БАКИЋИ

БАКИЋИ, српска властеоска породица из периода XV--XVII в. Вероватно потичу из планинских предела Херцеговине, али се њени почеци из прве половине XV в. не могу реконструисати. Тек турске пописне књиге (дефтери) из друге половине XV и прве половине XVI в. садрже значајније податке о њима. Више од пола века били су наследни кнежеви, најпре кнежине у ужичком крају, где су према дефтеру из 1476. имали 64 села, а касније у данашњој Шумадији са центром око планине Венчац, у крају који је касније називан „Бакића земља". За све то време уживали су поверење Турака и углед међу Србима. Проширили су се и на београдску нахију, те управљали кнежинама на врло широком простору. Најзначајнији члан породице био је Павле.

Радован, кнез (? -- ?). Први је представник ове породице, о којем има нешто више података. Уписан је у Смедеревски дефтер из 1476. као кнез велике кнежине од 64 села, која су се налазила на простору између Ужица, Ариља и Пожеге, највећим делом између река Ђетиња и Моравица. Кнежина је била једна од највећих у Смедеревском санџаку, имала је 828 кућа и припадала кадилуку Брвеник. У њој су се налазила и нека рударска места, као Рупељево.

Херак, кнез (? -- ?). Као кнез кнежине у области Старог Влаха уписан је у дефтер за Смедеревски санџак из 1528. Кнежина се налазила на истом простору на којем је била и кнежина Радована Бакића из 1476, што упућује на то да му је Херак био блиски сродник. Уз њега се у истом попису помињу и његова четири брата: Тодор, Павко, Михаило и Вујица. У истом дефтеру се помињу још двојица Б., одабаша, сигурно њихови сродници. Херакова кнежина се налазила такође између река Моравица и Ђетиња, али је била знатно мања него Радованова. Бројала је око 40 села са 635 кућа. Имала је велик број баштина и један манастир. Смањење се може објаснити промењеним приликама, а можда и одласком дела породице на север, где се поред поменутих у Београдској нахији 1516. јављају још и Тодор, син Димитрија Бакића, и кнез Никола, син Вука Бакића. Сва села Херакове кнежине припадала су Ужичком кадилуку. Поред управе над кнежином, коју је остваривао уз помоћ 21 примићура, Херак је поседовао и лични тимар који се састојао од два села, Раче и Подравље, и мезре Крушевице.

Петар, властелин у Угарској, капетан хусара (северна Србија, крај XV в. -- Холич, 24. IV 1552). Био је син Димитрија Бакића, а брат од стрица много познатијег Павла. С њим је прешао у Угарску 1525. и био под његовом командом. Као заповедник лаке коњице, с Павлом је учествовао у Мохачкој бици 1526. и у борбама против Турака приликом њихових похода на Беч 1529. и 1532. После Павлове смрти, са његовим братом Михаилом и удовицом Теодором преузео је управљање поседима Б. Женио се два пута: први пут с Аном, ћерком Вука Пилишбергера и Фелиците Цобор, с којом је имао сина Павла и ћерку Ану, а други пут Урсулом Шаркањ, удовицом Гашпара Цобора, с којом је имао сина Михаила. Тада је стекао у посед град Холич у Њитранској жупанији. Истакао се војним способностима у рату цара Карла V против протестантских кнежевина и градова, у којем је командовао угарском војском. Такође је био један од команданата у борбама за Банат 1551--1552, када је учествовао у нападу и спаљивању Сегедина. Тада се разболео и умро у свом граду Холич.

ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе (1703), Н. Сад 1929; Д. Поповић, Срби у Војводини I, Н. Сад 1990; Д. Спасић, А. Палавестра, Ђ. Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бг 1991; Н. Лемајић, Бакићи, породица последњег српског деспота, Н. Сад 1995; Српске елите на прелому епоха, Ср. Митровица -- Ист. Сар. 2006.

А. Веселиновић