АВАНГАРДНА ИГРА

АВАНГАРДНА ИГРА, разнолики облици одступања од традиционалних постулата класичне балетске уметности испољавани избором тематике или музичке подлоге, неуобичајеним односом музике и покрета, новим начинима коришћења сценског простора и времена, костима и сценографије, интеракцијом различитих форми изражавања. У Србији се њени елементи срећу већ од првих деценија XX в. у радовима аутора који делују самостално. Следећи идеје Ф. Делсартра, Р. Ф. Лабана, Е. Ж. Далкроза и И. Данкан, Мага Магазиновић је 1910. отворила прву школу за игру која је деловала под називом „Школа за декламацију, естетску гимнастику и оностране језике", а потом „Школа за ритмику и пластику Маге Магазиновић". Као пионир модерног балета и прогресивних авангардних идеја И. Данкан, Г. Визентал, Л. Фулер, К. Јоса и др., Смиљана Мандукић је 1931. отворила Школу за ритмику и пластику, а потом основала трупу „Савремени београдски балет Смиљане Мандукић", која је имала и концертно-сценску делатност. Паралелно с класичним и ђагиљевским репертоаром Народног позоришта, у Београду су 20-их година изведене и две авангардне представе. Као надреалистички хипнотички сан о томе „шта се дешава у песниковој глави", на спектакл-балу Хиљаду и друга ноћ, у Касини, изведена је 16. II 1923. балетска гротеска Собарева метла на музику М. Милојевића, текст М. Ристића, у кореографији Ј. Пољакове и К. Исаченко, у декору и костимима А. Дерока. Представа Пјеретин вео (балет-пантомима), изведена 1927. у Народном позоришту, на музику Е. фон Дохнањија, у режији Јурија Ракитина, према сценарију А. Шницлера, с Л. Матачи-ћем као диригентом, сценографијом П. Фромана, представљала је необичну комбинацију бечке мелодраме, фантастике, комедије дел арте и мејерхољдовске гротескне пантомиме. Поред глумаца, играча, певача и ученика Глумачко-балетске школе, Ксенија Грунт имала је главну улогу Пјерете, а поставила је и кореографију, док је Мата Милошевић играо двоструку улогу Арлекина и Пјероа. У Новом Саду је 1935. за најмлађи узраст Балетског одсека Музичке школе „Исидор Бајић" ангажована Штефи Поповић-Краљ, с праксом у берлинском театру „Ренесанс" и СНП 1931/32. која се залагала за модерну, ритмички изражајну игру, тежећи синтези класичног и ритмичког стила. Мада је Магда Ковач већ 1933. подучавала ритмичкој игри и пластици, Милена Поповић-Чутуковић, као ученица К. Јоса, још се интензивније залагала за такву школу модерног балета. Она је свој рад с ученицима представљала и сценски, што је не само учврстило позиције пластичне игре у Новом Саду него је касније утицало и на увођење модерне игре у новооснованој Балетској школи, за ученике виших разреда.

М.ирјана Здравковић