АЗДИЈА

АЗДИЈА (перс. azdе: обојен), богато извезен огртач, део властелинске и царске одежде у Византији. У XIII в. у истом својству јавља се и у Србији, под византијским утицајем. Атрибут коласта, који се уз њу редовно јавља, долази од мотива царских инсигнија у ткању (двоглави орао у кругу) или од богатог перваза (који иде свуд около, кола око огртача). У усменој епици коласта а. се везује искључиво за феудалну аристократију, односно за средњи век и време око Косовске битке. Помиње се увек заједно са свиленом марамом: „На јунаку коласта аздија, / Око врата свилена марама". Као одевни предмет, оличење је раскоши: „И пригрну коласту аздију, / Које данас ни у краља нема, / Отишло је тридес'т ћеса блага / Док изнутра уд'рио поставу, / А с лица јој ни хесапа нема, / Ту је много благо сатрошено" (Сестра Леке капетана). Због тога могу да је носе само одабрани: српски цар Степан, Милош Обилић, Топлица Милан и Косанчић Иван, краљ Вукашин, Марко Краљевић и војвода Кајица, Иван Звијездић и Максим Црнојевић, дакле искључиво српска средњовековна господа пре пада државе под Турке. Ретке изузетке чине прослављени јунаци новијих доба, нпр. Илија Смиљанић (Цмиљанић Илија и мостарски диздар). Представљајући статусни симбол, коласта а. у епици има и посебне функције. У песми Косовка девојка она се оставља као залог части, епског имена: „На, девојко, коласту аздију, / По чему ћеш мене споменути, / По аздији по имену моме" с јунаковим обећањем да ће девојку удати за свог побратима ако се жив врати из „табора честитога кнеза". У песми Обретеније главе кнеза Лазара кнежева глава се увија у коласту а. (претпоставља се кнежеву) и полаже у бунар на Косову пољу да се не скрнави на бојном попришту. Сличан поступак али у другом, ритуалном контексту понавља се кад српски цар Степан нађе напуштено дете на путу кроз планину (Наход Момир) па га увије у коласту а. и стави себи у недра.

ЛИТЕРАТУРА: С. Радојчић, Узори и дела старих српских уметника, Бг 1975.

М.ирјана Детелић