АВАНГАРДА
АВАНГАРДА (фр. avant-gardе: претходница), културне и уметничке формације које предводе и у дело спроводе иновативне процесе захтевајући да се посредством преображаја културе и уметности изврши и преображај друштвених формација унутар којих настају авангардне појаве. Стога а. доводи у питање и одбацује идеалистички појам и аутономни статус културе и уметности. Покрети а. тесно су укључени у социјалне и политичке прилике свога времена и својих средина, као што је случај с италијанским футуризмом, руским и пољским конструктивизмом, руским супрематизмом, мађарским активизмом, немачком верзијом дадаизма, француским надреализмом, с високом школом за архитектуру и обликовање Баухаус у Немачкој, у мањој мери са холандским неопластицизмом. Питање је теоријске аргументације и идеолошке позиције да ли се иначе крупни иновативни доприноси покрета попут кубизма и експресионизма сматрају или не типичним феноменима историјских а. Иако се првобитно јављају унутар националних култура, услед тежње за експанзијом сопствених убеђења стреме интернационалном ширењу и повезивању. Авангардне формације су по правилу вишедисциплинарне и вишемедијске, што значи да се њихови темељни идеолошки погледи на свет укључују у различите изражајне области, од визуелних уметности, архитектуре и индустријског дизајна, до литературе, позоришта, филма, моде и разних обичаја свакодневног животног понашања. Обавезно се обзнањују и јавности обраћају у програмским манифестима у којима њихови потписници често у ултимативном и конфликтном тону износе сопствена веровања и аспирације. Авангардни покрети релативно су краткотрајни, у главнини привлаче и обухватају младе приврженике и брзо се разилазе, било због деловања владајућег политичког поретка и културних снага, било због интерних начелних или личних размимоилажења.
У ликовној уметности, као и у визуелној култури, феноменима историјских а. сматрају се зенитизам предвођен Љубоми-ром Мицићем и Бранком Ве Пољанским, дадаизам с Драганом Алексићем на челу (који уједно припадају и хрватској култури с обзиром на то да су часописи Зенит, Дада Јок, Дада Танк, Dada Jazz излазили у Загребу почетком 20-их година) и у целини београдски надреализам. У Војводини су истраживачи а. открили појединце и појаве блиске идејама дадаизма и мађарског активизма (нпр. до сада мало позната „Суботичка дада" која је сарађивала с Мицићем, Алексићем, Лајошем Кашаком, те издавала своја гласила). Статус историјских а. сви ови феномени обезбеђују тиме што су по изражајним средствима и поступцима типолошки сродни с појединим моделима европских авангардних покрета, а у сопственим се срединама налазе у изразито полемичким односима наспрам владајућих локалних конзервативних и традиционалистичких поимања културе и уметности. Типолошки и идеолошки статус авангардног дела у српској уметности на почетку 20-их година XX в. поседује у склопу зенитизма рана апстрактна слика Јована Бијелића Борба дана и ноћи (1921), репродукована у Зениту, својевремено у власништву Љубомира Мицића, а данас у Музеју савремене уметности у Београду, потом ране апстрактне графике Михаила С. Петрова објављиване у Зениту, Дада Танку и новосадском Út-у. Због сарадње с Дада Танком Д. Алексића, Мицић прекида с Петровим и искључује га из Зенита, што је пример типичног авангардистичког радикализма и екстремизма. У организацији Зенита у Београду је 1924. приређена Прва међународна изложба нове уметности. За разлику од зенитизма и југодадаизма који окупљају малобројне сараднике и присталице, београдски надреализам поседује особине разуђеног авангардног покрета који се, иако организационо и персонално тесно повезан с париском централом, одликује сопственом теоријом и идеологијом, као и плодном литерарном и визуелном продукцијом. Часописи и остале публикације београдског надреализма су: Путеви (1922), Сведочанства (1924), Трагови (1928), Немогуће -- L' Impossible (1930), Надреализам данас и овде (1931), Позиција надреализма (1931). Припадници и сарадници београдског надреализма су: Мони де Були, Оскар Давичо, Милан Де-динац, Младен Димитријевић, Љубиша Јоцић, Ђорђе Јовановић, Ђорђе Костић, Слободан Кушић, Душан Матић, Бранислав Миловановић, Растко Петровић, Коча Поповић, Петар Поповић, Ристо Ратковић, Марко Ристић, Шева Ристић, Душан Тимотијевић, Александар Вучо, Лула Вучо, Никола Вучо, Ване Живадиновић Бор, Радојица Живановић Ное. Већина се бавила ликовним и визуелним експериментима у медијима сликарства, аутоматског цртежа, колажа, асамблажа, фотографије, фотомонтаже и колективних радова. У периоду после II светског рата иновативни феномени који се сматрају наследницима историјских а. називају се неоавангардом. У постмодерној култури и уметности, за које је карактеристична плуралистичка толеранција свих релевантних тенденција, јављају се феномени у теорији и критици названи поставангардом, трансавангардом и ретроавангардом.
