БАБИЋ, Голуб,

БАБИЋ, Голуб, трговац, устанички вођа (Трубар код Дрвара, 7. IX 1824 -- Сарајево, 30. XII 1910). У младости се бавио трговином стоком. У Српском народном покрету 1848/49. борио се као добровољац у јединицама Стевана Книћанина, а са Крајишницима муслиманима ратовао је 1851. против централне османске власти. Био је активни учесник Дољанске буне 1858. После војевања са породицом се склонио у Србију, у село Стублине код Обреновца, где се упознао са кнезом Михаилом и Миланом Обреновићем. На прве вести о устанку 1875. са браћом се вратио у Босну. Крајем августа 1875. на тромеђи Босне, Лике и Далмације радио на организацији устанка. Са Петром Узелцем предводио устанике у Црним Потоцима и добио титулу војводе. Био је строг и изузетно храбар. Устаничке јединице организовао је у чете и водове, а са П. Узелцем, Јовом Билбијом и Тодором Сучевићем оформио је Главну управу устанка у јужној Босни. Очекивао је помоћ из Србије, чак и ангажовање српске војске. Почетком 1876. био је склон споразуму са босанским беговима и прихватању прокламованих турских реформи, али је размишљао и о општем покрету против османске власти, којим би биле обухваћене масе без разлике на веру и класу. У суштини, остварио је сељачки устанак који се сводио на класни рат бегова и кметова. Примењивао је тактику герилског рата, која се показала успешном приликом одбране Црних Потока, али и мањкавом у офанзивним дејствима на утврђена места. Напади на Саницу и Кулен Вакуф, када је умало заробљен, били су неуспешни. Од априла 1876. устанак је запао у кризу, више политичку него војну. После успостављања српско-турског примирја, устаници су 1877. поражени у Црним Потоцима, а Б. се скривао у околним босанским и личким селима. Налазио се на челу Привремене народне босанске владе, образоване на скупштини у Кравјаку. Тражећи помоћ, доспео је у Русију, али није наишао на подршку Александра II. У пролеће 1878. боравио је у Београду где му је руски конзул сугерисао савез с муслиманима. Одбио је позив Ахмед-бега Поздерца из Цазина августа 1878. за организовање заједничког отпора аустроугарском окупатору. Сматрајући да је отпор бесмислен, распустио је чету. После окупације био је у аустријској служби -- као „повереник сигурности" у Бихаћу. У току херцеговачког устанка 1882. власти су сматрале да Б. и П. Узелац „играју двоструку игру", па је, стога, премештен у Сарајево на исту дужност, где је много лакше било онемогућити евентуалну антирежимску делатност.

ЛИТЕРАТУРА: М. Екмечић, Устанак у Босни 1875--1878, Сар. 1960; Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, Бл 1995; Историја српског народа, V/1, VI/I, Бг 2000; Д. Берић, Српско питање и политика Аустроугарске и Русије 1848--1878, Бг 2000; Т. Краљачић, Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882--1903), Бл -- Срп. Сар. 2001.

Ђ. Микић