БАЧ

БАЧ, центар општине на западној периферији Бачке, уз пут Бачка Паланка (24 км) -- Сомбор (49 км). Од најближег града, Оџака, удаљен је 14 км. Општина је површине 365 км^2^, а у њених шест насеља 2002. живело је 16.268 становника. Б. је смештен на западној периферији Бачке плеистоцене терасе, на месту где се она граничи с алувијалном терасом Дунава. Између њих је мала река Мостонга, чијим коритом је прокопан један од канала из система Дунав--Тиса--Дунав. Б. је формиран на малој површини унутар старог меандра Мостонге. Карактеришу га уске улице и велика густина градње, неуобичајени за већину војвођанских насеља. Једно је од најстаријих насеља у Бачкој, први пут се помиње крајем XI в., као посед и седиште калочко-бачке надбискупије. Немци се први пут помињу 1713, а каснијим насељавањима и нарочито када је надбискуп Јосип Баћањи 1764. раселио Србе и Словаке, постају највећа етничка група у Б. Крајем II светског рата Немци се исељавају, а у оквиру колонизације досељава се 1.948 становника, највећим делом из Босне. Године 2002. било је 6.087 становника, од којих 70,2% Срба. Аграрна занимања ангажовала су 389 лица или 19,2% активног становништва, док их је знатно више радило у индустрији и трговини. Највећи индустријски погон је шећерана, која ради од 1978. Најдужу традицију има млинска индустрија, са модерним млином и пекаром изграђеним 1973. Постоји још неколико мањих индустријских погона. У Б. се налази фрањевачки манастир чији су зачеци у XII в.

С. Ћурчић

Касноантичко утврђено пристаниште с кулом лоцирано је око 4 км јужно од насеља, на реци Мостонга. Од куле полазе два зида у форми слова Г, који се завршавају мањим кулама. Сврха ове рашчлањене одбрамбене конституције била је да штити пристаниште. Назива се утврђењем типа Verőce, према епонимном локалитету у Мађарској. Датује се у период друге половине IV в. и сведочи о значају прелаза преко Дунава на овом простору и комуникације дуж Мостонге у касноантичком периоду.

А. Јовановић

Средњовековни замак подигнут је у раздобљу 1338--1342. на острву између реке Мостонга и једног од њених рукаваца. Шири комплекс насеља, у чијем се северном делу налазио замак издвојен воденим ровом, био је опасан земљаним бедемима са палисадама и имао само зидану капију према истоку. Замак, у целости грађен опекама, трапезоидне је, готово троугаоне основе. У северозападном углу налази се кула квадратне основе, док су остале три куле споља и изнутра кружне. На средини јужног бедема налазила се капија од које нису остали видљиви трагови. Пред капијом, истурен испред главног рова, налазио се барбакан, вероватно кружне основе, од којег су преостали само трагови. У унутрашњем простору, ближе југоисточном углу, налази се добро очувана, моћна и висока донжон кула. Имала је кружно степениште и камине на главним етажама. У целости је обновљена 1961. и представља једно од најбољих остварења војне архитектуре XIV в. на подручју некадашње угарске државе. Резиденцијална здања замка преостала само у археолошким траговима налазила су се прислоњена уз североисточни бедем. Том комплексу, без сумње, припадају добро очувани остаци капеле, грађене у стилу готике, која је била подигнута на горњој етажи суседне кружне куле.

Коначни облик замак је добио тек у XV в. Обимне радове на реконструкцији обавио је надбискуп Петрус де Варда 1490--1495. Том приликом ојачан је систем одбране уз доградњу елемената прилагођених артиљеријском ратовању (барбакан, топовски отвори и сл.). У исто време дограђена је и палата код северне куле, која је имала камену пластику рађену у духу ране ренесансе. На обнови и доградњи Б. крајем XV в. учествовали су италијански неимари и фортификатори, вероватно исти они који су у том раздобљу радили за потребе краљевског двора у Будиму. Б. с утврђеним замком Турци су запосели 1529, убрзо после Мохачке битке. Ослобођен је 1687, али је убрзо потом, у време Ракоцијевог устанка 1703, спаљен и делом разорен. Систематска археолошка истраживања и обимни конзерваторски радови на овом значајном споменику тек предстоје.

М. Поповић

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Бошковић, Војводина, I, Н. Сад 1939; Ш. Нађ, „Тврђава Бач", Рад Војвођанских музеја, 1961, 10; A. Mócsy, „Eine spätrömische Uferfestung in der Batschka?", Osječki zbornik, 1969, XX; Ж. Богдановић, Општина Бач, Н. Сад 1985; О. Брукнер, „Римски налази у југословенском делу Барбарикума -- Бачка и Банат", Археолошки вестник, 1990, 41; С. Ћурчић, Насеља Бачке -- географске карактеристике, Н. Сад 2007.