Balcanica, 1971, II; Б. Попов, „Положај српскохрватског језика у балканском језичком савезу", ЈФ, 1984, XL; Хајдуци и клефти у народном песништву, Бг 1984; В. Станишић, „Балканизми у српскохрватском језику", Balcanica, 1987, 16/17; „L'oeuvre de Vuk Karadžić dans la littérature et la culture grècque du XXe siècle", Balcanica, 1987--1988, XVIII--XIX; Античке студије код Срба, Бг 1989; П. Асенова, Балканско езикознание. Основни проблеми на Балканския езиков съюз, София 1989; M. Stojanović, „Reception of the Works of Ivo Andrić in Greek Literature", Balcanica, 1993, XXIV; Ш. Демирај, Балканска лингвистика, Скопље 1994; Österreichische Osthefte: Ländersonderband: Serbien und Montenegro, Wien, 2005, 47.