Јерко Денегри
У књижевности, а. је обједињавајући периодизацијски термин за покрете који су се у српској књижевности јављали од завршетка I светског рата до краја 20-их година XX в. (експресионизам, зенитизам, дадизам, суматраизам, хипнизам, надреализам). За све њих заједничко је оспоравање канонизованих норми и вредности, развијање нових, експрименталних стваралачких поступака и интензивни контакт са тадашњом европском уметношћу. Поред књижевноисторијског, термин а. користи се данас и у типолошком значењу за сваки експериментални облик уметничког стварања који иде испред свог времена. Као израз кризе грађанског друштва и његове културе авангардна уметност је насупрот префињеном естетицизму и импресионистичком индивидуализму модерне тежила да проникне у примарно, исконско у човеку. Књижевна а. оглашава се манифестима и многобројним, углавном краткотрајним, часописима. Нове тенденције присутне су најпре у Књижевном југу, заједничком гласилу српских и хрватских аутора, Дану М. Црњанског и Прогресу Д. Васића, у којем водећи теоретичар српске а., С. Винавер, објављује „Манифест експресионистичке школе" (1920). У београдском хотелу „Москва" 1919. основана је „Група уметника" (М. Црњански, И. Андрић, С. Миличић, Т. Манојловић, С. Винавер и др.), која је крајем 1921. имала колективни наступ у загребачком часопису Критика под именом „Београдска литерарна заједница Алфа". Исте године покренута је и библиотека „Албатрос" у којој су објављена нека од најзначајнијих књижевних дела а.: романи Дневник о Чарнојевићу М. Црњанског, Бурлеска Господина Перуна Бога Грома Р. Петровића и програмска књига Громобран Свемира С. Винавера. Велик број аутора окупља се око часописа Путеви и Сведочанства, али једино Зенит Љ. Мицића има међународни карактер. Док је прва половина 20-их година била у знаку експресионизма, крајем деценије формира се круг београдских надреалиста чије приближавање комунистичкој партији и заговарање социјално ангажоване књижевности почетком 30-их година означава крај а. Нови доживљај света и индивидуалног идентитета након ратних страхота доминира у свим књижевним родовима. Поезија напушта облике метричког стиха у чему су најдаље отишли Р. Петровић, који развија песничку теорију о разграђивању језичких структура да би се допрло до изванпојмовних садржаја, и М. Настасијевић, чија је херметична лирика значила повратак фолклорном мелосу и мистичном надахнућу. Ритмички преуређена реченица пренета је из стиха у прозу, која зато добија јак лирски набој (најочигледније у делима М. Црњанског). Отклон од миметичке парадигме и жанровских ограничења, разарање фабуле и фрагментарна композиција одлике су авангардне приповетке и романа који махом развијају различите облике приповедања у првом лицу. Релативизовање просторних и временских односа и урушавање каузалног следа догађаја доминира у драми (М. Настасијевић, Т. Манојловић, Р. Младеновић). А. је формирана под утицајем психоанализе, интересовања за несвесно, ирационално и ониричко. Ове њене карактеристике највише су дошле до изражаја у поетским и теоријским текстовима надреалиста (М. Ристић, М. Дединац, Д. Матић, А. Вучо, О. Давичо и др.). Иако је трајала тек нешто више од једне деценије, а. је период када се формирају неки од највећих српских писаца. Својом стваралачком разноврсношћу пресудно је утицала на ширење и усложњавање изражајних могућности у српској књижевности XX в.
