БАБИЋ-АНДРИЋ, Милица,

БАБИЋ-АНДРИЋ, Милица, костимограф, универзитетски професор (Босански Шамац, 2. IX 1909 -- Херцег Нови, 24. III 1968). Школовала се у Бечу на Уметничкој школи у Естерсу при Музеју за уметност и занате (од 1925). Прва практична знања стекла у Паризу у Фабрици текстила „Родие". По повратку у земљу и краткотрајног рада на Вишој женској занатској школи (1930/31) започела рад као сликар костимограф Народног позоришта у Београду. Педагошки рад започела 1934. као предавач историје костима у новооснованој глумачкој школи НП-а у Београду, да би ову делатност наставила и касније на Академији примењених уметности и Позоришној академији. Њену тридесетогодишњу делатност у области костимографије (281 позоришни комад) обележиле су многе представе НП-а, као и других сцена у Београду и широм тадашње Југославије. Радила је за позориште „Бошко Буха", Српско народно позориште у Новом Саду, НП у Нишу и Сарајеву, Македонски народни театар у Скопљу, Хрватско народно казалиште у Загребу, Словенско народно гледалишче у Љубљани, Дубровачке љетне игре и др. У домену костимографија за филмове има пионирску улогу у земљи. Њено плодно дело се протеже између почетака наше костимографије и савремене ере, а рад одише културом и поштовањем традиције, било да се ради о народном стваралаштву или историјским класицима. Костими су увек у сагласју с постојећим сценографским решењем и концепцијом редитеља и кореографа. Сарађивала са Бојаном Ступицом, Нином Кирсановом, Бранком Гавелом, Радомиром Плаовићем, као и са сценографима Владимиром Жедринским, Миомиром Денићем и др. Радила костимографије за драме, балете, опере најпознатијих светских и домаћих писаца и композитора (Еврипид, Гете, Молијер, Шекспир, Ростан, Стерија, Његош, Равел, Масне, Шостакович, Готовац, Коњовић, Христић и др.). На почетку каријере, под снажним утицајем угледних колега руских емиграната који су радили у НП-у (Владимир Жедрински, Владимир Загордњука и др.), неговала декоративни стил ведрог колорита и истакнутих детаља. Почетна везаност за бечку уметност касне сецесије временом се мења и њен ликовни језик постаје једноставнији, више у духу стилизације актуелног „модернизма" 50-их и 60-их година. Њен израз постаје више симболичан, а при томе наглашено функционалан. У својим радовима испољила је рафиниран укус, отворену уметничку фантазију, разноврсност у цртежу и колориту, стилску оријентацију, добру равнотежу између конкретног и апстрактног. Позоришни костим у њеним радовима није сам себи циљ него је саставни део велике и комплексне позоришне уметности. Међу наградама које је добила за свој рад је и награда Стеријиног позорја у Новом Саду (1956).

ЛИТЕРАТУРА: О. Миловановић, Милица Бабић, сценски костим, Бг 1973.

Д. Милашиновић-Марић