БАЧКА
БАЧКА, северозападни део Војводине између Дунава, Тисе и државне границе према Мађарској. У географским границама, простире се на 8.761 км2, што је 38,8% географске или 40,2% административне територије Војводине. У њој је 2002, у 166 административних насеља, живело 1.022.488 становника или 50,3% становништва Војводине, односно 13,6% становништва Србије (без Косова и Метохије). Аритметичка густина насељености била је 116,7 становника на км2, док је она у Војводини била 94,5, а у централној Србији 97,7. Б. је административни део АП Војводине и подељена је на 20 општина. Оне припадају Јужнобачком округу (Бач, Бачка Паланка, Бачки Петровац, Бечеј, Врбас, Жабаљ, Нови Сад, Србобран, Темерин и Тител) са седиштем у Новом Саду, Севернобачком округу (Бачка Топола, Мали Иђош и Суботица) са седиштем у Суботици, Западнобачком округу (Апатин, Кула, Оџаци и Сомбор) са седиштем у Сомбору и Севернобанатском округу (Ада, Кањижа и Сента) са седиштем у Кикинди.
Слободан Ћурчић
Геолошки састав. У Б. постоје два литокомплекса: доњи, старији, који чини подлогу басена и горњи, покровни, састављен од кенозојских творевина. У подлози су издвојене две крупне тектонске јединице: тисијско-дакијски блок на северу и вардарска зона на југу. Разграничене су познатом трансданубијском дислокацијом на потезу Оџаци–Србобран–Бечеј. Северни ентитет највећим делом је од протерозојских кристаластих шкриљаца (гнајсева, микашиста и др.), затим од старијих гранита и палеозојских стена. Те стене су делимично прекривене тријаским кластитима и кречњацима и кредним наслагама. Овај блок је вишеструко тектонски обликован. У вардарској зони се налазе тријаски сјајни шкриљци, јурски офиолити, два појаса базичних и ултрабазичних стена и кредне до палеогене флишне творевине. Тектонски склоп ове зоне је веома сложен јер га чине навлаке, краљушти и набори с осама пружања исток–запад. Покровни део басена је од дебеле сукцесије неогених и квартарних творевина. То су миоценски песковито-глиновити и лапоровити седименти језерског, морског и каспибракичног порекла. Овај низ се завршава језерским плиоценом и језерско-речним, речним и пролувијалним кластитима плеистоцена и холоцена. Међу њима се нарочито истичу две лесне заравни (Тителска и Севернобачка) и више терасе Дунава и Тисе. Главне неоалпијске структуре су севернобачки праг и јужнобачка депресија, а раздвојене су трансданубијском зоном разламања. Стене подлоге на прагу налазе се на дубини 0,6–1 км, па се он јасно издваја у палеорељефу басена. Јужнобачка депресија је сложени асиметрични ров између прага на северу и Фрушке горе на југу, ограничен раседима правца исток–запад, а местимично дубок до 2,5 км. У седиментима миоценске старости постоји више гасних и нешто мање нафтно-гасних поља са лежиштима (Госпођинци, Србобран, Ада, Велебит и др.).
Милун Маровић
Рељеф. Б. покрива пет геоморфолошких целина, од којих се неке јављају у више партија. Све су то млади геоморфолошки облици настали крајем плеистоцена и током алувијума. На крајњем северу је Суботичка пешчара, а јужно од ње је Бачка лесна зараван. Једна партија овог геоморфолошког члана (Тителски брег) је на југоисточној периферији Б. Бачку лесну зараван окружује плеистоцена тераса, а један њен мали део је јужно од Тителског брега. Источно од терасе је алувијална раван Тисе, а јужно и западно алувијална раван Дунава. На алувијалној равни Дунава су и четири мале партије алувијалних тераса. Суботичка пешчара је јужна периферија велике пешчаре, која се између Дунава и Тисе протеже до близу Будимпеште. То је највиши део Б. и висине на њој досежу до 143 м. Она почиње код Хоргоша и према западу се простире до Горњег Таванкута у ширини од око 10 км. Облици микрорељефа су дине, издувине, међудинске депресије и лесне оазе. Према југу пешчара благом прелазном зоном прелази у нижи рељефни члан, Бачку лесну зараван. Ово је засвођена површина широка и дуга око 60 км, благо нагнута према југу, истоку и западу. На њој апсолутне висине опадају од 110–125 м код Суботице, до око 90 м на периферијама. Површина лесне заравни је благо заталасана и пресеца је неколико дубоко усечених долина типа „долова". На западу и на југу она се завршава стрмим прегибима високим 10–30 м, а на истоку је граница према плеистоценој тераси највећом дужином блага и неприметна. Мања партија лесне заравни је Тителски брег, чије су релативне висине и до 50 м и јасно се истиче у околним низијама. Бачка плеистоцена тераса са три стране опкољава Бачку лесну зараван, на истоку ширином од око 10 км, на југу ширином и до 40 км, а на западу ширином од око 20 км. Њене апсолутне висине су уједначене и опадају од севера према југу од око 84 до око 81 м. То је заравњена површина коју ремете само трагови фосилних корита. Мала партија плеистоцене терасе је и јужно од Тителског брега. Дунав и Тису окружују уже или шире алувијалне равни. Оне су прекинуте на местима где до корита река допиру виши геоморфолошки чланови (Апатин, Тител, Сента), а на неким местима су широке и до 10 км као на Тиси код Жабља, Дунаву код Сонте и Вајске и др. То је најнижи геоморфолошки члан у Б., чије висине опадају низ реку од 81 м код ушћа Драве до 76 м код Титела. На местима где равни нису брањене насипима, високе воде Дунава и Тисе изливају се по великим површинама, где на неким местима таложе песак и муљ, док друга места интензивно еродирају. На неколико места очувани су стари нивои алувијалних равни, односно алувијалне терасе. Такве партије постоје код Бача, Бачке Паланке, Новог Сада и Титела. Терасе су малих површина и за 2–3 м више од савремених плављених равни.
Слободан Ћурчић
Клима. Условљена је географском ширином регије и отвореношћу са свих страна продорима климатских утицаја из суседних регија. Преовлађују утицаји западних и северозападних фронталних продора. Приказ климе дат је на основу података за климатолошке станице Палић, Сомбор, Нови Сад, Бачка Топола и Сента, за период 1971–2000, а за екстремне вредности 1949–2007. Клима Б. је умереноконтинентална с веома ниским температурама у зимским и високим у летњим месецима. Средња годишња температура је 10,9 оС. Највиша измерена температура је 41,6 оС, а најнижа -30,7 оС. Највише средње месечне температуре су у јулу, а најниже у јануару. Крајем XX и почетком XXI в. уочавају се велике промене екстремних температура, као последица глобалног загревања земљине атмосфере. Хладни дани и хладне ноћи су ређи, док су топлији дани и топле ноћи све чешћи. Периоди с узастопно високим температурама, тзв. топлотни таласи, све су чешћи и све дуже трају. Средња годишња количина падавина је 555 мм. У топлијој половини године падне скоро 60% годишњих талога. Највише талога се излучи у јуну (75 мм), а најмање у фебруару (28 мм). Снег се излучује од новембра до марта, а највише га има у јануару. Средње трајање сијања сунца је око 2.000 сати, највише у јулу и августу. Средња годишња облачност је 5,5 десетина неба покривеног облацима. Највећа је у децембру и јануару, а најмања у августу. Преовлађујући ветрови на северу Б. су северозападни и северни, а у јужном делу западни, северозападни и југоисточни (кошава).
Смиља В. Ђорђевић
Воде. Порозне стене, које чине горње геолошке слојеве у Б. и терени малих нагиба чине да велике количине атмосферских талога и вода алохтоних токова упија земља. На тај начин формирају се подземне воде које су распоређене у више слојева, зависно од водопропустљивости стена у дубини. Те воде се деле на артешке, оне које због хидростатичког притиска кроз бушотине саме излазе на површину; субартешке, које треба испумпавати; и фреатске, које су најплиће и њихова горња површина слободно осцилира, а у влажнијим деловима године на неким местима се излива на површину. Већина бачких насеља снабдева се артешким и субартешким водама, а становништво великих подручја принуђено је да високе фреатске воде каналима спроводи у реке и на тај начин спречава поплаве и забаривања.
Б. је ограничена двема великим европским рекама: на западу и југу Дунавом, а на истоку Тисом. Унутар Б. постоји само неколико малих река. Неке од њих су толико сиромашне водом да нису биле способне да издубе сопствена корита, па отичу напуштеним коритима старих великих река. Већина њих је усмерена ка Тиси и у ту реку односи воде које се процеђују са више пешчаре и лесне заравни. Примери таквих река су Кереш, који дотиче од пешчаре у Мађарској, али због малих количина воде, пре мелиорисања, није успевао да доспе до Тисе. Ако се узме у обзир и његово забарено сливно подручје, дужина ове реке је око 90 км. Краћа река је Буџак (25 км), која се са лесне заравни слива у Тису код Аде. Чик се слива са Суботичке пешчаре ка југоистоку и код Бачког Петровог Села улива се у Тису. На лесној заравни Чик је изградио широку долину. Слична је и река Криваја с неколико притока, која такође пресеца лесну зараван и нестаје у плеистоценој тераси. Дуга је 65 км. Испод јужне границе лесне заравни, на плеистоценој тераси је Црна бара, ток дуг 47 км, настала у деловима старог корита Дунава. У њу се сливају подземне воде с лесне заравни из оближњих делова плеистоцене терасе и из реке Криваја. Пре мелиорисања њене воде су се разливале по алувијалној равни Тисе код Бачког Градишта. Траса Црне баре искоришћена је за прокопавање Великог бачког канала. Сличне карактеристике има и јужнији ток Јегричка дуг око 60 км. У Дунав се уливају две реке западне Б. које су паралелне с њим, а делом отичу његовим старим коритима. То су Плазовић и Мостонга. Пре прокопавања Великог бачког канала то је био јединствен ток.
