АУТОБИОГРАФИЈА
АУТОБИОГРАФИЈА (грч. atov": сам, biografiva: животопис), књижевно-научна врста у којој аутор описује сопствени живот (или само дио живота). Често на граници различитих жанровских оријентација (дневник, мемоари) или појава без чвршће терминолошке традиције (успомене, сјећања). А. је најчешће писана у првом, мада може бити и у трећем лицу једнине или повремено у ми-облику. Под видом свједочанства може имати вид самопохвале, оптужбе, одбране или обрасца за опонашање и дистанцирање, а сматра се успјелом она а. у којој аутор самог себе умјетнички објективизује. Њени рудиментарни облици налазе се већ у средњовјековним записима, повељама, надгробним натписима и другим списима (Стефан Немања, свети Сава, Стефан Душан, монахиња Јефимија, Инок из Далше и др.). Прво дјело самосталнијег аутобиографско-мемоарског оквира су тзв. Јаничарове успомене Константина Михаиловића из Островице (на пољском 1565; на српском 1865), писане живо, с траговима фолклорне традиције и стила. На граници старе и нове књижевности (на размеђу XVII и XVIII в.) настају аутобиографско-мемоарски дијелови Хроника деспота Ђорђа Бранковића. А. се устаљује у новој књижевности, од XVIII в., са секуларизацијом друштва (примат приватне личности), развојем школства, штампе и процесима индивидуализације грађанске јединке у епохи просвјетитељства. Довршени облици а. настају у контакту са савременим књижевним и културним тежњама у европским оквирима (Д. Обрадовић, Живот и прикљученија, Лајпциг 1783, Лајпциг 1788; С. Пишчевић, Извештај о доживљајима Симеона Степанова Пишчевића, написан послије 1785). Огромним утицајем, умјетничким вриједностима и стварањем образаца за будуће ауторе издваја се дјело Д. Обрадовића. Њиме је отпочела нова епоха у цјелокупној српској култури --– вријеме просвјетитељства и модернизације. Објављена у два дијела, као скуп новелистичко-анегдотских цјелина везаних за дјетињство и одлазак у манастир Хопово, те као низ писама о животу по одласку из њега. Та два дијела повезује Доситејев живот, приповједачко-проповједнички стил и идеје просвјећивања. Аутобиографско дјело С. Пишчевића, писано на руском, дуго је остало необјављено, а на српски је преведено тек 1960--1960–1963 (ЗМСКЈ), потом се појавило као књига. Приповједачки компактно, с изузетним осјећањем за појединост и атмосферу, оцијењено је као ремек-дјело европске мемоаристике XVIII в. На српску књижевност је дјеловало тек у XX в. (Сеобе Милоша Црњанског). У XIX в. аутобиграфске и аутобиографско-мемоарске списе остављају аутори из веома разноликих животних и професионалних подручја: великодостојници цркве описују своје одрастање, дужности, путовања (Житије Герасима Зелића, Будим 1823), страдања за вјеру (Кирил Цвјетковић), професионалне или политичке послове (патријарх Јосиф Рајачић, Сава Текелија); књижевници воле да описују своја странствовања у која уткивају слике свог времена и крајева кроз које пролазе (Ј. Вујић, Животоописаније, Ср. Карловци 1833), радо описују дјетињство (М. Видаковић, С. Милутиновић Сарајлија); ратници и вође пишу или казују у перо о устаничким и ратним доживљајима (Мемоари проте М. Ненадовића, Бг 1867; Ј. Ђурић, Г. Пантелић, П. Јокић, А. Протић, Казивања о Првом српском устанку 1804, Бг 1980), којима је нарочито велик прилог дао Милан Ђ. Милићевић. Сјећања неписмених или полуписмених устаника карактерише непосредна веза с усменом ријечју и фолклорном фразеологијом. Изазовна постаје и служба уз знамените људе: Жизниописанија моја Нићифора Нинковића (Н. Сад 1972) описују ауторов боравак у Србији од 1807. до 1843, особито уз кнеза Милоша. Од средине XIX в. и обичан грађански живот улази у мемоарске теме (Максим Евгеновић), мада су и оне повезане с историјским збивањима (Први српски устанак, покрет 1848/49). Истакнуте личности војне и културне историје све се више оријентишу на писање аутобиографских дјела: Н. Грујић, Ј. Суботић, Ј. Игњатовић остављају податке о свом животном путу између младости, одрастања, каријере, политике, гдјекад знатно више пажње поклањајући средини и приликама у изванредним портретима и сликама из живота (Ј. Игњатовић).
