АУТОХТОНА АРХИТЕКТУРА

АУТОХТОНА АРХИТЕКТУРА, оригинална архитектура, настала на одређеном тлу без страног утицаја. Припада народној култури, чврсто ослоњеној на обрасце из далеке прошлости. Аутохтоне основе представљају полазишта и планове архитектонских објеката који су настали на темељу емпиријских сазнања и градитељске традиције једног народа или поднебља. Аутохтона идеја града назив је за идеју или настанак једног града произашлу из потреба организовања самог становништва тог града. Аутохтони елементи у граду представљају урбанистичке елементе карактеристичне за тај град, односно настале на основу традиције становника тог града. Аутохтоне традиције су оно архитектонско и урбанистичко наслеђе настало унутар једне људске заједнице на одређеном географском подручју, без спољашњих утицаја. Аутохтоне институције су традиционалне самосвојствене институције једне људске заједнице, посебно једног града. А. а. као регионализам у грађењу назначава припадност једном подручју, регији, географском поднебљу или посебној културној традицији. Регионална архитектура такође представља традиционално градитељство једног поднебља. Она може бити фолклорна (настала као плод историјске народне традиције градитељства) или историјска архитектура регије (носи одлике и историјске карактеристике стилова одређеног подручја). Регионалну архитектуру такође проналазимо и у виду стилског регионализма, који карактерише употреба стилских елемената једне регије унутар архитектуре која просторно није везана за њу. Регионализам можемо такође да посматрамо у општем смислу, приликом истовремене употребе архитектонских елемената карактеристичних за две или више регија, па чак и за неколико историјских периода, када се сви ти елементи користе унутар јединствене и целовите архитектонске композиције. Утврђена кућа у српској фолклорној архитектури је назив за кућу, најчешће стамбеног карактера, која има све елементе утврде. У појединим деловима Балкана и данас су се задржале утврђене куће, нарочито у Метохији, што је одговарало карактеру и начину живота становника. Облик утврђене куће потиче свакако из средњег века када се по таквим „кулама" са чардацима и становало. Улаз у утврђену кућу је често био високо на спрату, те је, без степеница које се уклањају, бивао неприступачан, нарочито ноћу. У приземље се склањала стока, а на врху куле је брвнара, јер је међу зидовима од брвана далеко угодније и здравије становати него међу зидовима од камена. Веома практичне и изванредног естетског ефекта су отворене дрвене галерије на спрату тих кула, са изрезаним декоративним аркадицама и клупом иза њих.

ЛИТЕРАТУРА: С. Малдини, Енциклопедија архитектуре, Бг 2004.

Бранка Ланцош-Малдини