У Б. постоји већи број малих језера. Њихове басене су издубили ветрови, реке или су то вештачка језера. Најпознатија еолска језера су на Суботичкој пешчари. Највеће је Палићко језеро површине 5,76 км2. У његовој близини је језеро Лудаш и још неколико мањих еолских језера. Флувијална језера су у алувијалним равнима Дунава и Тисе, а басени су им напуштени делови речних корита. За њих постоји локални назив „мртваје", јер их активан ток мимоилази, а они временом зарастају у барску вегетацију, засипају се и нестају. Најпознатија мртваја је Стара Тиса између Чуруга и Бачког Градишта. Мања речна језера настају и у време великих поплава и називају се „провале". Највећа је уз Дунав у близини Вајске. Вештачка језера настају багерисањем некорисних слатинастих терена и стварањем плитких басена за рибњаке. Највећа таква језера су код Бечеја. Могу настати и на лесној заравни преграђивањем речних корита земљаним бранама. Највеће такво језеро је код Бачке Тополе, а вода се користи за наводњавање, узгој рибе и као купалиште.
Копање савремених канала започето је крајем XVIII и почетком XIX в. Највећи подухват било је копање Великог бачког канала 1794–1802, који је спојио Дунав код Моношторсега (Мађарска) са Тисом код Бачког Градишта. Током каснијих радова почетак канала је измештен код Бездана, а ушће код Бечеја. Он је дуг 130 км. Између Малог Стапара и Новог Сада ископан је Мали бачки канал дужине 69 км. Њихов задатак била је пловидба и одводњавање вишка фреатских вода. Ово је био зачетак великог пројекта Канал Дунав–Тиса–Дунав, који је реализован до 70-их година XX в. Основна каналска мрежа је разграната и она у Б. има дужину од 420,8 км од чега је 355 км или 84,5% пловно.
Педолошки састав. На песковима Суботичке пешчаре очувана су иницијална или су формирана хумизирана песковита земљишта. Лесне заравни и плеистоцене терасе, на највећим површинама покривају черноземи и ливадске црнице и то су земљишта одличних производних квалитета. На алувијалним равнима формирана су плеистоцена песковита и глиновита земљишта, која су лака за обраду и погодују повртарским културама. На ниским земљиштима и у депресијама, где су подземне воде близу топографске површине, формирани су различити типови слатина.
Слободан Ћурчић
Биљни и животињски свет. Територију Б. одликује неколико биогеографских и предеоних целина: Бачка или Телечка лесна зараван, Тителски брег, Суботичка пешчара, алувијална раван Дунава и Тисе, панонска језера Палић и Лудаш. У биогеографском погледу највећим делом припада панонској провинцији понтско-јужносибирског региона, посебно њене лесне заравни и пешчаре. Фрагменти степа сачували су се само на ободима Телечке и Тителског брега. Суботичка пешчара са Селевењским пустарама прекривена је пешчарском, степском и делимично мочварном вегетацијом, с малобројним остацима природних шума. Већи део ове пешчаре је пошумљен или претворен у пољопривредна земљишта. Степска језера Палић и посебно Лудаш важна су као прибежишта барске и мочварне флоре и орнитофауне. Сразмерно велики компекси плавних зона Дунава око Бачког Моноштора и Апатина одликују се поплавним шумама храста лужњака, врбе, усколисног јасена и тополе, барама и мочварама.
Флора Б. је богата и броји преко 1.200 врста. Посебно се истичу природне реткости међу степским и пешчарским биљкама у Суботичкој пешчари, на Телечкој, као и на Тителском брегу, нпр.: шафраника, пешчарска сапуњача, пешчарска и степска перуника, црна саса, безстаблови козинац, степска вишња, борбашов каћун итд. Флору слатина карактерише неколико панонских ендемита као што су Шварценбергова боквица, слатинска гроница, трноплодка итд. Барска и мочварна флора расте у Апатинско-моношторском риту, на Лудашком језеру, дуж канала Дунав–Тиса–Дунав и река као што су Мостонга, Јегричка и Кириш. Неке од њих су природне реткости флоре Србије.
Фауна Б. богата је врстама плавних подручја (посебно Апатинско-моношторски рит и Лудашко језеро) с једне, и степским представницима на Телечкој и Тителском брегу с друге стране. Фауна плавних подручја богата је врстама риба Дунавског слива и птицама мочварицама, међу којима су природне реткости: орао белорепан, дивља гуска и црна рода. Такође, у овом риту се налази велика колонија чапљи и корморана. Фауна сисара богата је крупним биљоједима, нарочито ритским европским јеленом, дивљим свињама и срном. Овај део Б. је познат у Европи као ловиште високе дивљачи.
Природна баштина и биодиверзитет Б. штити се у оквиру: предела изузетних одлика (Суботичка пешчара), паркова природе (Палић, Тиквара, Бегечка јама, Јегричка, Стара Тиса код Бисерног острва), специјалних природних резервата (Лудашко језеро, Горње Подунавље, Карађорђево, Селевењске пустаре и шума Багремара код Богојева), једног строгог природног резервата (ритске шуме на Мачковом спруду) и преко 40 споменика природе. Такође, у Б. се налазе и два Рамсарска подручја (Лудашко језеро и Горње Подунавље).
Владимир Стевановић
Спонтане шуме у Б. образоване су уз речни ток Дунава под утицајем додатног влажења поплавним или подземним водама, а према укупном биодиверзитету припадају поплавним шумама алувијалних равни реда Populetalia albae. У зависности од дела у којем су образоване, јављају се различите заједнице: у приобалном делу, на рецентним алувијалним наносима, најчешће су „меке плавне шуме" врба и топола, свезе Salicion albae; у централном делу образују се „тврде плавне шуме" свезе Alno-Quercion roboris са лужњаком Quercus robur L. као главним едификатором; у најнижем делу доминирају заједнице црне јове и пољског јасена, свезе Alnion glutinosae. У поплавним шумама врба и топола свезе Salicion albe, осим беле врбе, беле и црне тополе од дрвенастих и жбунастих врста, јављају се још и: Salix fragilis, Ulmus laevis, U. minor, Fraxinus angustifolia, Frangula alnus, Viburnum opulus, Ctrataegus nigra, C. oxiacantha и др. Велике површине ових шума су искрчeне и замењене плантажама брзорастућих хибрида топола секције Aigiros или њихових клонова. Хигрофилне шуме лужњака и јове свезе Alno-Quercion roboris су стабилније од пионирских заједница свезе Salicion albe, али су и оне условљене допунским влажењем. Педолошке творевине чине читав низ од алувијалних, преко семиглејних, до аутоморфних земљишта. Станишта су високо продуктивна и очуване састојине спадају у технички највредније шуме на Балкану. То се пре свега односи на лужњак Quercus robur који је главни едификатор у овим шумама. Осим лужњака, у шумама које припадају овој свези расте још читав низ дрвећа и жбуња: Alnus glutinosa, Fraxinus angustifolia, Ulmus laevis, U. minor, Carpinus betulus, Acer tataricum, A. campestre, Populus alba, P. nigra, Crataegus oxyacantha, C. monogyna, Cornus sanguinea и др.
Мочварне шуме црне јове и пољског јасена свезе Alnion glutinosae обухватају пионирске заједнице високог дрвећа образоване на мочварно-глејним и глејним земљиштима на додиру с вегетацијом стагнирајућих вода и једино у севернијим деловима Б. имају шумско-привредни значај. Главни едификатори који изграђују монодоминантне шуме су црна јова Alnus glutinosa и пољски јасен Fraxinus angustifolia. Поред њих, у овим шумама се јављају углавном хигрофитне врсте: Frangula alnus, Salix cinerea, Vibirnum opulus, Humulus lupulus, Carex elongata, C. brizoides, Filipendula ulmaria и др.
Посебан вегетацијско-флористички састав и значај имају шумске заједнице које се јављају на северу, на простору Суботичке пешчаре. Шумска вегетација на подручју ове пешчаре јавља се на мањим површинама у фрагментима који су веома значајни за реконструкцију шумске вегетације. Највећи део површина под шумама су заштитне шуме антропогеног порекла. Најзначајније шумске и жбунасте заједнице припадају свезама: Alnion glutinosae, Salicion albae, Prunion spinosae.
Василије В. Исајев
Становништво. Савремена популација Б. формирана је релативно касно, тек после дуготрајних ратова између Аустрије и Турске, који су се одвијали крајем XVII и у првој половини XVIII в. Раније становништво је највећим бројем страдало у ратовима или је избегло. Процене о броју становника из тих времена су различите, али се све слажу да је то била врло мала популација. На основу првих пописа процењује се да је 1720. овде живело око 30.000 лица, од којих су велика већина били Срби, а сем њих било је и Буњеваца. Следило је брзо насељавање и веома брз пораст, па је, према проценама које је извршио фон Енгел, овде 1787. живело 212.205 лица. Територија на коју се ове процене односе не поклапа се у потпуности са административном територијом савремене Б. Каснији пописи били су поузданији.
