АУТОКЕФАЛИЈА

АУТОКЕФАЛИЈА (грч. at": сам, kefalhv: глава), у црквеном праву означава самосталност и независност од других цркава. Црквена област која има суверену (своју) власт не добија а. од друге цркве, него од самог оснивача Цркве -- Христа, што се огледа у праву избора и хиротоније свог поглавара и осталих епископа. Над собом нема друге власти осим Васељенских сабора. А. је стална, тј. заувек. Питање је компликовано и регулишу га многи канони и историјске околности, при чему Цариградска црква нема никакву надлежност. Основ а. почива у чињеници да Христос и апостоли нису ограничили број аутокефалних цркава. С друге стране, пуноћа црквене власти је у епископату због чега је битна воља епископата постојећих аутокефалних цркава које се или уједињују у једну нову, већу цркву, или деле на нове цркве. У том смислу Мајка црква (Ecclesiae matrix) издаје томос о аутокефалији. Унутрашњи материјални услови добијања а. јесу воља народа и већег дела јерархије, способност јерархије за самосталан живот, као и воља грађанске власти. За разлику од црквене аутономије, за а. је формални услов постојање четири епископа јер је за епископску хиротонију потребно најмање три, а само у крајњем случају два епископа. Спољашњи услови а. јесу политичка самосталност државе и територијална удаљеност од Мајке цркве. Воља државне власти да има суверену цркву у сувереној држави и постојање посебне етничке скупине нису од битног значаја јер је хришћанство наднационално. Све те услове имала је Србија када је св. Сава 1219. затражио и добио а. за Српску цркву.

ЛИТЕРАТУРА: С. Троицки, „Суштина и фактори аутокефалије", АПДН, 1933, 43; „Државна власт и црквена аутокефалија", АПДН, 1933, 44; Б. Гардашевић, „Каноничност стицања аутокефалности Српске цркве 1219. године", у: Свети Сава -- Споменица поводом осамстогодишњице рођења 1175--1975, Бг 1977.

Р. Милошевић