АВЕТ

АВЕТ, митолошко биће, ноћно страшило, приказа. Може се схватити и као општи назив за духа, а среће се у устаљеним погрдним изразима („Иди одатле, аветињо једна!") или у поређењима („Мршава к'о а."). Јавља се у веровањима у западној Србији, Шумадији, Војводини, Црној Гори (где је посведочен и назив авијес), у Дубровнику и Македонији. Постоје различита тумачења назива а. Неке паралеле указују на могућност извођења из словенске основе са значењем 'видети', што би био синоним распрострањеним називима привиђење, приказа. Претпоставља се да су а. прерано умрле особе (слично вилама, русалкама и њима сродним бићима), самоубице и разне врсте грешника. О њиховом пореклу од „нечистих" покојника иде у прилог и народно веровање да се најчешће виђају ноћу у време Некрштених дана. У демонолошким предањима, при сусрету с људима изазивају страх: „Ја стукну назад, а старац са белом брадом до појаса полако ми приђе..." (запис из Груже). Појављују се и као мртваци покривени белим покровом, некад и у облику слепог миша. Ради заштите често се носио бели лук. Од а. (као и од вила) које ноћу женама краду одећу из сандука, Срби у Сарајеву су се штитили тако што су у сандук стављали тисовину, а у Крагујевачкој Јасеници жене су увече везивале ношене чарапе и сукње да их а. не би облачиле. У христијанизованом облику заштита се постиже обраћањем Богу („Помози Боже!").

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Павловић, „Завезивање одела", Караџић, 1901, 3; П. Петровић, Живот и обичаји народни у Гружи, Бг 1948; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ур.), Словенска митологија. Енциклопедијски речник, Бг 2001.

Љ.убинко Раденковић