Све до пред крај XX в. број становника је растао. Током XIX в. пораст је био неравномеран и зависио је од темпа усељавања, а успоравале су га привредне кризе изазване укидањем феудалних односа, епидемије, исељавања. Снажно је деловао и неравномеран природни прираштај, чије су стопе константно смањиване, што је посебно изразито током XX в. У време два светска рата порасти су били минимални. Више правилности било је после II светског рата, када је смањивање природног прираштаја достигло тај ниво, да је између 1981. и 1991. дошло до депопулације. Опоравак су изазивала усељавања аграрног становништва 60-их година и избеглица у последњој деценији тог века.
Природни прираштај становништва Б. до XX в. био је веома неуједначен. Карактерисале су га велике промене наталитета и морталитета, из године у годину, што је изазивало знатне осцилације промена броја становника. Од почетка XX в. долази до стабилизације, али с тенденцијом сталног опадања, па је крајем века умирање постало масовније од рађања. Стопе наталитета смањене су од 13,3% у деценији 1961–1970, до 11,4% у деценији 1991–2001. У исто време стопе морталитета су повећаване са 8,8% на 14,9% па је природни прираштај смањен од 4,5% на 3,5%. Ови трендови су се раније појавили у сеоским срединама: у општини Бачка Топола од деценије 1961–1970, у општинама Бечеј, Кањижа, Сента и Србобран од деценије 1971–1980, у општинама Ада, Мали Иђош, Сомбор, Суботица и Тител од деценије 1981–1990, а током деценије 1991–2001. негативан природни прираштај избегле су само општине Нови Сад 0,4% и Темерин 0,0%.
Б. је традиционално имигрантска средина. Аустрија је, од успостављања власти, организовала масовне колонизације, па су, поред српског становништва, насељене велике групе Мађара, Немаца, Словака, Русина и других народа, што је изазвало нагли раст популације и етничку шароликост. Између два светска рата затворени су миграциони правци са севера, а отворени они из новоформиране Југославије. Извршене су аграрна реформа и колонизација учесника рата (6.518 лица). После II светског рата исељена је већина Немаца и на њихово место досељени су нови колонисти (125.679). Наредна масовна миграција било је спонтано усељавање аграрног становништва из планинских делова земље (пре свега Босне и Србије), а све време вршена су и усељавања другог становништва. Последњу деценију XX в. означило је досељавање становништва прогнаног из Хрватске и Босне (127.214 лица) и оно је спречило депопулацију. Исељавања су редовно покретала мање становника. Карактеристична су била она из села ка градовима, која доводе до неравномерне насељености ове територије. Током седме и осме деценије ХХ в. масован је био одлазак на рад у иностранство, а знатан број тих људи трајно је напустио Б.
У Б. је 2002. живело или 48,2% мушкараца и 51,8% жена. Популација је далеко одмакла у процесу старења и средња старост становништва била је 39,2 године, код мушкараца 38,0 година, а код жена 41,1 година. Гранична вредност према старим популацијама прекорачена је пре шездесетих година XX в. Економски активно било је 44,8% популације, лична примања мимо рада имало је 21,2%, док је издржавано било 33,8%. Подједнак број становништва био је запослен у пољопривреди и индустрији, а они су чинили половину активног становништва. Неписмено је било 2,1% становништва старог 10 и више година. Код становништва старог 15 и више година 18,8% није имало завршену основну школу, 24,5% имало је завршену основну школу, 44,8% имало је завршену средњу школу, а 11,2% вишу школу или факултет.
Током XX в. дошло је до знатних промена у етничкој структури популације Б. Масовне колонизације у време Аустрије и Аустроугарске довеле су до тога да су Мађари и Немци постали многобројнији од Срба. Промене државне границе после I светског рата условиле су нове правце миграција и број Срба почиње да расте брже од броја припадника неких других етничких група и они временом постају доминантно становништво. Број Немаца, који су раније били друга по величини етничка група, после исељавања крајем II светског рата драстично је смањен. Велике осцилације броја Хрвата резултат су тога што се Буњевци повремено изјашњавају као Хрвати.
Слободан Ћурчић
Говори. Бачки говорни типови простиру се на територији која се одликује специфичним етничким приликама. Северно од Великог канала до мађарске границе мало је стариначких српских насеља. Буњевачка насеља зaхватају већи део центра и севера ове области. На западу, у Подунављу, наставља се појас икавских шокачких говора. У источном делу, према Тиси, клинасто се пружају мађарска насеља. У овом делу Б. живе колонисти из Далмације и Лике, који су ту досељени после I и II светског рата. Након насилне сецесије Хрватске и БиХ, целу Б. је преплавио талас избеглица и прогнаника, носилаца херцеговачко-крајишког дијалекта.
У југозападном делу Б., који се простире између Великог канала, Дунава и Тисе, тј. у Подунављу, налазе се икавски шокачки говори, а у централној зони су српска села измешана са словачким и до 1944. са швапским. Након њихове миграције на ово подручје колонизовани су говорници Х-К, зетско-сјеничког и призренско-тимочког дијалекта. У јужном делу Б. има и русинских и мађарских насеља. У југоисточном делу Б., у Шајкашкој, српска насеља су најкомпактнија и њихов говор знатно се разликује од оних на северозападу у околини Сомбора. Први се називају шајкашка (југоисточна) група говора (ШГГ), а други сомборска (северозападна) група говора (СГГ). Разлике су евидентне углавном на фонетском (ШГГ: акценатски тип п!рем; ч:век; скраћивање дужина; с!јати; бринути; к0дгод; одсуство прегласа: б&љог, к:њōм; дат. мн. eнклитике им; т%бити; из;ћи (обично); д#ва; с (изузетно сас) / СГГ: акценатски тип п6рēм; ч&век; боље чување дужина; сијати; бринити; к0дгођ; чување прегласа: б&љēг, к:њēм; њим; т%вити; изаћи (обично); д#ше, п#ше; сас (редовно)) и морфолошком нивоу (ШГГ: на д:брūм к:њу; г:веђе; % гости; њbн; врћи; д)м, зн)м, имам; трпни гл. придев на -н уништен; сувача; н(вēк / СГГ: на д:брōм к:њу; г:-веђије; % госте; њев; вршити (и врећи); дадēм, знадēш, имадēм; трпни гл. придев на -т уништūт; суваја; %вēк).
Фонетика. Знатно је више заједничких особина које одликују говоре Б. Акцентуа-ција је новоштокавска (в:да, :тац; дете, народ; н:сити, п;тати; в:дē, в:дōм; људū, ћутūм, ћутūмо) са честим померањем акцента на проклитику (% лāд, прико Дунава, н! знāмо; у кућу, >з Бāчке, н0 њū, н6 пūта). Замена јата је екавска са познатим икавизмима шумадијско-војвођанског типа на фонетском (здр0вији; дод>јати; н>је; ди; гњ;здо, гњ+ван; с>кира, в>дрица) и морфолошком нивоу (дат. и лок. мн. ж6ни, на згр0ди; м6ни, т6би, с6би; лок. мн. н0 коњи, н0 коли; у косим падежима заменичко-придевске промене: с лепим к:њōм, н0ши с"ла, :вим људима; приоте-ла; пр>т кућу; прико дāна; од никог Швабе, сви ништо п+шу; с6дити). Кратки средњи вокали обично су отворени /w/, //,
а дуги затворени /n/, /r/. Међутим, ови кратки вокали се затварају испред слога са високим вокалом (жoни, sцу), а /ŏ/ се и уз лабијале и веларе такође затвара (мsмак, гrспsдин). Исто тако, /ē/ се може изговарати нешто отвореније у контакту са лабијалима (дв|, б}сан) или са /р/ (на бр}гу) и са веларним /л/ (ц}лу). Факултативно и с различитим интензитетом дуги, а некад и кратки средњи вокали имају неравномеран (флуктуирајући) изговор (д^n^3те, пр^r^7ја, к^о^:је, с^е^!ме).
У Б. је типичнији „тврђи" изговор сугласника (\, ], [, a), од умекшаног (j*,* k*,* i*,* l), који је познат свим говорима. Веларно л се јавља пред свим вокалима, а умекшанo само испред /и/ и /е/ (Z;це, Zvбац). С нешто мање фрикације изговарају се и сугласници /ћ`/ и /ђ`/ (`%ре, ^%бре).
Морфологија. У ген. мн. именица, нарочито уз количинске изразе, шири се наставак -и (дvвет фzти, п"т фор;нти, к&лко пmти, мл&го јáји). Поред новоштокавских наставака (-има, -ама), у инст. и лок. мн. именица, придева и заменица могу се срести и стари наставци (са в(шчији з#би, сас :ни пешк;ри; на тmђи с(лBши, у св>лени ч:рапа, али и по н(ши с!лима, у ж#ти чbзмама). Код именица ж. р. у дат. и лок. јд. не долази до сибиларизације ($нуки, $ књиги). Именице ж. р. на ø морфему у инст. јд. имају наставак -јом (м]ћrм, с^о^dљом). Етници и nomina agentis немају сингулативно -ин (ДoроњчBн, мv]тqн, б6рбер). Именице ср. р. имају суплетивну мн. (пbле : пbлићи, т6ле : т!лBди, св>нче : св+њи).
Ретки су остаци именичке промене придева и заменица (б^е^"ла лvба, свcка с)та, после Ђ#рђева дн)). Уместо предлога уз и наспрам користе се нуз и чело (Кsм]ија нуз мuне и кsм]ија [wло мuне).
