БАЈИЋ, Милош

БАЈИЋ, Милош, сликар, универзитетски професор (Ресановци код Босанског Грахова, 15. I 1915 --– Београд, 10. II 1995). Завршио Учитељску школу у Београду (1935) и похађао часове вечерњег акта код Петра Добровића на Коларчевом народном универзитету. Године 1936/37. завршио прву годину Уметничке школе у класи Бете Вукановић. Због болести и лечења прекинуо школовање и радио као учитељ у селу Маричин код Кратова у Македонији. Учесник НОБ-а од 1941, али је 1942. ухапшен и интерниран у концентрациони логор на Бањици, одакле је пребачен у Маутхаузен и Ебензе. У логорима кришом цртао, бележећи сцене из живота логораша. Од 1954. у Београду студирао на Академији ликовних уметности у класама М. Милуновића, И. Табаковића и Н. Гвозденовића. Специјални течај завршио код М. Челебоновића. Oд 1952. реализовао велик број самосталних изложби, од којих су најважније ретроспективе одржане у Галерији ликовне уметности --– Поклон-збирци Рајка Мамузића у Новом Саду (1990) и у Галерији УЛУС-а у Београду (1993). Учествовао на великом броју групних изложби у Србији и Југославији, на Октобарском салону у Београду (од 1960), на Тријеналу ликовних уметности у Београду (од 1961) и др. Редовни професор АЛУ у Београду био је од 1955. до пензионисања 1979. Један од преломних тренутака његове уметничке каријере представља боравак у Паризу 1951. У периоду 1955--1955–1960. био је члан Децембарске групе. После периода ангажованог сликарства у духу социјалистичког реализма, Б. се посветио изградњи прототипа модернистичке слике која стиже до апстракције. Слике Котор I (1954) и Котор II (1955) показују да је Б., рано за околности послератног српског модернизма, почео експеримент са алузивном апстракцијом. Ударни период истраживања апстракције у његовом опусу траје 1955--1955–1967. Брзо је напустио алузивност и изградио концепт који је најближи беспредметном, за шта су добри примери слике Хоризонтални ритам и Варијанта у тамном (обе из 1958). Истовремено је стварао и другачије типове слика, онолико близу фигуралном колико то може бити једна креативна интерпретација Пикасовог дела (Девојке у барци, 1955; Предео, 1957). У периоду Децембарске групе дао је сликарску визију високомодернистичког подухвата утемељеног у искуствима ране апстракције и апстрактног експресионизма. Конструкција слике заснована је на доминацији линеарног основа на којем се даље изграђује колористички запис (Композиција, 1957). Током 60-их стварао је међусобно различите типове слика: тип гестуалне, лирске апстракције (Вертикална структура, 1963), дрипинг-енформел (Априлска варијанта, 1962), структурална-мозаичка низања која своје корене имају у сликама попут Котора (Унутрашња структура, 1962), али и редуковане и експресивне фигурално-предметне композиције аутобиографског и меморијалног карактера, у циклусу снажних дела посвећених Маутхаузену (1967). Добитник је неколико значајних награда и признања, међу којима Награде УЛУС-а за сликарство (1969) и награде „4. јул" (1977).

ЛИТЕРАТУРА: И. Симеоновић-Ћелић, Милош Бајић: паралелни токови, Бг 1993; Л. Mереник, Идеолошки модели: српско сликарство 1945--1945–1968, Бг 2001.

Л.идија Мереник

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)