БАЉЕВАЦ
БАЉЕВАЦ, рударско насеље на левој страни долине Ибра. Налази се у западном делу Баљевачке котлине, на путу и железничкој прузи Краљево–Рашка (општинско средиште, 14 км). Простире се у долини реке и по страницама планине Радочело на 387–480 м н.в. Нижи део насеља је компактан, а виши има дисперзиван карактер и чини га неколико делова, међу којима је и рударска колонија Бела Стена. Б. спада у стара српска насеља, о чему сведоче остаци цркве св. Николе из XII или XIII в., цркве код старе јаме у Јарандолу с краја XVI и почетка XVII в., цркве на гробљу у Лучицама и др. Постоје и помени из 1196. и из периода 1222–1228. Староседеоци су углавном досељени почетком XVIII в. из Метохије и Херцеговине. Године 1833. у селу је било 6 кућа, 1846. 76 кућа са 491 житељем, а 1921. 34 дома и 180 становника. Према подацима из 2002. Б. је имао 1.636 становника, од којих 98,6% Срба. Број становника je нагло порастао после II светског рата. Железничка пруга Краљево – Косовска Митровица, која пролази крај села, изграђена је 1931. Овде су изграђене и фабрике за производњу бетонских грађевинских блокова од шљаке отпадног угља из сепарације (село Пискања), фабрика металне столарије и фабрика безалкалног влакна. У насељу се налазе основна школа, предшколска установа, дом културе, здравствена станица, апотека, пошта, мотел, банка и месне канцеларије за три суседна насеља. Већина активног становништва (97,3%) бави се неаграрним занимањима. Највише их је запослено у рударству и индустрији.
С. Ђ. Стаменковић
У непосредној близини Б. налазе се остаци средњовековног утврђеног града Брвеника, са црквом св. Николе, чији су ктитори и историја непознати. Најстарији извор је један запис из 1776, али сачувани елементи првобитне архитектуре и фрагменти фресака упућују на њено средњовековно порекло. Црква је једнобродна грађевина с полукружном апсидом споља и изнутра, те нишама у функцији протезиса и ђаконикона. Унутрашњост је паровима пиластара подељена на три неједнака травеја. Над средишњим травејем уздизала се купола, док је источни травеј изразито узак. Такав просторни ритам последица је размеравања према којем се купола поставља на средини укупне дужине цркве. Спољно лице апсиде подељено је на три поља широким пиластрима који су спојени слепим луковима, а остале фасадне површине рашчлањене су слепим луковима ниских темена, који не одражавају унутрашњу структуру грађевине. Црква је зидана крупним приклесаним комадима камена пешчара, сложеним у правилне редове. Једино су оквири бифорних прозора изведени у мермеру. Несразмерно велики спрам димензија цркве, прозорски отвори су јасно изражених романичких одлика. Према карактеристикама градитељског склопа и украса, као и на основу сродности са једнобродним црквама у порти Студенице и у Шумнику, баљевачка црква је сврстана у групу грађевина приморског типа зиданих средином XIII в.
Живопис је делимично сачуван у нижим зонама, најбоље у протезису и на северном зиду наоса. У олтарској конхи преостале су фреске с приказима Служења свете литургије и Причешћа апостола. У распореду одабраних стојећих фигура у наосу пажњу привлачи положај српских светитеља Симеона и Саве на северном зиду уз иконостас, док је св. Симон, који је допојасно представљен у лунети на западном зиду, препознат као замонашени краљ Стефан Првовенчани. Иконографски је особен циклус патрона, приказан у наредној зони. Чини се да је обухватао само сцене чуда св. Николе, а не целокупно његово житије. Јединствена композиција Успења св. Николе укључује епизоде од којих су распознатљиве: чудо истеривања демона, исцељење одузетог и исцељење слепог, по чему се може поредити једино са сложеним представама смрти и опела св. Јефрема Сирина. Премда без ближих аналогија не само у српском него и у византијском живопису, својим стилским одликама фреске упућују на средину XIV в., као доба живописања цркве. Око остатака цркве 1935–1936. подигнута је наткривена заштитна конструкција, фасаде су омалтерисане, а под је промењен.
С. Пејић
О античком насељу на простору Б. сазнаје се на основу истраживања некрополе на локалитету Ланиште и рудничких ревира на оближњим обронцима Кремнићке планине. Чини се да постоји континуитет од насеља из млађег гвозденог доба до касноантичког периода. У основи овог континуитета јесте рударска активност домородачког становништва остваривана у оближњем рудогорју. Старији слој на некрополи представљају гробови II в. и прве половине III в. са спаљеним покојницима типа Мала Копашница -- Сасе, који се повезују са домородачким становништвом Горње Мезије, Дарданије и источних делова провинције Далмације. Млађи хоризонт гробова је са инхумацијом, која се датира у крај III и IV в. Рудници у околини Б. били су под администрацијом metalla Dardanica са седиштем у Муниципијуму Дарданорум код Сочанице. Разуђено насеље у Б. је вероватно било vicus metalli, али је крајем IV в., када је опао значај Муниципијума Дарданорум, вероватно постало административни центар околних рудника. На ту могућност указује богата гробница из Б. с краја IV в., која је припадала начелнику рудника. Чини се да су рудници и само насеље запуштени после великог готског упада крајем IV в. и нису значајније обновљени у време Јустинијанове војне и економске обнове овог дела Царства. Од многобројних археолошких налаза посебну пажњу заслужује накит од племенитих метала из локалних радионица, сликана касноантичка керамика и руднички новац Трајана.
А. Јовановић
На подручју Б., у Јарандолском басену, налазе се лежишта борних минерала Побрђански поток и Пискања. Лежишта су вулканско-седиментног типа, у карбонатно-туфогеној серији средњег миоцена. Лежиште Побрђански поток, пронађено 1976, истражено је бушењем и рударским радовима на површини 0,25 км2. Лежиште чине два слоја, међусобно удаљена 25–30 м.
Дебљина првог слоја је 0,3–3 м, а другог 0,4–2,7 м. Минерале лежишта сачињавају колеманит, хаулит, калцит и органска супстанца. У руди је најзаступљенији колеманит (85%), просечан садржај B2O3 је 37,7%. Лежиште Пискања пронађено је 1988. До сада је утврђено да се простире на површини око 2,5 км2, у два слоја међусобно раздвојена 80--80–120 м. Дебљина једног слоја је 2,8–14 м, а другог 1,5–5,7 м. Минерални састав је комплексан, чине га колеманит, ињојит, калциборацит, вичит, нобелит, улексит, пробертит, тинкал, хидроборацит и хаулит. Најзаступљенији су колеманит и улексит, просечан садржај B2O3 у руди је 36,39%. Досадашњим истраживањима утврђене су резерве 7,7 милиона т са 37,4% B2O3, а процењује се да су укупне резерве око 30 милиона т руде.
С. Ковачевић
ЛИТЕРАТУРА: Р. М. Илић, „Ибар – антропогеографска проучавања", СЕЗ, 1905, III; Р. Станић, „Фреске цркве св. Николе у Баљевцу код Рашке", Саопштења, Бг, 1974, X; В. Богосављевић, „Ланиште код Баљевца – касноантичка некропола", у: Рашка баштина, III, 1989; М. Чанак-Медић, О. Кандић, Архитектура прве половине XIII века, 1. Цркве у Рашкој, Бг 1995; Географска енциклопедија насеља Србије, III, Бг 2001; В. Богосављевић-Петровић, Меморијал Драгослава Срејовића, 2, Краг. 2003.