Поред дужих облика инфинитива, срећу се и они на -т (вbдит). Он се јавља напоредо с да + презент. У 3. л. мн. презента свих глаголских врста чест је наставак -ду (почупáду, угов:риду). У VI и VII Белићевој врсти не јављају се наставци -ау, односно -у (п;тају) и (н&се). Глаголски прилог прошли се не употребљава, а глаголски прилог садашњи је забележен с неправилном творбом (п!ва,ћи, ст(ја,ћи).
Синтакса. Уз глагол питати објекат стоји у генитиву (П+тај Ђ7ке). Уз глагол лагати редовно се објекат јавља у дативу (Л(же м(ми). Уз глагол мрзети јавља се на + акузатив (Мeзио на мuне). Уз глагол кретања уместо датива (Ј) сам >шо мdме с+ну) чешће се користи генитив (Дˆђеду код мuне). Уместо субјекатске конструкције (Био сам свуда; Треба да журим) обичнија је објекатска (Б>ло мH је св$да; Трvба мuни жmрити). Припадање се изражава конструкцијом у + ген. (Yма у мuне). Уз посесивни генитив, када се истиче власништво, користи се предлог од (К& је вл(снQк од :ве к%ће). Уместо о + лок. јавља се од + ген. (От к%ће њ"ве к& в&ди рачmна). Инструментал средства јавља се најчешће с предлогом (С sтим су мcзаZи). Начин се може изразити и конструкцијом кроз + акуз. (Крsз њ, сам се сп)со). Под немачким утицајем уз акуз. и лок. јавио се предлог на (Приј-вио се на ф0брику да р)ди; На гр-ду ж;ви).
Уместо повратних заменица (себе и свој), чешће се користе личне, односно присвојне (Он г0здује њ3му, а ј) м3ни; Yмо је dн њ6гове љ#де). Аналогијом према другим глаголима или калкирањем из туђих језика дошло је до поремећене употребе се (С+ђемо се : Л^е^"по пvваду, свv :ри). Конгруенција је обично логичка, а не граматичка (Мtја брcћа су п%]или; Ст>дљиви д3ца; ™ни дв) п:бегли; Д%гмBди н;су гtтови; Н(] и Iв-бе). Уместо и + не приликом истицања користи се ни + не (Ј) ни нu мећем).
Многе од наведених конструкција данас су архаичне и ретко се могу чути. Иначе, наведене особине забележене су још 1948.
Жарко Бошњаковић
Привреда. У бачкој привреди природни услови су погодовали дуготрајној доминацији пољопривреде. Доскора је она остваривала највећи део друштвеног дохотка, запошљавала највећи део активног становништва, а њени производи били су основна роба у трговини и главна сировинска база за индустрију. Томе су погодовали пространи заравњени терени и земљишта добрих производних квалитета, која покривају највећи део ове територије. Ратарској производњи погодују и климатске прилике, поготово годишњи распоред падавина. О значају појединих привредних грана може се судити по броју радника које оне ангажују и по уделу у оствареном народном дохотку.
По првом критеријуму, индустрија је водећа привредна грана, што је резултат промена насталих после II светског рата, али је још 70-их година XX в. пољопривреда запошљавала готово два пута више активног становништва него индустрија (40,9% према 23,8% 1971). Трећу позицију су заузимали трговина и услужно занатство, док су остале привредне гране далеко заостајале за њима.
По мерилу оствареног националног дохотка у бачкој привреди, индустрија је такође доминантна привредна грана, али ту је испред пољопривреде и трговина с услужним занатством, која је акумулативнија од пољопривреде. На претходној табели могу се поредити структуре бачке привреде с укупним стањем у држави, а види се да у Б. индустрија и вађење руда и камена (заправо, експлоатација глине за производњу грађевинског материјала) дају већи део народног дохотка него у Србији у целини. Остале привредне гране су мање развијене.
Рад првих индустријских објеката у Б. базирао се на преради локалних сировина, а у овако униформној равници то су били пољопривредни производи. Та грана индустрије задржала је до сада важну позицију. Први видови прераде били су млинови, односно ветрењаче и воденице на чамцима. То је било време када је распоред млинова унутар Б. био веома дисперзиван. Прерастањем првих млинова у веће индустријске погоне размештај постаје селективнији и концентрише се на веће градске центре. То је постало својствено и другим производњама. Највећи центар постао је Нови Сад, с развијеном млинском и кланичном индустријом, прерадом воћа и поврћа, производњом кекса, пива, млека и млечних производа и др. У Врбасу су најмаркантнији кланична индустрија, шећерана, уљара и млин; у Суботици млин, млекара, фабрикe тестенина, чоколаде, бомбона, меса и месних прерађевина, а у Сомбору млин, млекара, фабрика уља и биљних масти. Значајни центри прехрамбене индустрије су и Сента (млин, шећерана, прерада дувана), Апатин (пивара, млин) и Бечеј (млин, прерада воћа, поврћа и соје). Поједини значајни објекти постоје и у другим местима: шећеране у Црвенки, Бачу и Жабљу, фабрика за прераду индустријске паприке у Хоргошу и др.
Дугу традицију има текстилна индустрија, иако је овде сировинска база за њен рад сиромашна. Она се највећим делом ослањала на велико тржиште и јефтину радну снагу. Највећи центри су Бачка Паланка, Суботица, Нови Сад, Сомбор, Оџаци и Кула. Производе се тканине, конфекција, санитетски материјал, трикотажа и др. Индустрија метала такође има дугу традицију и знатан део фабрика настао је из старих занатских и мануфактурних радионица. Оне су од самих почетака обезбеђивале квалификовану радну снагу, а Б. је за те производе била велико тржиште. Те фабрике производе машине, алате, аутомобилске делове, медицинску опрему, електроматеријале, ексере и завртње, металну галантерију и др. Главни центри су Нови Сад, Суботица, Сомбор, Кула, Сента и Бачка Паланка. Индустрија грађевинског материјала једна је од ретких која овде има сировинску базу. На бази леса, који покрива највећи део ове територије, још у XVIII в. граде се прве циглане, које су постојале у већини места. Производња и квалитет цигала чини их важним извозним артиклима. У Кањижи је развијена и индустрија керамичких плочица.
У Б. постоје и неке значајне фабрике других индустријских грана. То су пре свега погони хемијске индустрије, као што су рафинерија нафте у Новом Саду, фабрике вештачких ђубрива у Новом Саду и Суботици, неколико фабрика сапуна и козметичких производа, затим већи број фабрика дрвне индустрије, које највећим бројем израђују финалне производе (намештај, грађевинска столарија, амбалажа), фабрике коже и обуће, дувана, штампарије и др. Рударство је дуго била другоразредна привредна грана, ограничена само на експлоатацију песка и леса за израду цигле и црепа. После II светског рата откривена су значајна лежишта нафте и земног гаса и њихова експлоатација се врши у североисточном и средњем делу Б.
Б. је најпродуктивнији пољопривредни рејон у држави. Близу 87,76% њене површине покривају пољопривредне површине, а међу њима је 91,7% ораница и башти. То је много више од државног просека, где пољопривредне површине заузимају само 66% укупне територије, а унутар њих оранице и баште 65,4%. Највише се узгајају жита (пре свих кукуруз и пшеница) – на близу две трећине површина, затим индустријско биље (сунцокрет и шећерна репа) – на више од 20% површина, а на много мањим површинама поврће и крмно биље. Остварују се значајни приноси и тржишни вишкови. Као пример може да послужи једна година са просечним приносима каква је била 2002. Тада је у Б. произведено 649.878 т пшенице (што је било 29% државне производње), 1.541.956 т кукуруза (27,6%), 1.128.687 т шећерне репе (53,8%). Знатно мање од државног просека чине површине под воћњацима и виноградима. Највише их је на Суботичкој пешчари. Мало пољопривредних површина је остављено под мање продуктивним ливадама и пашњацима. То су углавном слатинасте површине у депресијама и поред река. Због тога се највећи део сточарске производње остварује интензивним узгојем у стајама. То се одражава и на сточном фонду. Према стању из 2003, највише се узгајају свиње (667.756 грла) и говеда (102.024 грла), а много мање овце, које се узгајају на испаши.
Територију Б. пресеца неколико природних путних праваца, који имају европски значај, међу којима је најважнији онај, који повезује Београд са Будимпештом и део је пута од југозападне Азије ка средњој Европи. Ипак, низ историјских околности учинило је да су савремене комуникације довде доспеле релативно касно. У ранија времена, најпоузданији транспорт већих количина роба одвијао се воденим путем, Дунавом и Тисом. Он је делимично олакшан копањем Великог бачког канала Дунав–Тиса (1802) и успостављањем паробродског саобраћаја на Дунаву средином XIX в. Већу ефикасност имао је железнички транспорт, а прве пруге доспеле су у другој половини XIX в. до северних делова Б. Пруга Сегедин–Суботица–Сомбор изграђена је 1869. Mрежа пруга се доста споро ширила и 1883. изграђена је она најзначајнија, која повезује Будимпешту, Суботицу и Нови Сад и која је касније продужена до Београда, Ниша, Софије и Цариграда. До I светског рата изграђено је око 1.200 км. Упоредо је почела градња путева са тврдом путном подлогом, али су они у прво време имали локални значај. До 1895. било је само 232 км, а до 1908. 467 км путева са тврдом путном подлогом. Брже ширење путне мреже условило је повећање броја аутомобила и почиње тек после II светског рата. Најважнији је путни правац Београд–Будимпешта и њиме је изграђен аутопут. Године 2003. у Б. је било 2.682 км путева од којих су 2.278 км били путеви са савременом путном подлогом.
