АУТОМАТИКА

АУТОМАТИКА (грч. atmato": самоходни, самовољни), област науке и технике која се односи на скуп теоријских и примењених знања о системима и уређајима који делују без учешћа човека. Термин се појавио после II светског рата, у првом периоду истраживања и практичних примена у области аутоматске регулације и управљања системима. Шира научно-техничка област аутоматског управљања појавила се касније, као подобласт кибернетике. Централни појам у а. јесте систем којим се управља, који може бити нпр. кормило брода, термоелектрана, свемирска летелица, али и економски или биолошки систем. Системи аутоматског управљања састоје се, у принципу, од три врсте компонената: сензора, који мере дату физичку величину; контролера (или регулатора), који дефинишу закон управљања; актуатора, који генеришу управљачке величине у систему као одзив на излаз сензора, а под командом контролера. Савремени развој рачунарске технологије омогућио је данас примену веома значајних теоријских достигнућа на сложене проблеме управљања системима различите природе (техничко-технолошки, економски, биолошки системи). Аутоматизација представља ужи појам од а. и односи се на примену концепата и система аутоматског управљања на индустријске машине или процесе ради замене људског оператера (еквивалентни термини: нумеричко управљање, роботизација, индустријска аутоматизација).

У Србији су у области а. постигнути значајни резултати, како у истраживањима тако и инжењерским применама. Врло запажени резултати постигнути су већ 60-их година XX в., у оквиру института „Борис Кидрич", „Винча" и „Михајло Пупин", Београд, у управљању нуклеарним реакторима и роботици (→ београдска шака). Следећих неколико деценија веома значајни пројекти су реализовани кроз сарадњу ових института и универзитета с Војнотехничким и Ваздухопловним институтом у Београду. Постигнути резултати су у то време били у светском врху (тренажери за авионе и подморнице, управљање летелицама и ракетама, сложени извиђачки и радарски системи, управљање сложеним технолошким процесима). У истраживачком и образовном смислу централно место заузима Катедра за аутоматику Електротехничког факултета у Београду, а у свету је био одомаћен назив Београдска школа а. Чланови Катедре, заједно са сарадницима из поменутих института, достигли су значајан научни реноме у светским размерама и заузимали истакнута места у светским научним и професионалним удружењима. Под руководством чланова Катедре реализован је и низ значајних пројеката примене а. у индустрији (управљање топлом ваљаоницом челичне траке у Смедереву, управљање термоелектранама, хемијска индустрија, индустрија папира итд.). Посебно се истичу лични доприноси оснивача Катедре Д. Митровића и Р. Томовића, као и наредних шефова Катедре М. Ракића, М. Стојића, Р. Матаушека и С. Станковића. Из Београдске школе а. поникли су многи у свету признати истраживачи (Д. Шиљак, П. Кокотовић). Сарадња с Лабораторијом за роботику Института „Михајло Пупин" (М. Вукобратовић), довела је до светски признатих резултата. У оквиру производње склопова и уређаја а., важну улогу имају фабрике „Иво Лола Рибар" из Железника (производња програмабилних логичких контролера, регулатора опште намене), „Телеоптик" из Земуна (сензори, актуатори, конролери), „Север" из Суботице (мотори, погонски уређаји) и „Крушик" из Ваљева (системи посебне намене).

ЛИТЕРАТУРА: „Enciklopedija kibernetiki", Гл. Редакција Украјинско Совјетске Енциклопедије, Кијев 1975. 2; Б. Ковачевић, „Историјат секције за аутоматику ЕТРАН-а", Зборник радова 50. конференције ЕТРАН-а, 2006.

Срђан Станковић