БАБИЋ, Сава,

БАБИЋ, Сава, преводилац, критичар, универзитетски професор (Палић, 27. I 1934). Студије књижевности и српскохрватског језика завршио на Филозофском факултету у Београду. Од 1957. у Суботици радио као професор књижевности, уредник у издавачкој кући и директор музеја. У Будимпешти боравио као лектор за српскохрватски језик (1963--1965). Од 1971. живео у Новом Саду и радио на ФФ-у (од 1974), на којем је 1982. одбранио докторску дисертацију „Српскохрватски преводи песама Шандора Петефија". Као редовни професор 1993. прешао у Београд и на Филолошком факултету основао Катедру за мађарски језик и књижевност. Преводећи с мађарског језика још од 60-их година, остварио је преводилачки опус који импресионира како избором дела и укупним обимом тако и смелошћу језичко-стилских решења. Као и његов велики узор, С. Винавер, преводилаштво је сматрао креативношћу највишег степена, којом се стваралачка личност испољава уз истовремену свест и о оригиналу и о могућностима сопствене културе. Преводима је допринео да српском читаоцу буду презентоване како књижевне вредности југословенских Мађара (М. Мајтењи, Л. Гал, Ј. Пап, К. Фехер, О. Толнаи, И. Брашњо и др.), тако и вредности матичне мађарске књижевности (Т. Череш, И. Еркењ, Ђ. Ијеш, И. Бан, Ј. Барта, М. Цине, Ђ. Лукач, А. Хелер, Т. Дери, И. Ерши, Г. Чат, А. Генц, Д. Костолањи, Ш. Вереш, П. Естерхази, Ш. Мараи, Ђ. Круди и др.). Посебан успех постигао је превођењем Беле Хамваша који је не само постао веома популаран код српских читалаца, него је представљао велико откриће и за мађарску књижевност, у којој је заузимао веома скромно место. Б. је дао важне радове о теорији и критици превода (Разабрати у плетиву, Н. Сад 1986; Превесеји, Н. Сад 1989), а за историју превођења нарочито је значајна његова студија Како смо преводили Петефија (Н. Сад 1985). Велик број текстова написао је да би српском читаоцу објаснио природу мађарске културе и књижевности (Мађарска цивилизација, Бг 1996; Хармонија и дисхармонија Петера Естерхазија, Н. Сад 2006), а посебну пажњу је посветио изучавању мађарско-српских књижевних и културних односа. Почетком 60-их година почео се бавити и текућом књижевном критиком, углавном тумачећи дела српске књижевности и књижевности војвођанских Мађара, а занимљиве доприносе остварио је тумачећи опус Данила Киша и Милорада Павића (Бокорје Данила Киша, Кањижа 1998; Милорад Павић мора причати приче, Бг 2000). Његови текстови писани су живим стилом у којем се анализа текста и књижевноисторијски опис често прожимају са биографским и аутобиографским чињеницама.

ДЕЛА: На длану, Суб. 1971; Неуспео покушај да се тарабе оборе, Н. Сад 1978; У сенци књиге, Н. Сад 1981; Љубавни јади младог филозофа Ђерђа Лукача, Бг 1990; Пет више пет, Н. Сад 1990; Радионица и аргументум, Сента 2008.

ЛИТЕРАТУРА: Поводзиви. Други о Сави Бабићу, Бг 2004.

И. Негришорац