Саобраћајни значај условио је важност транзитног туризма, а од локалних атрактивности значајна су бачка ловишта, бање, пловни путеви за наутички туризам и локалитет Палићко језеро. Одржава се низ културних манифестација које имају и туристички значај. Неке имају етнолошке садржаје (Дужијанца на северу Б., Кобасицијада у Турији, Фијакеријада у Равном Селу и др.). Сеоски туризам огледа се у све већој популаризацији салаша.
Насеља. Савремена насеља Б. немају дугу традицију. Она је током историје неколико пута била поприште дугих ратова и смена народа и држава, што је пратило страдање како великог дела становништва тако и насеља. Стална насеља формирају се у већем броју тек у II миленијуму н.e., а савремена насеобинска мрежа након Аустро-турских ратова с краја XVII и у првој половини XVIII в. Најстарија су сведочанства о Бечеју и Хоргошу из XI в., Тителу из XII в. и др. Б. је готово идеална равница у којој нема већих сметњи за слободан развој насеља. Због тога су она доста равномерно распоређена по целој територији, а много је и великих села. Једине зоне где их је мало су простране алувијалне равни, на којима су подземне воде близу топографске површине или су изложене поплавама. У 2002. овде је било 166 административних насеља, од којих 24 има статус града. У градовима живи 639.706 (62,6%), а у селима 382.782 (37,4%) становника. Просечна величина села је 2.696 становника, што је за наше прилике велик број. Многа бачка села имају више становника од неких градова, а раније су била и већа. Ако се посматра само послератни период, Бајмок и Сивац су до 1971, а Бачко Петрово Село до 1961. имали више од 10.000 становника. Сада су највећа села Сивац са 8.992, Чуруг са 8.882 и Бајмок са 8.586 становника. Већина бачких насеља која су настала током аустријских колонизација у XVIII и XIX в. грађена су по унапред утврђеним плановима и за њих су карактеристичне квадратна или правоугаона основа, решеткаст распоред улица, мала густина градње, једнообразне куће и трг у центру села окружен јавним зградама (црква, школа, општинска зграда, продавница, кафана). По тим принципима преуређена су и многа старија села. Трагови таквог уређења села и данас су присутни. Формирање градова је текло споро, а дуго су то биле мале трговачко-занатлијске вароши које су тек крајем XIX в. почеле да добијају и индустријске функције. Од тада споро прерастају у градове у савременом смислу те речи. Велики подстрек дала је градња железничких пруга, која је почела од 1869. Највећи је Нови Сад са 191.405 становника (2002), који је и главни град Аутономне покрајине Војводине и други град по величини у Србији. За њим следе Суботица са 99.981, Сомбор са 51.471, Бачка Паланка са 29.449 и др. Најмањи градови су Бачки Петровац са 6.727, Бач са 6.087 и Тител са 5.894 становника. Највећи градови снажно утичу на трансформацију околних села, многа од њих постају велика неаграрна приградска насеља. Највећу приградску зону формирао је Нови Сад, а у њој је најтипичније приградско насеље, сада већ интегрални део града, Ветерник са 18.626 житеља, где се аграрним занимањима бави само 2,8% активног становништва.
Слободан Ћурчић
Историја. Б. је била настањена од касног каменог доба. Из познијих времена археолошки налази сведоче о присуству Келта, Јазига, Сармата, Римљана, Хуна, Авара, Словена и Мађара. У раном средњем веку на територији Б. протезала се власт Авара, а потом и Бугара. Трајнију државну организацију стварају Мађари од X в. У предмохачком периоду Б. је била богата област са густом мрежом насеља, великим бројем становника, значајном пољопривредном и сточарском производњом. Б. је добила име по Бачу, који је у средњем веку био значајно насеље са развијеном трговином и занатима, са црквеним и управним установама. Уз Бач значајна места у средњем веку била су још: Апатин, Бодрог, Суботица, Гара, Футог, Сонд, Сента и Тител. У Б. су постојали и краљевски поседи, а у њој је одржано неколико заседања Угарског државног сабора у XVI в. Б. је доживела многобројна разарања и многе страхоте. Нарочито је страдала у време Дожиног устанка 1514. и после Мохачке битке 1526, када је, према вероватно преувеличаним бројкама, у међуречју Дунава и Тисе страдало око 400.000 људи и када је цела та област била опустошена. Дотле је већинско мађарско становништво Б. страдало и избегло, али је убрзо замењено словенским, претежно српским живљем. Турци су коначно окупирали Б. 1543. Услед грађанског рата двојице краљева, Фердинанда I Хабзбуршког и Јована Запоље, и тешких аустро–турских ратова током XVI и XVII в., број становника у Б. је знатно опао, а мрежа насеља је преполовљена и веома осиромашена.
Када су 1687. Турци напустили Б., Аустрија је у њој завела војно--коморску управу која је требало да постојеће становништво задржи од бежања и оспособи га за дажбине према царској војсци, која је продужила ратовање с Турцима. Цела Б. подељена је на неколико провизората, који су били потчињени Коморском префекторату у Сегедину као испостави Будимске коморске администрације, заправо огранка угарске Царске дворске коморе у Бечу. Турци су све до битке код Сенте августа 1697. угрожавали Б. и настојали да је поврате, а угарске власти да у њој обнове жупанијску управу у саставу Краљевине Угарске као дела Аустријске царевине. Тај задатак требало је да обави мађарско племство које је убрзо обновило најпре Бачку, а потом и Бодрошку жупанију, и почело порезом и другим дажбинама да угњетава становништво које је било искључиво српско–буњевачког и шокачког порекла. То је изазвало отпор, првенствено Срба као већинског становништва које се противило укмећивању, па је између 1699. и 1701. преко 1.000 њихових породица прешло под турску власт у Банату.
У току 1702. на територији Б. дошло је до издвајања Подунавске и Потиске војне границе и њиховог разграничавања са жупанијама. У Подунавску границу укључени су Бачка Паланка, Петроварадински Шанац („Рацки град"), Тител, Ковиљ и Вилово, а у Потиску границу сва насеља уз Тису од Титела на југу до Сегедина на северу, укључивши још и Сомбор, Брестовац и Суботицу. Већи део Б. припао је Царској дворској комори, односно Сегединском префекторату, док је спахилук Бач додељен надбискупији у Калочи, а Футог са Бегечом, Петровцем и Руменком за око 16.000 форинти продат генералу у Петроварадину, Јохану Кристијану фон Нехему. Футошки спахилук је 1727. преузео генерал Јозеф Одијер, 1731. гроф Фридрих Лоренц фон Кавријани, а 1744. Михајло Чарнојевић. Коначно, 1769. нашао се у поседу председника Дворског ратног савета, грофа Андрије Хадика, који је 1771. купио и спахилук Черевић у Сремском Подунављу. Године 1791, породица Марфи купила је посед Чеб, а породица грофова Сечењи посед Темерин 1796. Средином тог века за породицу Стратимировић издвојен је посед Кулпин, а за породицу бившег потиског капетана Стевана Каке посед Бајша, а потом Бечеј и Кањижа (1758). Племство у Б. било је чиновничко, углавном мађарско, немачко и буњевачко. Срба племића до 1745. било је само десетак, а од 1751. још 30 међу официрима који су постајали жупанијски поданици с мањим поседима. Године 1763. племство су добила браћа Радивојевићи и још неки други, док је 1789. Лазар Чарнојевић био обдарен грофовском титулом.
Прве деценије XVIII в. биле су трагичне за Србе у Б., најпре због Ракоцијевог устанка, а потом због рђаве коморске и спахијске управе. У току Аустро–турског рата 1716–1718. поново су тешко пострадали Срби Срема и Б. на које су се сручили сви ратни терети. Уследиле су депутације граничарских официра и митрополита у Беч, а потом и порески попис становништва и његове имовине 1720. и извесно побољшање положаја угњетаваних поданика. Према том попису, становништво је било великом већином српско, па буњевачко и шокачко, са много мање Мађара и Немаца. Ипак, стање се није битно променило, па су се Срби из Б., од Сабора до Сабора, оглашавали тужбама против злогласних коморских арендатора, који су их угњетавали и преоптерећивали „преко људских и божијих закона", држећи их за обесправљене кметове – јобађе. Контрибуцију су скупљали и по два пута, признанице им нису давали, а њихове депутирце су хапсили и злостављали. Од Сабора и народних депутација тражило се да Двор убеде како је штетно предавати земљу и људе у руке приватних арендатора, кад би сам народ могао бити закупац коморских прихода. Потом је дошла бурна 1735, у Славонији, па и у Срему, избиле су сељачке и граничарске буне, а у коморској Б. пуне две године трајало је велико врење међу српским сељаштвом и велики расцеп између граничарских официра и дела свештенства.
Пошто злоупотребе везане за контрибуцију, деветину и десетину нису престале, а малтретирање поданика и сеоских кнезова се наставило, незадовољство народа је прерасло у опште врење, односно у општенародни српски покрет под вођством свештенства и кнезова који су били под јаким утицајем бачког епископа Висариона Павловића. Стање је сложенијим чинила чињеница да је у исто време дошло до сукоба између епископа Висариона и митрополита Вићентија Јовановића, као и до расцепа међу официрима Потиске и Подунавске границе, од којих су се једни определили за митрополита, а други за бачког епископа.
