АЖДАЈА

АЖДАЈА, змијолико чудовиште, обично с више глава. Према веровању и предању живи у језерима и дубоким водама, одакле излази с намером да прождире људе и животиње. Назив а., као и други слични називи (у Србији, Босни, Црној Гори: аждаа, аждава, аждај, аждаха, аждер, еждер, ождаха, код бачких Буњеваца ждаја) позајмљеница је из персијског језика, која је до српског дошла преко турског (перс. aždaha, aždarha, тур. дијал. ajdaha). Може бити и синоним за алу, ламју и змаја. Среће се у веровањима и фолклору балканских Словена (северозападна граница простирања овог назива су подравски Хрвати, на западу Бела Крајина у Словенији, на југозападу Далмација). Према народним представама из Херцеговине а. је вишеглава змијурина која живи у језерима и која може прогутати и коња и јахача. Према веровању из Босне (Високо) имала је на глави „као сач", тј. оклоп, па је зато јунак није могао убити ударцем буздована, него једино ако јој мачем одсече главу. Код Срба и Бугара постоје веровања да а. настаје од змије када она напуни сто година и добије крила (Босна) или ако напуни 40 година и за то време је не види човек (Рожаје у Црној Гори). Према веровању с Косова (Средска), ако се смуку прекине реп, онда се део с главом надује, израсту му крила и грива и он постаје а. Према предању Бошњака с Пештера, а. која је живела у језеру, сабљом је посекао Алија Ђерзелез. По другом предању св. Сава је окаменио а. која је живела у виру реке Студенице и хтела да прогута момка и девојку. У народним приповеткама јунак се бори са а. поред језера, сече јој уши или је убија. Код многих народа позната је легенда како је а. заузела људима воду тражећи људске жртве. Убија је св. Ђорђе, а противници су јој змај, царевић, св. Илија, св. Ђорђе, св. Сава, Милош Обилић, Марко Краљевић, ђакон Стеван итд. Из тела мртве а. настале су поједине животиње – змије, гуштери, мишеви, мушице. Представе о а. код балканских Словена су хибридне. Настале су повезивањем народних веровања о али и ламји и књижевно-иконографских представа о дракону (змају).

ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Бг 1994; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ур.), Словенска митологија. Енциклопедијски речник, Бг 2001.

Љубинко Раденковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)