БАЈКА

БАЈКА, народна приповетка фантастичне садржине. Служи забави и не претендује на истинитост. У овом значењу се појављује у првој половини XVII в. За б. Вук употребљава термин гатке или „женске приповијетке у којима се приповиједају којекаква чудеса што не може бити". Браћа Грим, први научни проучаваоци б., посебно уочавају њихову особеност да их слушаоци прихватају као нереалне, насупрот предањима у чију веродостојност верују. Сличности приповедака у међусобно удаљеним областима и у разним народима тумаче њиховим заједничким пореклом у индоевропској заједници.

Усмена књижевност. Б. сматрају остацима некадашњих митова, запажајући да је њихово првобитно значење прерасло у уметничко-естетско (индоевропска или митолошка теорија). Даља истраживања б. међународне паралеле објашњавају не само заједничким пореклом народа, него преношењем традиције усменим и писаним путем (миграциона теорија). Антрополошке студије о примитивним народима Аустралије, централне Африке и Америке, од 70-их година XIX в. износе, међутим, на видело сличности мотива у б. народа који нису били ни у каквој вези, негирајући претходне тезе. Паралеле, притом, тумаче претпоставком о непосредној развојној линији културе, којом су прошли сви народи, те су на одређеним ступњевима и у једнаким околностима имали и једнаке емоционалне и интелектуалне реакције које су једнако уметнички обликовали (антрополошка теорија). У нашој фолклористици прве две теорије имале су своје следбенике (митолошка, И. Руварца; миграциона, С. Новаковића и В. Јагића). Трећа -- антрополошка -- прихваћена је посебно у етнологији. У свим потоњим прилазима (географско-историјском/финском, структуралном, семиотичком, историјско-типолошком, обредно-митолошком, психолошком, књижевном од разматрања процеса приповедања до готове уметности речи) српска наука о народној књижевности такође добија своје представнике.

Као усмено-књижевна врста, српска б. припада евроазијском моделу. По садржини је комплексна, састављена из низа мотива од којих основни мора имати карактер чудесног. Укључује се у систем међународне класификације типова приповедака. Први каталог типова oсмислио је и штампао 1910. фински научник Анти Арне, допунио га 1928. и 1961. амерички фолклорист Стит Томпсон, а најновије, исправљено издање (The Types of International Folktales. A Classification and Bibliography, I--II, Helsinki 2004), знатно проширено и са српским варијантама, дело је универзитетског професора и уредника чувене Енциклопедије бајки Ханс-Јорга Утера. Правилне структуре, српска б. се одликује симетричним током радње и поседује све композиционе константе схеме коју је установио руски научник В. Ј. Проп (Морфология сказки, Ленинград 1928; српски превод Бг 1982). Обично почиње поремећајем устаљеног реда ствари, отмицом или бекством неког од чланова породице, одузимањем неког драгоценог предмета, трагањем ради задовољења неке жеље. Тако змај односи сестру на Чардак ни на небу ни на земљи у истоименој б., те браћа полазе да је траже. Цео ток б. тежи повраћају почетне равнотеже да би се завршио срећним крајем. Главни јунак користи чудесна средства да би поправио неправду, задовољавајући наше осећање за правду, што не значи да истовремено испуњава и неку високу етичку норму јер главни јунаци б. нису морални у најужем смислу те речи. У б. је за морално оцењивање најважнији исход догађаја. Очекивани срећни крај се увек одлаже низом епизода, чиме се постиже занимљивост и напетост. Јунак је стално на ивици пропасти, али никада не страда заувек. Зла судбина позитивних ликова није запечаћена, смрт није коначна категорија. Зачараност се може скинути (нпр. змија младожења постаје леп момак). Спасење долази захваљујући чудесној помоћи, наизглед случајним сусретима и обавештењима, али како је б. садржински конципована алтруистички, а структурално симетрички, јунак управо спасавајући друге долази до среће (нпр. у б. Златна јабука и девет пауница најмлађем царевом сину ће, у потрази за златном јабуком и одбеглом пауницом, помоћи животиње које је претходно спасао, узвративши му доброту). По једном од најпознатијих књижевних теоретичара б., Швајцарца М. Литија (Das europäische Volksmärchen, Вern 1947; српски превод Бг 1994), jунаци се у б. налазе са чудесним бићима у једној равни, овострано и онострано се спајају, свет је „једнодимензионалан" и лежи на заједничкој основи стварности и нестварности. Читаоци/слушаоци се не згражају на крв, ударце, смрт, распадање, окамењивање јер су ликови б. својеврсне „бестелесне" фигуре, што све спада у њен „апстрактни стил". Инсистирајући на уметничко-фиктивном, б. се, међутим, ни у једној конкретно посматраној, изведеној варијанти не изолује из своје средине и отуда је поређење и изучавање варијаната значајно и са историјско-географског, књижевно-историјског, психолошког, социолошког и низа других становишта. У б. су очувани стари митолошки и хришћански слојеви, обичајни кодекси, али и ознаке времена и окружења када је забележена. Најближи идеалном моделу б. су примери из Вукове збирке (1853), који представљају како „узор народног језика у прози", тако и узор жанра, али у којима се интернационални мотиви објективизују у конкретној, особеној патријархалној средини. Пепељуга среће царевића у сеоској цркви за време „летурђије"; ђаво се претвара у Турчина -- „завио чалму око главе"; Међедовић хоће да се жени ручконошом јер је „крупна, здрава и лијепа ђевојка". Српска б. тежи реалистичности и историчности. Веома развијен епски импулс чини да се многобројни сижеи б. исказују у виду епске поезије. Класични примери су углавном ограничени на сеоску средину. Новији записи се одликују сажетошћу, изразитије се прожимају са другим прозним врстама и показују уплив градске цивилизације.

