АУТОПСИЈА

АУТОПСИЈА (обдукција), медицинска и правосудна дијагностичка метода којом се, путем отварања и сечења свих органа и ткива леша, по утврђеном реду, најтачније утврђују болесна стања у организму: основно обољење, компликације, остала обољења и узрок смрти. Постоје клиничка (патолошко-анатомска) и судско-медицинска а. Прва се бави случајевима природне смрти (услед болести или старости), а друга разјашњава узроке и околности насилне смрти, као и тзв. незнану, сумњиву и напрасну смрт. У току а. може се извршити радиографија скелета у циљу откривања прелома костију, тумора и сл. А. се наставља узимањем органа и ткива за хистопатолошки преглед (биопсија) светлосним и /или електронским микроскопом; разних секрета и екскрета за цитолошку и друге анализе; као и узорака за микробиолошку и серолошку, хемијско-токсиколошку (тровање), генетску (ДНК) и друге анализе. Према српском законодавству а. се мора извршити ако није јасан узрок смрти и ако је траже лекар који је лечио болесника или суд. Поред тога што се узрок смрти са сигурношћу може открити само а., она има и далеко шири значај: провера клиничке дијагнозе и тиме контрола стручног рада здравствених установа; откривање лекарске грешке или одбацивање сумње на њу; процењивање ефеката примењеног лечења (лекова, хируршких подухвата и уграђених протеза) и утврђивање истине о лекарском раду (патолози су „лекари лекара"); откривање карантинских болести (нпр. пегавца у српској војсци током I светског рата) и масовних тровања, што је од значаја у ванредним ситуацијама и рату; утврђивање промењене патологије становништва (нпр. у Србији за време санкција УН и НАТО бомбардовања); откривање наследних болести што омогућава одговарајуће савете породици; научно истраживање старих и нових болести; едукација студената и лекара (mortui vivos docent -- мртви уче живе); установљавање тачне морталитетне статистике популације; правна заштита појединца и друштва. Упркос многим забранама (чак и под претњом смрти) и ограничењима (верске, законодавне и друге природе), а. су обављане већ пре нове ере (Ерасистратос у старој Грчкој око 310--250. и у време Птолемеја II у Александрији). У Србији а. почињу да се врше у другој половини XIX в. Модерна медицина дугује свој развој обдукцијама великих патолога: Моргањи (1682--1772) у Падови, Рокитански (1804--1878) у Бечу и Вирхов (1821--1902) у Берлину. За постизање циљева а. потребно је да она буде обављена бар на 60% умрлих у болницама. Међутим, број а. свуда у свету драстично опада јер се лекари плаше судског прогона због евентуалног откривања лекарске грешке (mal practice). У Србији је хирург и академик ЦАНУ Бранко Зоговић, као директор Болнице у Приштини, 1965. постигао 100% а. тј. свих умрлих. Данас број а. у КЦС и ВМА не прелази 11% од свих умрлих, а проценат мањих или већих разлика између клиничке дијагнозе и налаза а., тј. клиничких грешака је око 30%, што је иначе случај и у свету.

ЛИТЕРАТУРА: G. Stevanović, G. Tucaković, R. Dotlić, V. Kanjuh, „Correlation of Clinical Diagnoses with Autopsy Findings: a Retrospective Study of 2145 Consecutive Autopsies", Hum. Pathol., 1986, 17 (12); В. Кањух, „Патолошка анатомија у Србији и Црној Гори. Историјат (од почетака у другој половини XIX века до 1992. године), развој и данашње стање", Acta Fac. Med. Naiss., 1992, 12; В. Кањух, С. Ластић-Малетић, М. Бабић и др., „Changes in Primary Diseases, Causes of Death, Frequency of Certain Diseases and the Accuracy of Clinical Diagnoses during the First Period of the United Nations Sanctions against Federal Republic of Yugoslavia (June 1, 1992 -- еnd of 1993). An Autopsy Analysis", Глас САНУ, 1998; 45; В. Татић, В. Кањух, „Опадање броја аутопсија и непотврђене клиничке дијагнозе − да или не?", ВП, 2004, 61 (2); Ђ. Дуњић и др., Експертизна медицина, Бг 2008.

В. Кањух