АЗИЛ

АЗИЛ (грч. sulon: уточиште, скровиште; лат. asylum), место неприкосновености, сигурности и заштите где су се склањали невољници. Јавља се још у античко време, посебно у религијском контексту. Према Старом завету Мојсије је одредио шест градова у које су могли да се склоне они који су не својом кривицом постали крвници, тј. убили некога. У свим временима а. су обезбеђивали храмови и освећена места, а у средњем веку неприкосновено склониште за прогоњене биле су цркве и манастири. У Византији и хришћанским државама гарантовано је право уточишта у храму и његовом дворишту. На а. нису имали право убице, издајници и проневеритељи државног пореза. По Душановом законику (чл. 112, 113) а. се протезао на патријархов и царев двор, што је у складу са схватањем о светости патријархове и цареве личности и божанског порекла њихове власти („по милости Божјој"). За а. су проглашаване и читаве вароши, понекад и поједина приватна домаћинства. У прошлости су многи починиоци злочина тражили а. код имућнијих газда, које су их примале да би појачали радну снагу на својим имањима. Азиланти су се тако штитили од могућих казни, посебно крвне освете која је спадала у групу социјално-моралних обавеза преносивих с оца на сина. Етички погледи на зло које је учињено у одбрани достојанства, части и живота јасно успостављају разлику између дела и недела. Стога није било ретко да се починилац злочина склања како би се осујетило осветничко деловање. Заштићено место било је и гроб на који би се склонила особа у невољи. Посебна врста је политички а. који траже противници режима оне државе коју су принуђени да напусте. Током егзодуса становништва с јужнословенског подручја крајем XX в. многи су тражили а. у другим европским државама, те у жаргону за себе говоре да су азиланти, тј. штићеници те државе. Данас се под а. подразумевају и установе за незбринуте, болесне или малолетне особе.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Гардашевић, „Патријаршијски и царски двор као места азила по Душановом Законику", Гласник СПЦ, 1947, 5; Д. М. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, Бг 1958; В. Чајкановић, Мит и религија у Срба, Бг 1973; Б. Јовановић, Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури, Н. Сад 2000.

В. Марјановић; Р. Милошевић