Предраг Петровић
У музици, а. означава уметничке појаве у периоду од 30-их до средине 70-их година XX в. Оне почивају на координисаности и јединствености дејства психолошких, друштвених и уметничких чинилаца. У свом типичном виду а. се остварује организованим, декларисаним и агресивно антитрадиционалним покретима који се карактеришу експлозивним појављивањем и релативно брзим „сагоревањем". Као радикална и ексцесна епизода модерне она је надстилска појава јер заступа раскид с континуитетом као важном одредницом успостављања, развоја и сукцесије музичких стилова. Затвара се у свет структурног плана дела, интелектуализма и десубјективизације, али истовремено настоји да то своје неприступачно стваралаштво интегрише у свакодневни живот. Залази у поље експеримента, повезује медије различитих уметности проширујући тиме њихове појединачне медијске границе и успоставља разне интердисциплинарне односе. Већина авангардних појава у српској музици афирмише више конструктивни него деструктивни дух, због чега је тип њиховог негаторског става према традицији и институцији музике ипак више еволутивне него револуционарне природе. На то указује најпре међуратни експресионизам, обележен утицајима европских композитора А. Шенберга и А. Хабе, у стваралаштву тзв. прашке групе. Њу сачињавају аутори који су у то време студирали у Прагу: Д. Чолић, М. Ристић, Љ. Марић, В. Вучковић, С. Рајичић. Други вид експресионизма, утемељен на фолклорним изворима, а као одјек а. И. Стравинског и Б. Бартока, материјализује се најпре код Ј. Славенског (Славенска соната за виолину и клавир, 1924. и Симфонија Оријента, тј. Религиофонија, 1934), а затим код Љ. Марић (кантата Песме простора 1956). Авангардно дејство има и Списак за сопран и клавир Д. Радића (1954). Њен први послератни представник Владан Радовановић даје своје протоминималистичке пројекте 1956. (Шест двогласних корала), а своје вишемедијске замисли почиње да реализује 1954, укључујући се тако у аналогна светска авангардна настојања. Почетком 60-их година авангардна конфигурација српске музике мења се у правцу авангардних новина пољске музике истог периода (код Р. Максимовића, П. Озгијана, З. Христића и др.). Код В. Радовановића, у чијим делима (нпр. Evolution, 1970) има сродности са а. Ђ. Лигетија, први пут се у српској музици афирмише музика за траку (Инвенције, tape-music, 1961), електронски (Електронска студија, 1967) и компјутерски медиј (Computoria, 1977). С позиција типичног авангардног бунтовништва делује авангардна формација Опус 4 (М. Драшковић, М. Лазаров Пасху, М. Савић, В. Тошић) током 70-их година XX в. Она агресивно заступа пре свега разноврсне интермедијске констелације усмерене ка хепенингу, флуксусу, перформансу и сл. Сама музичка материја коју продукује представља разраду тада већ у свету етаблиране музике минимализма. Мада се и код композитора рођених 40-их година XX в. (нпр. С. Хофман, В. Трајковић, И. Стефановић) могу идентификовати средства карактеристична за а. седме деценије, њихов третман је, гледано из данашњег угла, ближи методологији постмодерне. Оне појаве српске музичке а., које се јављају на временском одстојању у односу на аналогне појаве у европској музици, тј. које у оквирима европске музике не представљају апсолутну новину, имају смисао неоавангарде.
Мирјана Веселиновић-Хофман
ЛИТЕРАТУРА: М. Црњански, „Послератна књижевност", у Есеји, Бг 1966; М. Б. Протић, Трећа деценија – конструктивно сликарство, Бг 1967; М. Б. Протић, Српски надреализам 1929–1932, Бг 1969; Н. Петковић, Језик у књижевном делу, Бг 1975; М. Ристић, Књижевна политика, Бг 1979; Р. Вучковић, Поетика српског и хрватског експресионизма, Сар. 1979; И. Суботић, В. Голубовић, Зенит и авангарда 20-их година Бг 1983; М. Веселиновић, Стваралачка присутност европске авангарде у нас, Бг 1983; Р. Вучковић, Авангардна поезија, Бл 1984; В. Радовановић, „Српска авангарда у одласку од музике (1955–1980)", Градина, 1984, 10; А. Флакер, Номади љепоте, Зг 1988; М. Ђорђевић (прир.), Анатомија српског надреализма, Параћин 1990; Г. Тешић, Српска авангарда у полемичком контексту, Н. Сад 1991; Т. Поповић, „Из композиторске праксе шездесетих година у Београду", ЗМССУМ, 1994, 14; I. Subotić, Likovni krug revije Zenit, Ljub. 1995; В. Голубовић, С. Тутњевић, Српска авангарда у периодици, Бг 1996; Б. Стојановић-Пантовић, Српски експресионизам, Н. Сад 1996; М. Масникоса, Музички минимализам, Бг 1998; Ј. Јованов, Демистификација апокрифа, Н. Сад 1999; Р. Вучковић, Српска авангардна проза, Бг 2000; М. Веселиновић-Хофман, „Тезе за реинтерпретацију југословенске музичке авангарде", МТ, 2002, 30–31; М. Тодић, Немогуће – уметност надреализма Бг 2002; З. Маркуш, Зенитизам, Бг 2003; Г. Тешић, Откровење српске авангарде, Бг 2007; П. Петровић, Авангардни роман без романа, Бг 2008; Г. Тешић, Српска књижевна авангарда 1902–1934. Књижевноисторијски контекст, Бг 2009.
*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)