Аутобиографска дјела оријентишу се на учешће појединаца у крупним догађајима и по правилу се умножавају око њих. Послије српских устанака дошао је српски покрет 1848/49, око којег је настао велик број аутобиографско-мемоарских дјела аутора који су само то написали (Н. Голубовски, Т. Димић, генерал Ђ. Стратимировић, Ј. Стеф. Виловски) или других, који су том времену посветили највећу пажњу, чак и у фрагментима, а чему су посебно били склони романтичари (Ј. Јовановић Змај, Ђ. Јакшић, Л. Костић). Сљедећи крупни догађаји дошли су с династичким промјенама у Србији, бомбардовањем Београда, омладинским покретом, српско-турским ратовима, зајечарском буном, српско-бугарским ратом и политичким сукобима и покретима. Аутобиографски слојеви су у тим случајевима ограничени на један догађај и често преплетени с мемоарским садржајима значајне историјске вриједности (Ј. Ристић, П. Тодоровић, В. Ђорђевић, Д. Илић и др.). С намјером да дају потпун опис живота писани су текстови С. Матавуља (Биљешке једног писца, 1898--1898–1903, Бг 1923), с дјелимично романсираном верзијом (Десет година у Мавританији). Моје успомене: (1867--1867–1881) Т. Стефановића Виловског (Ср. Карловци 1907), значајне по слици књижевних прилика и књижевне штампе, више иду ка мемоарској тематици. Поткрај XIX и у XX в. богат је читав низ аутобиографских списа политичара, високих официра, новинара али и обичних војника (балкански ратови, партизански, потом и четнички покрет). Издваја се Огледало из прошлости, 1--1–3, Бг 1903--1903–1904. П. Тодоровића, заузето посљедњим Обреновићима и српским политичким приликама крајем XIX в. Истог су тематског оквира, без тежње ка јединству биографског времена и биографског ја, Записи старог Београђанина (Бг 1923) К. Н. Христића: низ слика-епизода из београдског живота у другој половини XIX в., у меланхолично-ведрој конфронтацији с модерним временима. На рубу жанровских граница, у отвореној травестији и пародији аутобиографских тема и клишеа налази се Аутобиографија Б. Нушића (Бг 1924), с претечом у његовим Листићима из пожаревачког затвора (Бг 1888). Дјела те врсте, у тијесној вези са свакодневим животом, отворена су за једноставне облике (анегдота, говорни жанр, кратка прича, примјер, случај, појединачност), новинарски стил и стил свакодневне ријечи.