Н. Милошевић-Ђорђевић

Писана књижевност. Као стилизована чудесна прича б. је произашла из фолклора, а развија се по начелима ауторског текста. У светској књижевности такве трансформације започињу у француском класицизму, настављају се фантастично-чудесним делима немачких романтичара, редакцијама фолклорне б. браће Грим, посебно у делима Х. К. Андерсена. Књижевна б. се не изједначава с једноставним облицима, него се грана у разноврсне видове чудесне приче која понекад напушта прозни оквир (б. у стиху: Чаробна шума Б. Ћопића; у драмској форми: Пепељуга С. Поповића; роману и сл.). У новој српској књижевности приповедање о чудесним бићима јавља се средином XVIII в. у рукописима Г. Стефановића Венцловића; у другој половини века А. Мразовић почиње да издаје Поучителни магазин за децу (к просвештенију разума и исправљенију сердца) (Беч 1787--1800), прераду Дечјег магазина (1757) француске списатељице Жан Мари ле Пренс де Бомон. У првој половини XIX в. фолклорни сиже је подлога за истицање морално-религиозних начела (Два побратима А. Николића) или ониричке фантастике; у реализму је приметна комична и пародична стилизација б., док се у савременој књижевности иде ка травестији, супституцији чудесног сатиром, гротеском и црним хумором. Преводи модернијих европских аутора почињу од средине XIX в. (Андерсен, Браћа Грим, Пушкин и др.).

Књижевна б. се често јавља у тзв. „оксиморонском споју", као алегоријска, поучна прича, бајка-парабола, бајка-сатира. У њој је натприродно метафора стварности, а судбина јунака (често антропоморфизовано биће/предмет) на неки је начин поучна, неретко пародирана. Јунакова потрага није обавезно спољашња, него се преноси на етички преображај или трагање за идентитетом (Б. В. Радичевић, Г. Олујић). Уопштени хронотоп б. погодан је такође за сатиру (Р. Домановић, Г. Олујић и др.). Као најизоштренији вид одвајања од фолклорне б. јавља се антибајка („злокобна бајка", Х. Дајмрих), са затвореном, претећом сликом света у којој је појединац немоћан да се супротстави злу, а потрага га не води ка животном испуњењу него ка пропасти (Прича о селу Врачима и Сими Ступици И. Вукићевића). Модерно доба деструише чудесни свет те се б. често завршавају крахом/смрћу јунака. Често је подтекст у савременој књижевности, зависно од поетике жанра или аутора (нпр. у збирци песама Љ. Ршумовића Још нам само але фале; симболичне приче без чудесне равни С. Раичковић назива Мале бајке, док у појединим приповеткама И. Андрића стварност онемогућава остварење чудесног па се Олујаци тумаче и као „прекинута бајка").

З. Опачић

ИЗВОРИ: В. Чајкановић (прир.), Српске народне приповетке, Бг 1927; М. Пантић (прир.), Вук Стефановић Караџић, Народне српске приповјетке, Бг 1988; Н. Милошевић-Ђорђевић (прир.), Српске народне приповетке и предања из лесковачке области, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: В. Латковић, Народна књижевност, I, Бг 1967; В. Ђурић, Антологија народних приповедака, Бг 1977; М. Дрндарски (ур.), Народна бајка у модерној књижевности, Бг 1978; М. Бошковић-Стули, Усмена књижевност некад и данас, Бг 1983; С. Дамјанов, Корени модерне српске фантастике: фантастика у књижевности српског предромантизма, Н. Сад 1988; Српска фантастика: Натприродно и нестварно у српској књижевности, Бг 1989; Д. Живковић, Европски оквири српске књижевности, 2, Бг 1994; С. Самарџија, Поетика усмених прозних облика, Бг 1997; Н. Милошевић-Ђорђевић, Од бајке до изреке, Бг 2000; М. Дрндарски, На вилином вијалишту, Бг 2001; Д. Вукићевић, Писмо и прича, Бг 2006.