БАЈРАКЛИ ЏАМИЈА

БАЈРАКЛИ ЏАМИЈА, једина активна исламска богомоља у Београду. Нема сигурних података о времену њеног оснивања, али је саграђена највероватније у последњој четвртини XVII в. Основао ју је Хаџи Алија, трговац вуном и чохом, због чега је првобитно називана Чохаџи-џамија. У време аустријске окупације северне Србије (1718--1739) претворена је у римокатоличку цркву, а повратком Турака поново у џамију. Хусеин-бег, ћехаја (помоћник) Али-паше, главног турског заповедника, извршио је 1741. обнову објекта. То је џамији донело име Хусеин-бегова, Хусеин-ћехајина или Ћехаја-бегова џамија. Крајем истог века проглашена је за главну исламску богомољу у Београду, с чијег се минарета барјаком давао знак осталим џамијама за истовремени почетак молитве. По томе је добила садашње име, а улица име Бајраклијска или Џамијска (данас Господар Јевремова). У архитектонском погледу је једноодељењска грађевина, зидана каменом у класичном стилу османског грађевинарства. Купола је постављена на ниском осмоугаоном тамбуру изнад средишњег дела, а минаре је дозидано с десне стране. Обнову је крајем XIX в. извршила српска влада, после рушења Батал-џамије. Након страдања у II светском рату, прво у немачком бомбардовању 1941, а затим у гранатирању приликом ослобођења Београда 1944, џамија је обновљена 1945, а 1958. је извршена њена детаљна реконструкција. На унутрашњим зидовима висе лехве које је израдио бошњачки калиграф Ешреф Ковачевић, с одабраним ајетима из Курана и именима првих пет халифа, калиграфски исписаних арапским писмом. У току трајања рата у БиХ 1992--1995. џамију су седам пута нападали екстремисти. У нападу 2004. спаљене су све књиге у књижници, унутрашњост џамије, медреса и нуспросторије. Након тог пожара зграда саме џамије је поправљена и доведена у исправно стање, док књижница и медреса нису.

ЛИТЕРАТУРА: А. Ханџић, „Бајракли џамија у Београду", ГГБ, 1957, 4; Љ. Никић, „Џамије у Београду", ГГБ, 1958, 5; „Прилози историји београдских џамија", ГГБ, 1960, 7; Х. Шабановић, „Џамије и месџиди", у: Историја Београда, I, Бг 1974.

Р. Милошевић; М. Мирковић