У XX в. повод за велик број аутобиографских дјела били су ратови (балкански, I и II свјетски рат), револуције (Октобарска револуција), логори. У том кругу су настали Моји утисци из Русије (Бг 1928) Д. Васића, Моје успомене војводе Ж. Мишића (Бг 1969), поред низа мање познатих личности, али и истакнутих појединаца (Б. Нушић, Деветстопетнаеста, Бг 1966). Други свјетски рат је тема огромног броја аутобиографских текстова, a документарна својства такве прозе су доминантна у аутобиографским дјелима војника и официра. Та својства честа су у аутобиографијама научника (М. Пупин, Н. Тесла, М. Миланковић), али ни њихова дјела нису лишена приповједачких вриједности, посебно живе сликовитости и хумора. Драгоцјена за познавање прилика у одређеним периодима и подручјима јавног живота, оваква дјела су такође свједочанство о путевима индивидуализације јединке у српској традицији, о динамици/промјенљивости вриједносних начела (нове перспективе) и стилских норми. Свака већа епоха је имала свој тип а., од барока и просвјетитељства до романтизма, реализма и модерног доба. Другу половину XX в. обиљежило је неколико феномена: представници старијих (преткомунистичких) генерација изгубили су политичку актуелност и прихватљивост за нови режим, те ће њихови текстови излазити тек у вријеме кризе и пропасти социјалистичке епохе (М. Јовановић Стоимировић, Г. Дожић, Д. Јовановић, Б. Лазаревић); услиједиће велик број аутобиографско-мемоарских дјела везаних за период илегалне комунистичке активности, окупације, живота у логорима, партизанског рата и поратних политичких прилика (Р. Чолаковић, Велибор Глигорић, С. Винавер, С. Вукмановић, М. Ђилас); генерација која се афирмисала у различитим областима науке, књижевности и политике послије II свјетског рата даће веома успјеле аутобиографско-мемоарске списе, међу којима се издвајају Гојко Николиш (Коријен, стабло, паветина, Зг 1980), М. Селимовић (Сјећања, Бг 1983), Д. Медаковић (Ефемерис, Бг 1992), Б. Пекић (Године које су појели скакавци, I--I–III, Бг 1987), Б. Михајловић Михиз (Аутобиографија --– о другима, Бг 1990), М. Протић (Нојева барка, Бг 1992), П. Милојевић, М. Ступица, Р. Шербеџија и др.
Слабо заступљена у едицијама, аутобиографско-мемоарска дјела први пут се систематизовано појављују у Нолитовом издању „Српска књижевност: Мемоари, аутобиографије, дневници" (1989, незавршено), те у библиотекама СКЗ и Завода за уџбенике. Новина је у настојањима да се заснује и систематскије изучава серија „женских" аутобиографија (С. Суботић, краљица Наталија Обреновић и др.), које имају своје паралеле и у ранијим периодима (М. Алимпић, С. Глишић, Љ. Љотић), и у ауторкама социјалне и партизанске литературе (М. Жицина, Село моје и Сви --– сви --– сви - сјећања на женски логор за информбировкиње), односно учесницама културно-научног живота у Југославији (Т. Петровић, Сећања, П. Лебл-Албала, Тако је морало бити). Тај вид дјела нарочито је подстакнут распадом Југославије, изгоном Срба из Хрватске и ратним збивањима на другим подручјима.
Унутарња својства и вриједности аутобиографских дјела крећу се од документарности до литерарности, те зависно од тога једна више интересују историчаре а друга проучаваоце књижевности или одређених грана умјетности и науке, односно широк круг читалаца. За те списе такође је карактеристично да се већим дијелом објављују постхумно, често с великом временском дистанцом. Обично се чувају у породичним заоставштинама или доцније доспијевају у архиве и рукописна одјељења.
ЛИТЕРАТУРА: М. Павић (прир.), Мемоари XVIII и XIX века, Н. Сад --– Бг 1964; Српска књижевност: Мемоари, дневници, аутобиографије, 1--1–25, Бг 1988; Д. Иванић (прир.), Мемоарска проза XVIII и XIX века, 1, 2, Бг 1989; Р. Маринковић (прир.), Писах и потписах: аутобиографске изјаве средњег века, Бг 1996; Љ. Јухас, „Природа и функција аутобиографских сегмената у српским повељама XII--XII–XV века", Књижевна критика, 27, пролеће/лето, 1998; С. Мереник, „Библиографија објављених српских мемоара, аутобиографија, дневника", у: Перо и повест: српско друштво у сећањима: зборник радова, Бг 1999; П. В. Крестић (ур.), Нововековне српске династије у мемоаристици, Бг 2007.
Д.ушан Иванић