С пролећа 1735. Срби у Б. престали су да дају коморске и спахијске дажбине. Наоружавши се, одржавали су често велике скупштине, понегде протеривали спахијске, коморске и жупанијске чиновнике који су покушавали да уберу дажбине или да поданике позивају на работу. Врховни органи власти у Угарској тражили су да се покрет угуши употребом војне силе, па је војска упућена у Б., а затим је именована царска комисија с генералом Трауном на челу. Да би народ обезглавили, владику Висариона, уз митрополитову сагласност, ухапсили су и пребацили у Сегедин, под будну контролу тамошње Војне команде. Генерал Траун је заиста спровео опсежну истрагу, мада су коморски и жупанијски чиновници настојали да га омету и заташкају незаконитости које су починили.
Отпор сељака је на крају сломљен, али је, ипак, донет први урбар за коморске поданике у Б. По том, тзв. Трауновом урбару (Dispositio Trauniana), на цео сељачки посед (сесију) плаћало се 6 форинти у новцу, давало по 12 бесплатних работа годишње и деветина од свих усева. Поред тога, регулисано је питање крчми и месара, воденица, риболова, жировине и пустара и подробно утврђена процедура око избора кнезова, кметова и бележника, чији је значај био већи у коморским него у спахијским насељима. Требало је да урбар допринесе побољшању положаја коморских кметова и утре пут њиховом трајнијем смиривању. Стицајем различитих околности, до тога није дошло ни лако ни брзо, највише због новог аустро--турског рата.
До великих промена у Б. дошло је у време царице Марије Терезије (1740–1780), која се за рат против Пруске и Француске ослонила на подршку мађарског племства, у чијем је интересу расформирала Подунавску и Потиско–поморишку војну границу, створила самоуправни Потиски крунски диштрикт, изазвала сеобу Срба–граничара у Срем, Банат и Русију, депопулисала бачко Потисје, а власт Царске дворске коморе пренела на Угарску дворску комору коју је поверила свом љубимцу, грофу Антону Грашалковићу, помађареном Буњевцу, који је добио спахилук Баја и битно утицао на судбину Б. Створена је и Коморска управа за Б. са седиштем у Сомбору, који је постао и седиште Бачке жупаније, пошто је претходно, као и Нови Сад (1748), проглашен за слободни краљевски град са одговарајућим привилегијама (1749). После свега тога, 1763. уз Тису и Дунав створен је Шајкашки батаљон од шест, а 1769. од десет села са Тителом као својим средиштем.
Преузевши на себе снабдевање војске житом и стоком, Грашалковић је приступио рационализацији привреде, оријентишући је у духу меркантилизма, на већу производњу житарица, што је остваривао досељавањем Немаца из Рајха, затим Мађара, Словака и Русина, првенствено на штету Срба који су расељавани у унутрашњост Б. или присиљавани да своја насеља отварају за новонасељене колонисте. Врло брзо у Б. је дошло много немачких породица па су насељени Апатин, Оџаци, Колут, Филипово и Букин, што је, поред раније досељених у Футог и Крушевље, Грашалковићу изгледало да је довољно, будући да он, иако одан царици, није желео да Б. напуни Немцима него Мађарима.
Стварањем Државног савета у Бечу 1761. колонизација Баната и Б. добила је нови подстицај захваљујући дворском саветнику Антону Котману, који је под изузетно повољним условима од 1763. до 1772. у Б. довео велике масе немачких породица у Пригревицу, Гаково, Нову Паланку, Гајдобру, Крњају, Каравуково и Крушевље. Колонисти су добијали вишегодишње ослобађање од пореза и дажбина, помоћ за подизање кућа и економских зграда, новчане позајмице и третман слободних коморских поданика са правом либеромиграције. Десет година касније, 1782, под још повољнијим условима цар Јозеф II населио је још више Немаца у Торжу, Црвенку, Нови Врбас, Нову Паланку, Секић, Прибићевићево, Буљкес и Јарак, као и у многа српска села, дајући им чак 10 година поштеде од дажбина, подижући им куће, цркве, школе, дајући им занатски и ратарски инвентар, стоку и друге погодности, тако да су одмах постајали активни произвођачи у ратарству и занатству у духу цару омиљеног физиократизма и верске толеранције која је у Б. довела не само Немце–католике него и протестанте. Поред Немаца из Рајха дошло је и понешто Француза из Алзаса и Лорена (Нови Футог, Брестовац), који су се временом претопили у Немце, а Србима оставили понеко презиме и називе улица.
Први Мађари су насељени 1712. на посед Бач, који је био додељен калочком надбискупу Имреу Чакију. Године 1731. Габор Гомбош је Мађаре населио у Јанковац, а у то време и нека друга села у северној Б., као Алмаш, Мељкут и још понеко, добила су становнике мађарске народности. Од тада је протекло десет година до доласка на пустару Велики Милетић групе буњевачких и мађарских ситних племића, који су створили Немеш Милетић као племићко насеље, односно као привилеговану општину у оквиру Бачке жупаније. Појединачно или у мањим групама у првој половини XVIII в., било је и пребегавања мађарских сељака – кметова у Б., које су коморске и спахијске власти прихватале као контрактуалце, омогућивши им добијање земљишта да би их касније претварали у урбаријалне сељаке. У време грофа Грашалковића прешло се на планско довођење Мађара у Суботицу, Чонопљу, Бездан, Бајмок и Чантавир, а после расформирања Потиске војне границе 1750/51. у стари Бечеј, Сенту и Кањижу, а потом у Мартонош, Мол, Аду и Фелдвар, тако да је убрзо мађарско становништво почело да постаје већинско у Потисју, што није могло да се оствари без сукоба са Србима у Потиском диштрикту. После 1750. мађарско становништво дошло је у Тополу, Кулу, Дорослово, Богојево, Иђош, Пачир, Фекетић, Црвенку и нека друга места, понекад мешано са Словацима и Немцима. Насељавање је обустављено у време седмогодишњег рата, а настављено је после 1764, кад су веће масе Мађара дошле у Суботицу, Бајмок и Чантавир, а затим у Сентомаш, Турију и Петрово Село. То се наставило и у даљој историји Б., тим више што је од Патента о толеранцији и Мађарима – протестантима отворен пут у Б. Мађари су у то време били претежно земљорадници – ратари по селима и пустарама. Становници градова постајаће тек у првој половини XIX в., а дотад су били, махом, беземљаши, желири – надничари, дуванџије и кертиси, без оних од државе датих повластица које су имали Немци – колонисти.
Словаци су у Б. долазили средином и другом половином XVIII в. У Бачки Петровац их је 1740. довео Михајло Чарнојевић, господар Футошког спахилука. Поред Петровца, населили су се и у Гложану, Кулпину, Кисачу, Селенчи, а затим у Лалићу и Пивницама, а понешто и у другим местима. Први колонисти у Петровцу живели су прилично тешко, јер су, поред обавезе према спахилуку, трпели од честих поплава, тако да их се један део одселио у Банат. Захваљујући својој великој вредноћи и радиности, успели су да поправе своје економско стање и да се знатно умноже, тако да су рано патили због пренасељености и оскудице у земљишту и испаши за стоку. Словаци су имали изразиту наклоност митрополита Стевана Стратимировића, чији су их преци довели у Кулпин.
Русини (Rutheni) су се досељавали у исто време кад и Словаци. Најпре су 1743. три њихове породице дошле из околине Мишколца на коморски посед у Кули. Три године касније следило их је још 11, а 1751. 19 породица које су те године биле насељене у Крстур као главно место русинске колонизације у Б. Русине је у Крстур довео коморски администратор Јозеф Редл, преко локатора Михајла Мункачија, који их је приволео да се иселе у Б. и населе на коморску пустару Крстур, али не као урбаријални сељаци него као слободни контрактуалци. Ти Русини су долазили из Боршодске, Земплинске, Невешке и Саболчске жупаније; добили су земљу, четири године ослобођења од пореза и десетине да би, потом, Комори давали седмину од усева, имали право на крчму и месницу, грађевно дрво и друге ситније погодности. Русини су примљени као унијати, али их се знатан део ускоро по насељавању почео изјашњавати за православну вероисповест и српске привилегије, због чега су били изложени жестоком прогону, па и расељавању, све док се нису трајно везали за унију и унијатско свештенство, које им је долазило најпре из Калочке надбискупије, а од 1777. из Крижеваца у Хрватској. Друга значајнија група Русина насељена је 1763. у српско село Куцура под приближно истим условима као она у Крстуру. Довео ју је Крстурац Петар Киш. Оба насеља су се успешно развијала, иако су доста трпела од подземних вода, тако да су морала да закупљују оближње пустаре, али и да се расељавају по Б. и Срему, и то најпре у Нови Сад и Вајску, а затим у Шајкашки батаљон (у Ђурђево), Лалић, Сомбор, Сивац и друга бачка насеља, као и у Шид и друга места у Сремској жупанији.
Поред поменутих народности, у Б. су се током XVIII в. у мањем броју нашли и Грци, као трговци у Новом Саду; Цинцари, којих је било скоро у свим српским насељима а који су се брзо србизовали; Јермени, који су држали крчме, шпански Јевреји, нарочито у Новом Саду и Роми чергари. Буњевци (Срби католици) држали су се Суботице и Сомбора, а Шокци бачког Подунавља.
