БАЧВАНСКЕ ПЕСМЕ

БАЧВАНСКЕ ПЕСМЕ, кратке лирске народне песме најчешће у десетерцу које се певају у Војводини. Као издвојену целину објавио их је Вук Караџић на крају I књиге Српских народних пјесама (Беч 1823), а 60-их и 70-их година XIX в. повећано је интересовање за ову врсту поезије на међи усмене и писане. Објављиване су у посебним књигама (С. Бошковић, Бачке песме, Н. Сад 1862) и П. Телечки, Банатске песме (Н. Сад 1863) и у периодици, а и писано је о њима. Зависно од краја, називане су и асталске, баћокалице, бачке, бачкуље, грокталице, дикице, ирошке, сватовчице, шалајке. Пошто се у њима, најчешће, опева љубав према драгом -- „дики", и пошто су у почетку имале устаљени припев „дикице" после друге стопе свакога стиха, у народу их најчешће зову дикице. По свом облику и садржају б. п. су прелазни облик између дужих лирских песама и бећараца. Иако су захваћене процесом разграђивања (издвајања групе сликованих дистиха које обједињава леонински слик), сведене на само један љубавни тренутак, на једну поруку, оне су поетски и мисаоно целовите песме. Најчешће се састоје од десетак стихова, али могу бити и знатно краће (три) или пак дуже (чак и двадесетак стихова). Готово свака б. п. имала је своју мелодију (или се на исту мелодију певало више песама), што потврђује разноврсност дужине њихових припева (2--13 слогова) и разлике у броју стихова припева (од једног до строфе од четири стиха). За б. п. каснијег датума тешко је утврдити на основу записа место припева без познавања напева. Припеви имају, пре свега, мелодијску функцију и нису изведени из претходних стихова. У бећарцу, који је настао издвајањем из б. п., улогу припева преузимају поновљени стихови.

ЛИТЕРАТУРА: М. Матицки, „Дикице или бачванске песме", ПКЈИФ, 1970, XXXVI, 1--2; Љ. Пешикан-Љуштановић, „Пјесме бачванске нашега времена", ЗМСКЈ, 1987, XXXV, 3; „Пјесме бачванске нашега времена у контексту прве књиге Вукове",у: Фолклор у Војводини, 2, Н. Сад 1988; М. Клеут, „Бачванске песме, Банатске песме, Песмарица Младена Белајчића: прилог атрибуцији", у: Фолклор у Војводини, 4, Н. Сад 1990.

М. Матицки