АВАЛА

АВАЛА, прва новинска агенција у Краљевини СХС основана у Београду 1919. Ранији покушаји и иницијативе да се оснује агенција завршавали су се неуспехом. Београдски Народни дневник писао је 12. IX 1889. да је „један пријатељ Србије" намеравао у Београду да устроји руску новинску агенцију која би преносила вести из Србије и са целог Балкана. Немачка новинска агенција Волф, која је тада држала монопол у југоисточној Европи, ометала је стварање националних агенција. Иностране агенције покушавале су да организују своје испоставе у Србији, али је српска влада то одбијала. На Десетом конгресу свесловенских новинара 1911. у Београду шеф српског Прес-бироа Иван Иванић изнео је предлог за оснивање агенције као акционарског друштва, али су балкански ратови и I светски рат осујетили тај подухват. После рата, септембра 1919, француски новинар Албер Мисе основао је у Београду, уз пристанак владе, телеграфску агенцију А. која је деловала до рата 1941. Мисе је био први директор, а кодиректор Риста Марјановић. Агенција је у почетку издавала мањи билтен на француском и примала телеграме (вести) из Париза, Берна, Атине и Мадрида, а убрзо и из других европских престоница. Касније је формирала и унутрашњу редакцију, под окриљем Министарства иностраних послова, као и службу за бежични пријем и слање привредних информација, у првом реду берзанских. Са светским агенцијама, Ројтерсом, Авасом и АТС-ом из Берна, склопила је уговор да њихове сервисе доставља домаћим медијима и привредним субјектима на српскохрватском и словеначком језику. Кад се радило о хитним важним вестима, сарадници агенције су практиковали да их као колпортери односе у редакције главних београдских новина. Помоћу мале радио-станице А. је слала вести и тадашњим мањим приватним агенцијама -- Југорадију и Оку у Београду и Војводини у Новом Саду. Агенција је 1927. прешла у надлежност Одсека за штампу МИП-а и делом се финансирала из државног буџета, а 1929. претворена у акционарско друштво, у којем је држава располагала са 90% акција. Дотадашњи директор Мисе био је принуђен да напусти Београд, под сумњом да је радио за француску војну обавештајну службу, а за директора постављен Ђорђе Перић, касније Петар Бешевић. У београдској централи и пет бироа у великим градовима у земљи било је запослено око 120 намештеника. Агенција је 1936. набавила радио-телеграфску пријемну станицу. Своје дописнике имала је у Паризу, Лондону, једно време и у Берлину, Бечу, Варшави и Риму, а 30-их година и у Софији, Атини, Букурешту, Тирани и Анкари. Радио-уређајима вести су редовно отпремане новинским агенцијама на Балкану и у централној Европи, а примане су од водећих светских агенција, од 1940. и од совјетског ТАСС-а. У земљи је А. имала око 500 претплатника, поред листова и радио-станица сервис су примале и привредне фирме, банке и разне установе. Инострани сервис превођен је на седам језика -- француски, немачки, енглески, италијански, шпански, руски и бугарски. Немачке окупационе власти су 6. VI 1941. укинуле А., а њене просторије, технику и део људства припојиле агенцији DNB (Deutsche nachrichten Büro). За време окупације деловала је, окупатору потчињена, агенција Рудник.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Јовановић, Д. Јовановић, Агенцијско новинарство, Бг 2005.

Д. Попов