Траунов урбар, који се односио на коморске поседе у Б., донео је олакшице сељацима, посебно због забране арендирања поседа, али је Бачка коморска администрација под бароном Јозефом Редлом и надаље налазила начина да угњетава сељаштво, које је своје тегобе изнело пред Народноцрквени сабор у Карловцима 1744. и потом десетак година било у миру. Али, ни њих није мимоишло врење, које је 1755/56. задесило Славонију и Срем, па је Недељко Барјактаревић, кнез у Кули, вршио агитацију ради поштовања Трауновог урбара, у чему је имао и подршку карловачког митрополита Павла Ненадовића, који је за то оптужен Двору, а којег је, као и сељака, бранио српски пријатељ, министар гроф Кристијан фон Бартенштајн. Митрополит је ипак био званично укорен, али поменути урбар је остао на снази уз извесне олакшице за сељаке све док 1772. није и у Б. уведен Угарски урбар, неупоредиво тежи од Трауновог.
За историју Б. од посебног је значаја одлука Угарског сабора, који је осмим чланом закона из 1802. основао Бачко-бодрошку жупанију са седиштем у Сомбору. Иначе, Б. је с Банатом у XIX в. ушла као најразвијенија област Угарске, као важан житни центар у Монархији са производњом до 3,000.000 мерова пшенице и као прва у погледу кудељарства са центрима у Апатину и Оџацима, са знатним хмељарством, повртарством, гајењем уљане репице и знатних количина дувана, виноградарством око Суботице, риболовом по рекама и барама и развијеним сточарством, првенствено гајењем оваца због вуне коју су тражиле аустријске мануфактуре и лоја који је извожен у Турску, развијеном занатском производњом и значајном транзитном трговином памуком, вуном, кожом и оријенталном робом која је из Турске ишла према Бечу. На тим привредним основама дошло је до даљег развитка градова, посебно Новог Сада, Сомбора и Суботице, који су били не само слободни и краљевски, него су располагали и значајнијим земљишним површинама (Нови Сад 35.700, Сомбор 79.000, Суботица 212.000 јутара земље), на којима су се богатији грађани бавили салашарском привредом и изједначавали се са средњим племством. Мануфактура је било премало и углавном на занатском нивоу. На подлози развијеног кудељарства било је заступљено ужарство, на сточарству производња сапуна и цвеће, на дударству је засновано свиларство, на воћарству производња пића, а на хмељарству пиварска индустрија. Четрдесетих година могло се говорити и о две домаће мануфактуре, односно фабрике текстила: у Сомбору Прокоповићева, са 30 разбоја и око 150 радника и радница, и Деметровићева у Новом Саду са 26 разбоја, а у Апатину и о првом новчаном заводу са скромним капиталом од 25.000 форинти. Од посебног значаја било је завршавање Францовог канала почетком XIX в. и мелиорација земљишта која је уследила после тога. Убрзано је разоравање ледина и пашњака, као и присвајање крчевина, што су спахијама дозвољавали закони Угарског сабора 1832–1836, повећан је и број мајура на којима су кметови контрактуалци, махом Мађари, гајили дуван и друге производе.
Феудално друштво у Б. прелазило је у рани капитализам, али не мирним путем, него револуцијом и ратом вођеним 1848–1849. Б. је, поред многих мањих, била поприште и многих већих крвавих битака између Срба и Мађара, међу којима су значајније оне вођене код Сентомаша (данас Србобрана), Темерина, Мошорина, Вилова, Великог Јарка и Будисаве. Поред многих људских жртава, Б. је у револуцији и материјално веома пострадала и опоравила се тек после много година. Када је 18. XI 1849. основано Војводство Србија и Тамишки Банат, Б. је постала део те новоосноване административно–политичке јединице. Она је била подељена на Сомборски и Новосадски округ. Сомборски округ имао је шест срезова (сомборски, суботички, апатински, сенћански, кулски и бечејски), а Новосадски је, поред два среза из Срема, у свом саставу имао три среза из Б. (новосадски, старобечејски и паланачки). Царским патентом од 31. I 1849. Шајкашки батаљон ушао је у састав Банатско-српске земаљске војничке управе са седиштем у Темишвару. Укидањем апсолутизма и проглашавањем Октобарске дипломе 1860. и Фебруарског патента 1861, обновљена је жупанијска власт у целој Угарској, па и у Б. Поред територије коју је захватила Бачко–бодрошка жупанија, на подручју Б. постојали су све до почетка 70-их година XIX в. и Шајкашки батаљон и Потиски крунски дистрикт. По укидању, њихова територија ушла је у састав Бачке жупаније.
Политички живот обновљен је одмах по укидању Баховог апсолутизма 1860. Поред српских политичких странака, Српске народне слободоумне, а затим Радикалне и Либералне, на њеној територији биле су заступљене све странке које су постојале широм Угарске. После склапања Аустроугарске нагодбе из 1867. и доношења мађарског Закона о народностима из 1868, у Б., као и у свим осталим пределима Угарске на којима су живеле националне мањине, започео је снажан притисак ради мађаризације. У свима већим, а некада и мањим местима, у периоду после 1867, све до избијања I светског рата, излазиле су многе новине на српском, мађарском и немачком језику. Иако је земља била доброг квалитета, велик проблем за ту област представљало је аграрно питање. Процентуално највећи део територије припадао је крупним поседницима. Мањи део имали су у власништву ситни средњи сељаци, али је било много беземљаша, тзв. бироша. Због аграрних проблема на више места у Б. током XIX в. долазило је до сељачких немира и побуна.
После нагодбе из 1867. Б. је била без добрих путева и без одговарајућих насипа дуж река, па су је често сустизале поплаве које су наносиле велике штете и посебно погађале најсиромашније делове становништва. Прва железничка пруга која је захватила и северне пределе пуштена је у саобраћај 1869. Она се протезала од Сегедина до Трста, а ишла је преко Суботице, Сомбора и Винковаца. Пруга Суботица – Нови Сад завршена је 1883, а пруга Суботица – Сента – Стари Бечеј 1889. После скромних почетака убрзанији раст забележила је и мрежа изграђених каменитих или макадамских путева. До 1908. таквих путева било је у укупној дужини од 467 км. Осим железничког и друмског саобраћаја коришћен је и речни. Међутим, прелаз преко Дунава и Тисе обављао се мостовима код Баје, Новог Сада и Сенте, а скелом на парни погон код Богојева. Паробродарски саобраћај на Дунаву започет је 1830, а нешто касније и на Тиси. Телеграфска линија постављена је кроз Б. до Петроварадина 1853, а Сомбор, Суботица, Нови Сад и Баја су до 1893. имали своје телефонске централе. За целу Б. била је карактеристична ситнозанатлијска производња. Почетком XX в. радило је близу 27.000 разних махом занатлијских предузећа. Најразвијеније су биле млинска и прерађивачка индустрија. Готово да није било већег места које није имало штампарије и фотографске радње. Економски развој подстицале су привредне и трговачке коморе, капитал из Беча и Будимпеште, али и многобројне банке и штедионице, којих је до 1909. у Б. било укупно 84 смештене у 46 места.
У време I светског рата Срби су се нашли на удару мађарских власти. Сви њихови листови и сва друштва и организације били су забрањени. Велик број виђенијих Срба био је затворен и интерниран по разним логорима широм Мађарске. После ослобођења, на Великој народној скупштини одржаној у Новом Саду 25. XI 1918, одлучено је да се Б., заједно са Банатом и Барањом прикључи Србији. Уговором о миру склопљеним у Тријанону 4. VI 1920. између савезничких држава и Мађарске, Б. је постала саставни део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Кад је 3. X 1929. основана Дунавска бановина са седиштем у Новом Саду, Б. је била саставни део те области. Поразом Југославије у Априлском рату 1941, Б. је окупирана од стране Мађарске, чије власти су одмах започеле с терором, прогонима, исељавањем, одвођењем у концентрационе логоре, масовним убиствима, злостављањем и пљачком. Намера им је била да биолошким истребљењем Срба од Б. створе у етничком погледу што чистију мађарску покрајину. С тим циљем су већ 25. IV 1941. донели наредбу да се морају иселити сви који су се настанили после 31. XI 1918. С великомађарским амбицијама Мађарски парламент је 16. XII 1941. одлучио да Б. припоји круни св. Стефана. Под притиском тешког терора КПЈ је организовала отпор окупационим властима. Већ јула 1941. започеле су акције паљења жита и кудеље, сечења телеграфско–телефонских линија и друге диверзије. Кад је оформљен Шајкашки одред, окупатор је почетком 1942. с јаким војним снагама кренуо у обрачун с побуњеницима, које је успео да разбије. Упоредо с војним акцијама власт се путем свирепих рација, које су трајале све до краја јануара 1942, обрачунавала с недужним становницима. У рацијама започетим у Жабљу и селима Шајкашке, а затим настављеним у Новом Саду, Старом Бечеју и Србобрану, убијено је 3.417 људи, а ухапшено и изложено тортури 21.554 особе. Суровим обрачунима отпор окупатору привремено је обустављен, али је настављен од средине лета 1943. кад је основан Бачко--барањски одред, који је у неким деловима Б. изводио разне диверзантске акције. Цела Б. ослобођена је без већих борби током октобра 1944. Наредбом Јосипа Броза Тита од 17. X 1944, у Б., Банату и Барањи успостављена је Војна управа. Она је укинута 1945. кад је Б. ушла у састав АП Војводине.
