БАБИЋ, Горан,

БАБИЋ, Горан, књижевник (Вис, Хрватска, 18. X 1944). Завршио Економски факултет у Загребу, али је од студентских дана радио као уредник, најдуже у загребачком недељнику Око (1974--1982). Током 80-их година био је непосредно ангажован у партијском и државном апарату Хрватске, као близак сарадник Стипе Шувара и један од креатора Бијеле књиге, у којој је културa у СФРЈ идеолошки подељена на подобне и неподобне појаве. Књижевни рад Б. развијао се на подлози социјалне књижевности и левичарског ангажмана у распону од М. Крлеже и А. Цесарца до Р. Зоговића, О. Давича и М. Ристића. Блискост авангардних поетика, са склоношћу ка поигравању материјалитетом језика, те хиперреалистичким, конкретистичким и визуелним чиниоцима, учинила је да су његови најближи генерацијски и поетички сродници били И. Сламниг, Ј. Север, В. Р. Туцић, А. Сидран. Изузетно плодан (објавио седамдесетак наслова), а склон различитим жанровским искушењима, с мање успеха писао је романе и драме. Његове песме негују разноврсне поступке, од експресивног лиризма, преко језичке разузданости, инфантилног виђења света, па до поетске фантастике, али су најуспелији они текстови који нуде огољену слику социјалних и политичких догађаја, историјских и идеолошких раскола (Ноћна раса, Бг 1979; Окус оскоруше, Н. Сад 1982; Мужа змија, Бг 1983; Гоблен, Н. Сад 2005). Свој ангажман исказивао је и у медију документарног филма (нпр. Сјај и тама Јасеновца). Његова поезија с мотивима детета обележена је необичним спојем дечје наивности и егзистенцијалних страхота, хумора и хорора (Страшна дјеца, Зг 1973; Нова дјеца, Г. Милановац 1978; Дјечји гроб, Н. Сад 1988; Страшна нова дјеца, Бг 1991). Изразито југословенски и комунистички оријентисан, Б. је исписао најоштрије полемичке странице против хрватског национализма (Беспућа Фрање Туђмана, Земун 1991; Само ти, синко, ради свој посао, Бг 1999; Срби у Хрватској и њихова судбина, Бг 2000; Гле Срби и остали, Бг 2005), како оног из прошлости тако и овог обновљеног у времену распада СФРЈ. Због своје јавне делатности био је принуђен да 1990. из Хрватске избегне у Београд, где је наставио са књижевним радом као пуноправни припадник српске књижевности. Објавио збирке изабраних песама Овдје људска кост мирише (Бг 2001) и Дај, баба, главу (Бл 2006), као и антологију поезије српскохрватског језика Жежено злато (Бл 2007). Добитник је награде „Лаза Костић" за поезију 2005.

ЛИТЕРАТУРА: И. Негришорац, „Непослушност поезије", ЛМС, 1981, 427, 1; С. Гордић, „Зло и апсурд на светлу голог језика", ЛМС, 1983, 431, 6; С. Кабиљо-Шутић, „Разговор са Гораном Бабићем", Књижевност, 2000, 7--8--9; В. Р. Туцић, Време фантома, Н. Сад 2005; Ђ. Сладоје, „Савладавање историје", ЛМС, 2006, 478, 4.

И. Негришорац