БАЋОВИЋ, Максим

БАЋОВИЋ, Максим, војвода бањански (Кленак, Бањани, 1848 – Глува Смоква код Требиња, 20. I 1876). Као дете остао је без мајке, а са 14 година и без оца, војводе Јована. Након школовања на Цетињу, био је писар код свог стрица, војводе Сима. Оженио се 1870. Горданом Вукотић, рођаком књегиње Милене. По налогу књаза Николе, 1872. преузео је дужност војводе у Бањанима и био најмлађи носилац те титуле у Херцеговини и Црној Гори. На подстицај Стевана Зимоњића, 1873. покренуо Херцеговце на побуну против турске власти, а наредне године посредовао између књаза Николе и херцеговачких првака и преговорао с турским пашама у Сарајеву и Мостару. После избијања устанка 1875. координисао је акције устаника, сарађујући са војводом Пеком Павловићем и предводећи Бањане и Рудињане у 17 битака. Посебно се доказао у боју на Муратовици, у Пиви, након чега постаје члан Главног штаба устаничке војске. Заступао је идеју о уједињењу Херцеговине и Црне Горе. Обезбеђујући пут од Требиња према Дубровнику, са још неколико војвода организовао је почетком 1876. напад на турски логор, подигнут на Радован–ждријелу код Требиња и у тој бици је погинуо. Његово тело било је изложено у православној цркви у Дубровнику, одакле је ишао спровод, „какав се ретко где може видети" са ковчегом преко Херцег Новог и Рисна до Грахова, где је сахрањен. У поворци се налазило и шест стотина устаника. Његови остаци са спомеником пренети су 1970. у Кленак. Носилац је највећих црногорских одликовања. Опеван је у песмама, а Ђ. Јакшић је сликом приказао његову смрт.

ЛИТЕРАТУРА: А. Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, II, Бг 1903; М. Вукчевић, Црна Гора и Херцеговина уочи рата 1874–1876, Цт 1950; Ж. А. Ђурковић, Војводе Баћовићи, Никшић 1997.

Жељко Вујадиновић