Славко Гавриловић; Золтан Ђере
По завршетку II светског рата, Б. је остала у непромењеним границама, као део АП Војводине у Народној републици Србији. Становништво је и услед тешког окупационог периода убијањем, протеривањем и исељавањем пре свега српског и јеврејског живља, а с друге стране насељавањем мађарског становништва из Ердеља и Буковине, доживело бурне демографске промене које ће се, у обрнутом смеру, наставити и у поратном периоду. Преживели Срби су се вратили из немачких и мађарских логора, док је део мађарског и немачког живља изведен пред суд за ратне злочине и осуђен. Још током, а и после рата, најмногољуднија национална мањина у Војводини, Немци, већином су напустили Војводину, док су Јевреји окупаторским деловањем готово нестали. По завршетку рата спроведена је и колонизација, углавном сиромашних партизанских породица из пасивних крајева Југославије: Лике, Кордуна, Баније, Црне Горе, БиХ, Македоније и Јужне Србије. Део становништва које је у Првој аграрној реформи и колонизацији било насељено на КиМ, као и у Јужну Србију (од 1945. НР Македонија у саставу ДФЈ), а којем је сада било забрањено да се врати на своја огњишта, такође је досељено у Б. Током револуционарних догађаја 1956. у Мађарској, део избеглог мађарског становништва нашао је уточиште на северу Б. До демографских промена у Б. долази и током грађанског рата на просторима бивше СФР Југославије током 90-их година. Протерано српско становништво из бивших југословенских република Хрватске и БиХ нашло је уточиште по градовима и селима Б. И поред многих превирања, у Б. се до најновијих времена задржала мултинационалост и мултикултуралност. Осим Срба, ту су и националне заједнице Мађара, Словака, Хрвата, Русина, Буњеваца, Украјинаца, Чеха, Немаца и др.
Због велике оскудице у храни и сиромаштва на селу и још више у градовима, у лето 1945. донета је на нивоу целе земље Уредба о откупу и промету хлебних жита у економској 1945/46. Сваком домаћинству је била одређена количина „обавезе", односно вишка хране, жита, свиња и др. које је било дужно предати држави. Међутим, потреба да се храном обезбеде гладни крајеви земље, убрзо се као средство класне борбе претворила у обрачун против богатих сељака, названих кулацима. Планиране количине никако се нису могле достићи политичком агитацијом. Стога је откуп био продужен уз рад полиције на терену који се често завршавао пребијањима, хапшењима, потпуном или делимичном конфискацијом покретне и непокретне имовине, одвођењем у затворе више хиљада људи.
Ступањем на снагу Закона о аграрној реформи и колонизацији који је почео да се спроводи 1946, велепоседницима, црквама и манастирима одузимана је земља ако су имали више од законом одређеног аграрног максимума од 25–35 ха, и додељивана сељацима, првенствено партизанским породицама, са недовољно земље или без ње. Међутим, одлуком државног врха, а по узору на колхозе у СССР, сељаци су упућивани на колективизацију. Стварање сељачких радних задруга нарочито је било интезивно током 1948/49, да би се потпуно умирило 1951. Тиме су сељаци којима је додељена земља сада ње лишени тако што су је уносили у новостворене колективне пољопривредне јединице – пољопривредне задруге. Као и принудни откуп, колективизација се није зауставила само на политичкој агитацији, него су је пратиле репресивне мере, физичка тортура и хапшења. Иако је постојао радни ентузијазам, посебно код колонистичког живља, економски резултати били су незнатни. Уместо да дође до повећања производње, она се смањила, те је већ 1953. донет Закон о пољопривредном земљишном фонду којим се задругарима омогућује излазак из задруге, а земљишни максимум се смањио на 10 ха. Осниване у заносу новог времена, доневши више штете него користи, пољопривредне задруге су у појединим селима окончале свој век већ након само неколико година рада, а сељаци се разишли својим ораницама и кућама. Сав вишак обрадивог земљишта преко 10 ха постао је општенародна имовина и ушла је у земљишни фонд народне имовине. Земља из тог фонда додељивана је пољопривредним организацијама, међу њима и општим пољопривредним задругама, па и сељачким задругама које су своје пословање прилагодиле новом времену.
Тешкоће у привреди требало је да се превазиђу 1965, када је почела да се спроводи привредна реформа, која је донела многе промене. Законом о национализацији сва привредна и пољопривредна предузећа су постала државна својина. Како су пољопривредне задруге, због немотивисаности задругара који су силом уписивани у њих, брзо пропале, створена су пољопривредна предузећа која су временом прерасла у комбинате као носиоце пољопривредне производње регионалних центара: Суботица, Сомбор, Бачка Топола, Мали Иђош, Сента, Бечеј, Врбас и др. Комбинати с великом земљишном површином и механизацијом успели су, применом савремених технолошких поступака, најпре да организују производњу, а потом и да је подигну на завидан ниво. Постепено су прерасли у велике комбинате који су као окосница пољопривредне производње били снажна база пратећој прехрамбеној индустрији: шећеране у Врбасу, Сенти, Црвенки, Жабљу, Бачу; уљаре у Врбасу, Бечеју, Бачкој Паланци, Апатину, Сомбору; производња готове хране и кондиторских производа у Србобрану, прерада воћа (Сента, Врбас, Црвенка, Хоргош), вински подрум Палић, млекаре (Нови Сад, Суботица, Сомбор), кланице и месна индустрија (Врбас, Суботица, Сомбор, Бачка Топола) и живинске фарме и кланице у Бачкој Тополи и др. Већина пашњака је претворена у оранице, а пашњачки начин сточарења је замењен шталским. Пољопривредни комбинати су добро функционисали све до краја 80-их и почетка 90-их година, када мењају својинске и друштвене односе и постају акционарска друштва која трпе и све тржишне промене.
Узлет пољопривреде и сточарства заустављен је почетком ратних сукоба на територији бивше СФРЈ. Санкције које су наметнуте СР Југославији 1992, онемогућавале су извоз пољопривредних и сточарских производа. Криза је продубљена НАТО бомбардовањем градова и индустрије од марта до јуна 1999. Када је дошло до потпуног недостатка нафте, енергената и репроматеријала, уследио је пад, па застој производње и потпуни колапс пољопривреде и сточарства. У немогућности да одрже пољопривредну механизацију у исправном стању, организују економску производњу и пласман робе, некада моћни велики комбинати почели су да стварају дугове, те су убрзо доживели крах.
Иако има велике природне ресурсе, упркос увођењу механизације у земљорадњи, као и примене савремене обраде, Б. још увек није достигла високоразвијене земље у пољопривредној и сточарској производњи. Од пољопривредних култура најзаступљеније су пшеница, кукуруз, кудеља, шећерна репа, купус, бостан, воће и винова лоза. Од сточарске делатности најважније је гајење крупне стоке и коњарство (на ергели Зобнатица узгајају се расни коњи), традиционално свињогојство, овчарство, живинарство и рибарство. Лов и ловни туризам је све присутнија грана привреде. Велики бачки канал са мањим каналима који чине систем Дунав–Тиса–Дунав давао је добру основу с једне стране за наводњавање а са друге за регулисање водних токова и одбране од поплава које су честа претња плодним ораницама и становништву.
Зоран Вељановић
ЛИТЕРАТУРА: J. Eichmann, Der deutsche Kolonist, 1820; I. U Demien, Statische Darstellung des Königreichs Ungarn, Pest 1843; Fr. Steltzer, Geschichte der Bacska, N. Sad 1883; Gy. Dudás, Bács- Bodrogh vármegye egyetemes monográfiája I, II, Zombor 1896; J. Radonić, La Batchka, Paris 1919; Д. Ј. Поповић, Срби у Бачкој, Бг 1952; С. Мезеи, Развој индустрије у Бачкој, Н. Сад 1959; Б. Јанкулов, Преглед колонизације Војводине у XVIII и XIX веку, Н. Сад 1961; Комуне и привреда Југославије, I, Зг 1962; Ј. Мирнић, Раднички покрет у Бачкој до формирања Сосијалдемократске партије Угарске, Н. Сад 1963; М. Мирковић, Економска хисторија Југославије, Зг 1968; И. Поповић, Говор Госпођинаца у светлости бачких говора као целине, Бг 1968; Н. Л. Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација у Бачкој 1918-1941, Н. Сад 1968; Б. Петрановић, Политичка и економска основа народне власти у Југославији за време обнове, Бг 1969; Историја Југославије, Бг 1972; Б. Букуров, Физичко-географски проблеми Бачке, Бг 1975; Н. Петровић, „Главније фонетске особине неких српских говора у Мађарској", ППЈ, 1979; Н. Секулић, „Збирка дијалекатских текстова из Војводине. (Бачка)", СДЗ, 1981, XXVII: Љ. Недељков, „Прозодијске особине говора села Каћа", СДЗ, 1984, ХХХ; С. Гавриловић, И. Јакшић, Грађа за привредну и друштвену историју Бачке у XVIII веку, Бг 1986; М. Гајић, Флора и вегетација Суботичко-хоргошке пешчаре, Бг 1986; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југославија 1918–1988, Бг 1988; П. Ивић, „О међуслоговној асимилацији у бачким српским говорима", ЗМСФЛ, 1990, ХХХIII; Шпис, „Фонолошки опис говора Парага", СДЗ, 1991, XXXVII; П. Степановић, Говори Срба и Хрвата у Мађарској. Штокавско наречје. (XII Говори Срба у околини Будимпеште), Н. Сад – Бг – Г. Милановац 1994; Љ. Кркљуш, Историја политичких и правних институција у Војводини, Н. Сад 1995; Б. Лекић, Аграрна реформа и колонизација у Југославији, Бг 1997; Југословенска држава 1918–1998, Бг 1999; З. Томић, Шумарска фитоценологија, Бг 2004; С. Кицошев и др., Становништво Бачке, Н. Сад 2006; З. Ђере, Градови и вароши Бачке XIX века, Н. Сад 2007; С. Ћурчић, Насеља Бачке – географске карактеристике, Н. Сад 2007.
*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)